Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. септембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 120. став 5. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 72/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 120. став 5. Закона наведеног у изреци. У иницијативи се наводи да "прописивањем нових услова за пријем у радни однос" наведених у члану 120. став 1. тачка 3) Закона који предвиђа низ кривичних дела и "који нису били услов по ранијим прописима доводи до тога да запосленима који су на законит начин засновали радни однос и успешно обављали свој посао, применом наведеног прописа престане радни однос". Из изнетих разлога, по мишљењу иницијатора, оспорена одредба Закона има повратно дејство јер мења односе установљене правоснажним појединачним актима, односно правоснажним правним пословима донетим, односно закљученим за време важења ранијег прописа и да се на тај начин мењају тзв. свршене чињенице, противно циљу уставне забране повратног дејства закона и других општих аката. Такође, иницијатор наводи да приликом доношења Закона није спроведен поступак предвиђен ставом 2. члана 197. Устава, којим је предвиђен изузетак од уставног принципа забране повратног дејства закона и других општих аката, тако да само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. Предлаже да Уставни суд донесе одлуку којом ће утврдити да оспорена одредба члана 120. став 5. Закона у делу који гласи: „Запосленом престаје радни однос ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове из ст. 1. и 2. овог члана...“ није у сагласности са Уставом.
Уставни суд је на основу одредаба члана 33. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) и члана 82. став 1. тачка 10. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), на седници од 21. априла 2010. године, донео Закључак да се иницијатива достави на мишљење Народној скупштини. У остављеном року од 45 дана а ни касније, Народна скупштина није доставила тражено мишљење, па је поступак, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, настављен.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је одредбом члана 120. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 72/09), чији је став 5. оспорен, прописано да: у радни однос у установи може да буде примљено лице, под условима прописаним законом и ако - 1) има одговарајуће образовање, 2) има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима, 3) није осуђивано правоснажном пресудом за кривично дело за које је изречена безусловна казна затвора у трајању од најмање три месеца, као и за кривична дела насиља у породици, одузимања малолетног лица, запуштања и злостављања малолетног лица или родоскрнављење, за кривично дело примања мита или давања мита, за кривично дело из групе кривичних дела против полне слободе, против правног саобраћаја и против човечности и других добара заштићених међународним правом, без обзира на изречене санкције, и за које није, у складу са законом, утврђено дискриминаторно понашање, 4) има држављанство Републике Србије (став 1.); да када се образовно-васпитни рад остварује на језику националне мањине, осим услова из става 1. овог члана, лице мора да има и доказ о знању језика на коме се остварује образовно-васпитни рад (став 2.); да се услови из ст. 1. и 2. овог члана доказују приликом пријема у радни однос и проверавају се у току рада (став 3.); да се докази о испуњености услова из става 1. тач. 1) и 4) и става 2. овог члана подносе уз пријаву на конкурс, а из става 1. тачка 2) овог члана пре закључења уговора о раду, а доказ из става 1. тачка 3) овог члана прибавља установа (став 4.); да запосленом престаје радни однос ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове из ст. 1. и 2. овог члана или ако одбије да се подвргне лекарском прегледу у надлежној здравственој установи (оспорени став 5.).
Такође, Законом о основама система образовања и васпитања прописано је да делатност образовања и васпитања обавља установа и да се на оснивање и рад установе примењују прописи о јавним службама (члан 7. ст. 1. и 2.); да у установи образовно-васпитни рад обављају наставник, васпитач и стручни сарадник, којима могу да помажу и друга лица у складу са тим законом, те да су и други запослени у установи дужни да својим радом и укупним понашањем поштују опште принципе образовања и васпитања и доприносе остваривању циљева образовања и васпитања, општих и посебних стандарда постигнућа и развијене позитивне атмосфере у установи (члан 8. ст. 1, 5. и 6.)
Уставом Републике Србије је утврђено: да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, да изузетно, само појединачне одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области образовања (члан 97. тачка 10.).
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд је утврдио да је законодавац сагласно уставном овлашћењу из члана 97. тачка 10. Устава, да уређује и обезбеђује систем у области образовања, Законом о основама система образовања и васпитања уредио основе система предшколског, основног и средњег образовања а у оквиру тога и питање услова за пријем у радни однос у установу чија је основна делатност образовање и васпитање. Приликом оцене уставности оспорене одредбе члана 120. став 5. Закона, којом је прописано да запосленом престаје радни однос ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове из ст. 1. и 2. овог члана или ако одбије да се подвргне лекарском прегледу у надлежној здравственој установи, Уставни суд је пошао од целине одредаба члана 120. Закона којима је, поред општих услова за пријем у радни однос у установи, прописано да лице може да буде примљено у установу ако испуњава и посебне услове у погледу одговарајућег образовања, психичке, физичке и здравствене способности за рад са децом и ученицима и да није осуђивано правоснажном пресудом за кривично дело за које је изречена безусловна казна затвора у трајању од најмање три месеца, као и за кривична дела насиља у породици, одузимања малолетног лица, запуштања и злостављања малолетног лица или родоскрнављење, за кривично дело примања мита или давања мита, за кривично дело из групе кривичних дела против полне слободе, против правног саобраћаја и против човечности и других добара заштићених међународним правом, без обзира на изречене санкције, и за које није, у складу са законом, утврђено дискриминаторно понашање, да има држављанство Републике Србије као и да мора имати доказ о знању језика када се образовно-васпитни рад остварује на језику националне мањине. Како се образовање и васпитање сагласно Закону остварује уз поштовање општих принципа образовања и васпитања, остваривањем циљева и стандарда образовања и васпитања, услови за пријем у радни однос прописани у члану 120. Закона односе се на све запослене у установи и важе како приликом заснивања радног односа тако и у току радног односа.
По оцени Уставног суда, законодавац је, прописујући у оспореном члану 120. Закона најпре услове које лице мора да испуни приликом пријема у радни однос у установу, а затим и могућност престанка радног односа, уколико се утврди да не испуњава Законом прописане услове или ако одбије да се подвргне лекарском прегледу у надлежној установи, наведеном одредбом одредио услове како би обезбедио подобност запослених лица за обављање образовно-васпитног рада у установи, па тако и могућност престанка радног односа ако наступе одређене околности које могу утицати на ефикасно обављање ових послова.
Полазећи од изложеног, као и од тога да закони, други прописи и општи акти по правилу важе од дана њиховог ступања на снагу и примењују се на односе који настану после тога, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 120. став 5. Закона нема повратно дејство, како то сматра иницијатор. Наиме, Закон ни једном својом одредбом не обавезује установе на преиспитивање испуњености услова из члана 120. Закона већ запослених лица по претходним прописима, што би довело до ретроактивне примене оспорене одредбе Закона, већ прописује услове за пријем у радни однос и утврђује дејство тих одредаба убудуће, што значи да је примена оспореног Закона могућа само за убудуће.
Уставни суд указује да је одредбама члана 111. ст. 2. и 3. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 и 101/05), који је престао да важи 12. септембра 2009. године, ступањем на снагу важећег Закона о основама система образовања и васпитања, било прописано да се услови прописани законом за пријем у радни однос доказују приликом пријема у радни однос и проверавају се у току рада и да наставнику, васпитачу и стручном сараднику престаје радни однос ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове из става 1. овог члана или ако одбије да се подвргне лекарском прегледу. Из наведеног следи да је и претходни Закон садржавао идентичне услове за пријем у радни однос који су се проверавали у току рада, с том разликом што су се услови за пријем у радни однос односили на наставнике, васпитаче и стручне сараднике, док се услови из члана 120. важећег Закона односе на све запослене у установи. Услов у погледу некажњивости запослених у установи у важећем Закону проширен је и усаглашен са одредбама Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе, те иницијативу, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио.
У вези навода иницијатора да "применом наведеног прописа" престаје радни однос запосленима који су на "законит начин засновали радни однос и успешно радили свој посао", Уставни суд указује да, према члану 167. Устава, није надлежан да одлучује о примени закона.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић