Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности члана 196. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09).
2. Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредаба чл. 190. до 192, члана 193. став 1. и члана 197. став 2. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 190. до 192, члана 193. став 1, члана 196. и члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09). По мишљењу подносиоца иницијативе, оспорене одредбе Закона, којима је утврђен начин обрачуна висине војне пензије војном осигуранику коме престане служба, као и начин усклађивања износа пензија војних осигураника, у супротности су са одредбама члана 3. став 1, чл. 19. до 21, члана 70. и члана 97. став 2. Устава Републике Србије, из разлога што је начин усклађивања пензија прописан оспореним одредбама Закона имао за последицу велике разлике у висини пензија војних осигураника који су ово право остварили пре, односно после ступања на снагу овог Закона.
Уставни суд је, на седници одржаној 5. маја 2011. године, донео Закључак да се иницијатива за оцену уставности оспорених одредаба Закона о Војсци Србије достави на мишљење Народној Скупштини Републике Србије, у смислу члана 33. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), са роком од 30 дана за давање мишљења.
Како Народна скупштина у остављеном року, као ни накнадно, није доставила тражено мишљење, Уставни суд је наставио поступак, на основу члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним и другим релевантним одредбама Закона о Војсци Србије прописано: да војни осигураници који су до дана ступања на снагу овог закона остварили права из социјалног осигурања настављају да користе та права према закону по којем су их остварили (члан 190.); да до доношења прописа о пензијском и инвалидском осигурању војних осигураника, пензијски основ за обрачун висине војне пензије војном осигуранику коме престане служба са правом на пензију по ступању овог закона на снагу, чини месечни износ плате без пореза и доприноса, за пуно радно време, која војном осигуранику припада у месецу у којем му престаје служба (оспорени члан 191.); да официру, односно подофициру служба престаје са правом на пензију и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије ако је навршио најмање 20 година пензијског стажа, од чега најмање 10 година у својству професионалног војног лица, ако то захтевају потребе службе које настају услед организацијско-мобилизацијских промена у Војсци Србији на основу овог закона (члан 192. став 1.); да даном ступања на снагу овог закона, до доношења прописа о пензијском и инвалидском осигурању војних осигураника, официру, односно подофициру коме по ступању овог закона на снагу престане служба у Војсци Србије по одредбама става 1. овог члана припада пензија која за 20 година пензијског стажа износи за мушкарца 55%, односно за жену 57,5% од пензијског основа (члан 192. став 2.); да за сваку навршену годину пензијског стажа преко 20 година пензија се повећава за 2,5% од пензијског основа до навршених 30 година пензијског стажа, а за сваку навршену годину преко 30 година пензијског стажа пензија се повећава за 0,5% од пензијског основа, с тим што може износити највише 85% од пензијског основа (члан 192. ст. 3. и 4.); да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидског осигурање (оспорени члан 193. став 1.); да ће се прописи за извршавање овог закона донети у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона, а прописи за извршење Закона о Војсци Југославије настављају да се примењују уколико нису супротни одредбама овог закона (оспорени члан 196.); да до доношења прописа о војној обавези, социјалном, здравственом и пензијском и инвалидском осигурању професионалних војних лица остају на снази одредбе Закона о Војсци Југославије о попуни резервног става (чл. 26. и 27.); одредбе о правима на продужено осигурање и на накнаду због престанка запослења (чл. 59. и 59а), поглавље XV – Здравствено осигурање (чл. 211. до 239.), поглавље XVI – Пензијско и инвалидско осигурање (чл. 279. до 336.) и поглавље XIX – Казнене одредбе (чл. 340. до 245.) (оспорени члан 197. став 2.).
За оцену уставности оспорених одредаба Закона о Војсци Србије од значаја су одредбе Устава Републике Србије, којима је утврђено: да се Уставом јемче, и да се као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединачног права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, те да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (члан 20. ст. 1. и 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да се пензијско осигурање уређује законом, као и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, и систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности и друге економске и социјалне односе од општег интереса, као и систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите (члан 97. тач. 8. и 10.).
Сагласно наведеним одредбама чл. 70. и 97. тачка 8. Устава Републике Србије, законодавац је овлашћен да својим прописом уреди систем пензијског и инвалидског осигурања, права и обавезе по том основу, услове и начин остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања, систем финансирања пензијског и инвалидског осигурања и друга питања од значаја за уређење ове области.
Оцењујући посебно одредбу члана 196. Закона, којом је прописано да ће се прописи за извршавање овог закона донети у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона, као и да ће се до доношења одговарајућих прописа за извршавање овог закона примењивати прописи донети за извршавање Закона о Војсци Југославије, Уставни суд је констатовао да се у конкретном случају ради о норми прелазног карактера, која представља израз опредељења законодавног органа да се очува континуитет у остваривању права војних осигураника у ситуацији када нису донети одговарајући спроведбени акти за реализацију решења садржаних у оспореном Закону. Чињеница да оспорена одредба Закона задржава у правном поретку прописе који су донети у режиму Закона о Војсци Југославије не чини оспорени члан Закона неуставним, из разлога што је законодавац Уставом овлашћен да одреди начин спровођења одредаба одређеног закона и, у том смислу, пропише могућност да ће се, у случају недоношења одговарајућих прописа за спровођење одредаба новодонетог закона, примењивати прописи донети за извршавање за то сродних прописа, као што је у конкретном случају Закон о Војсци Југославије.
С обзиром на то да Уставни суд није нашао основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе, иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.
Поводом оцене уставности одредаба чл. 190. до 192, члана 193. став 1. и члана 197. став 2. наведеног Закона, Уставни суд је у предмету IУз- 2/2008 на седници одржаној 14. јула 2011. године донео Решење којим није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба Закона. При томе је Уставни суд изразио став да је оспореним одредбама Закона уређена затечена правна ситуација везана за лица – војне осигуранике, који су, до дана ступања на снагу овог закона, остварила права из социјалног осигурања, утврђен пензијски основ за обрачун висине пензије војном осигуранику коме престане служба и посебан основ престанка службе са правом на пензију и пре испуњења општих услова за старосну пензију, као и начин усклађивања износа пензија војних осигураника, чиме је законодавни орган, по оцени Уставног суда, поступио сагласно својим уставним овлашћењима садржаним у одредбама чл. 70. и 97. Устава да законом уреди систем пензијског и инвалидског осигурања, права и обавезе по том основу, услове и начин остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања, систем финансирања пензијског и инвалидског осигурања и друга питања од значаја за уређење ове области.
Будући да се у конкретном случају ради о одредбама Закона о чијој је уставности Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднетих доказа не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је у овом делу одбацио захтев.
На основу изложеног и одредаба члана 46. тач. 5) и 8) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић