Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. новембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 132. став 4. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 72/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 132. став 4. Закона наведеног у изреци. По мишљењу иницијатора, оспорена одредба Закона према којој за извођење верске наставе наставник са школом у коју је упућен закључује уговор о раду на 12 месеци за сваку школску годину, у супротности је са одредбом члана 37. став 4. Закона о раду који уређује радни однос на одређено време и са одредбама члана 21. став 1. и члана 60. став 1. Устава Републике Србије према којима су пред Уставом и законом сви једнаки и јемчи се право на рад у складу са законом. Указује се да наставници грађанског васпитања које је као и верска настава такође алтернативни предмет, при запошљавању подлeжу закону који важи за све просветне раднике и добијају статус запослених на неодређено време, што доводи до тога да "један закон важи за вероучитеље, а друге за све остале просветне раднике". Сматра да је "овим законом дискриминисана, у оквиру једине бранше професије". Такође, наводи да наставници верске наставе нису у могућности да добију лиценцу за рад с обзиром на то да законом није прописано полагање стручног испита за вероучитеље, што је услов за добијање лиценце.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је одредбама члана 132. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 72/09), чији је став 4. оспорен, уређен радни однос у установи на одређено време тако што је било прописано да: установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради извођења верске наставе ако се на конкурс не пријави ни један кандидат који испуњава услове за рад на неодређено време (став 1. тачка 4)); да листу наставника верске наставе на предлог традиционалних цркава и верских заједница утврђује министар (став 2.); да наставника верске наставе у школу упућује традиционална црква или верска заједница са утврђене листе за сваку школску годину (став 3.); да за извођење верске наставе наставник са школом у коју је упућен закључује уговор о раду на 12 месеци за сваку школску годину (оспорен став 4.).
У току поступка пред Уставним судом ступио је на снагу Закон о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 52/11) од 15. јула 2011. године. Одредбама члана 23. тог закона мењане су и допуњаване одредбе члана 132. оспореног Закона, тако што је, поред осталог, у ставу 1. основног Закона који уређује рад на одређено време тачка 4) става 1. мењана и она након те измене гласи: да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице „ради извођења верске наставе“, после става 1. додат је нови став 2, док су досадашњи ст. 2. до 8, међу којима и оспорени став 4, постали ст. 3. до 9. Дакле, оспорени став 4, који је постао став 5, није мењан.
Важећим Законом о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 52/11) прописано је: да је, поред осталог, циљ образовања и васпитања, развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавања различитости (члан 4. тачка 15)); да делатност образовања и васпитања обавља установа на чије оснивање и рад се примењују прописи о јавним службама, а начин обављања делатности и образовања и васпитања прописан је овим законом и посебним законима у области образовања и васпитања (члан 7.); да у установи образовно-васпитни рад обављају наставник, васпитач и стручни сарадник (члан 8. став 1.); да наставу и друге облике образовно-васпитног рада у школи остварује наставник (члан 116. став 2.); да степен и врсту образовања наставника верске наставе у школи, на заједнички предлог министарства надлежног за послове вера и традиционалних цркава и верских заједница, прописује министар (члан 121. став 13.); да се пријем у радни однос у установи врши на основу конкурса, да директор установе расписује конкурс и врши избор кандидата за пријем у радни однос и да у поступку одлучивања о избору наставника, васпитача и стручног сарадника директор врши ужи избор кандидата које упућује на претходну проверу психофизичких способности у року од осам дана од дана истека рока за подношење пријава, да проверу психофизичких способности за рад са децом и ученицима врши надлежна служба за послове запошљавања применом стандардизованих поступака, да у року од осам дана од дана добијања резултата провере директор прибавља мишљење органа управљања (члан 130. ст. 1. до 3.).
Према важећој одредби члана 132. Закона ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 52/11), установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради извођења верске наставе (став 1. тачка 4)); листу наставника верске наставе на предлог традиционалних цркава и верских заједница утврђује министар (став 3.); наставника верске наставе у школу упућује традиционална црква или верска заједница са утврђене листе за сваку школску годину (став 4.); за извођење верске наставе наставник са школом у коју је упућен закључује уговор о раду на 12 месеци за сваку школску годину (оспорен став 5.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области радних односа и систем у области образовања (члан 97. тач. 8. и 10.); да се делатност и послови због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује законом (члан 137. став 5.).
Из наведених одредаба Устава произлази да је Република Србија овлашћена да законом уреди систем у области радних односа и систем у области образовања, као и да делатности и послове због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад уреди законом. Такође, из изложеног произлази овлашћење законодавца да Законом о основама система образовања и васпитања уреди начин и услове обављања делатности образовања и васпитања као посебне врсте јавне службе, као и права и обавезе наставника, васпитача и стручних сарадника који обављају послове из те делатности у установама предшколског образовања и васпитања и установама основног и средњег образовања и васпитања, укључујући и питање радног односа наставника верске наставе. Стога је законодавац, уређујући питање радног односа наставника верске наставе у основној и средњој школи на начин уређен оспореном одредбом Закона, поступио сагласно овлашћењима садржаним у члану 97. тач. 8. и 10. и члану 137. став 5. Устава.
Такође, Уставни суд је имао у виду и одредбу Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), којом је прописано да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују тим законом и посебним законом у складу са ратификованим међународним конвенцијама (члан 1. став 1.).
Полазећи од наведених одредаба оспореног Закона о основама система образовања и васпитања, Уставни суд је утврдио да је предмет верска настава један од обавезних изборних предмета у установама основног и средњег образовања које ученик бира и да наставника верске наставе у установе основног и средњег образовања упућује традиционална црква и верска заједница са листе коју утврди министар просвете, на предлог традиционалних цркава и верских заједница. Начин на који се наставник верске наставе прима у установе основног и средњег образовања у односу на остале наставнике па и наставника грађанског васпитања, Законом је другачије уређен. Наиме, Закон о основама система образовања и васпитања не уређује посебно пријем у радни однос наставника грађанског васпитања како то чини за наставника верске наставе, већ прописује пријем у радни однос на основу конкурса наставника, васпитача и стручног сарадника, из чега произлази да се на наставника грађанског васпитања односе одредбе Закона којим је уређен пријем у радни однос на основу конкурса (члан 130.). Из наведеног следи да је наставник верске наставе упућен у школу са којом закључује уговор о раду за сваку школску годину и на њега се не односе одредбе Закона о раду на које се иницијатор позива. Услови и начин на који се наставник верске наставе упућује у школу са којом закључује уговор о раду на 12 месеци, односи се на све наставнике верске наставе које са листе упућују традиционална црква и верска заједница, што по оцени Суда не представља повреду права на рад нити било који вид дискриминације тих лица с обзиром на специфичан начин упућивања на рад у школу. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, оспорена одредба Закона је у сагласности са одредбама члана 21. став 1. и члана 60. став 1. Устава, док је питање како ће се рад на одређено време наставника верске наставе који је алтернативни предмет у основној и средњој школи уредити, ствар законодавне политике у области образовања и васпитања, о чему Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да одлучује.
На посебан значај уређивања организовања и остваривања верске наставе као алтернативног предмета у основној и средњој школи указују и одредбе Уредбе о организовању и остваривању верске наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи ("Службени гласник РС", број 46/01). Према члану 8. Уредбе: верску наставу може да изводи лице које има најмање више образовање за рад у основној школи са ученицима до четвртог разреда, а високо образовање за рад са ученицима од четвртог до осмог разреда и за рад са ученицима у средњој школи (став 1.); врсту стручне спреме наставника верске наставе утврђује министар просвете и спорта на заједнички предлог Министарства вера и традиционалних цркава и верских заједница (став 2.); листу наставника верске наставе утврђује министар просвете и спорта на предлог традиционалних цркава и верских заједница (став 3.); наставника за верску наставу у школи упућује традиционална црква и верска заједница са утврђене листе (став 4.); Министарство просвете и спорта обезбеђује бруто накнаду традиционалној цркви и верској заједници по ангажованом часу наставника (став 5.). Чланом 12. Уредбе утврђен је надзор над остваривањем наставног плана и програма верске наставе и наставе алтернативног предмета који врши Министарство просвете и спорта, а чланом 14. Уредбе прописано је да ангажовање и остваривање верске наставе прати комисија, састављена од по једног представника традиционалних цркава и верских заједница и по три представника Министарства просвете и спорта и Министарства вера, коју образује Влада.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе, те иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
Поводом навода иницијатора да Законом о основама система образовања и васпитања није „предвиђено полагање стручног испита за вероучитеље, што је услов за добијање лиценце“, Уставни суд указује да сагласно члану 167. Устава, није надлежан да одлучује о овим питањима која спадају у домен законодавне политике.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић