Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 22, члана 25. ст. 3. и 4. и члана 26. ст. 3. и 7. Закона о стечају ("Службени гласник РС", број 14/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 22, члана 25. ст. 3. и 4. и члана 26. ст. 3. и 7. Закона наведеног у изреци. Иницијатор сматра да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбама чл. 21, 36, 60, 83. и 84. Устава. Оспоравајући уставност наведених одредаба Закона иницијатор наводи да се њима "директно дискриминишу грађани који су у радном односу, односно који су се регистровали као предузетници кроз допунску делатност и који нису закључили полису осигурања у односу на друге грађане, а да се истовремено уводи дискриминација грађана и у односу на организацију која је посебним законом одређена да обавља послове стечајног управника и која једина може бити именована за стечајног управника у предузећима са већинским друштвеним власништвом". Такође, иницијатор сматра да је оспореним одредбама "директно повређено право грађана који су у радном односу, јер им се онемогућава да кроз допунски рад као предузетници буду именовани за стечајне управнике". Поред овога, иницијатор истиче да је оспореним одредбама Закона о стечају директно повређено и право грађана на слободу предузетништва, јер је као услов за упис у именик стечајних управника предвиђено регистровање лица као предузетника или чланова друштва лица, уз ограничење да организација која је посебним законом одређена да обавља послове стечајног управника једина може бити именована за стечајног управника у предузећима са већинским друштвеним власништвом. Иницијатор наводи да је законодавац прописујући да лице које је у радном односу не може бити уписано у именик стечајних управника и поред испуњења основних услова превидео одредбе Закона о раду "које предвиђају могућност и дају право грађанима који су у радном односу да се кроз допунску делатност региструју као предузетници". Износи мишљење да је оспореним одредбама Закона о стечају "директно повређено право грађана на слободу конкуренције, те да се директно уводи монопол и доминантан положај за именовање на положај стечајног управника код предузећа која су у већинском друштвеном власништву, а у корист организације која је посебним законом одређена да обавља послове стечајног управника". Према наводима иницијатора, у истом (па и горем) положају су и грађани који су се регистровали као предузетници из радног односа, јер не могу бити ни уписани у именик стечајних управника, што је основни услов за именовање на дужност стечајног управника. Најзад, оспоравајући уставност одредаба члана 26. ст. 3. и 7. Закона о стечају у односу на одредбе члана 36. Устава којима се гарантује право на једнаку заштиту права и на правно средство, иницијатор наводи да је оспореним одредбама "директно повређено право грађана на жалбу", па тражи од Уставног суда да покрене поступак за оцењивање уставности наведених одредаба Закона.
У спроведеном поступку пред Уставним судом утврђено је следеће:
Оспореним одредбама Закона о стечају ("Службени гласник РС", број 104/09) је прописано: да се у поступку спровођења стечаја над правним лицем које је у већинској државној или друштвеној својини, као и у случају када се током стечајног поступка промени власничка структура стечајног дужника тако да стечајни дужник постане правно лице у већинској државној својини, за стечајног управника стечајни судија именује организацију из члана 19. став 2. овог закона, да се на обављање послова стечајног управника од стране организације и става 1. овог члана не примењују одредбе члана 20. и чл. 23. до 26. овог закона, а организација из става 1. овог члана је дужна да овлашћеној организацији доставља тромесечне извештаје о току стечајног поступка и стању стечајне масе, као и другу документацију прописану овим законом и националним стандардима за управљање стечајном масом, у циљу вођења статистике стечајних поступака за територију Републике Србије (члан 22.); да се у именик стечајних управника као активни стечајни управници уписују лица која су, осим лиценце за обављање послова стечајног управника, доставила доказ о постојању обавезног осигурања од професионалне одговорности за текућу годину и која су се регистровала као предузетници или су чланови друштва лица, као и да у именик активних стечајних управника не може бити уписано лице које је у радном односу, осим ако је запослено код предузетника или ортачког, односно командитног друштва (члан 25. ст. 3. и 4.); да се мере из става 2. овог члана које изриче овлашћена организација у поступку стручног надзора (опомена, јавна опомена, новчана казна, одузимање лиценце) изричу решењем које је коначно, а против решења се може водити управни спор (члан 26. ст. 3. и 7.).
У вези са оспоравањем наведених одредаба Закона о стечају, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 19. став 2. овог закона, на коју упућује оспорена одредба члана 22. став 1. Закона, прописано да стечајни управник, као и лица која обављају послове стечајног управника у име организације која је посебним законом одређена да обавља послове стечајног управника, имају статус службеног лица у смислу одредаба Кривичног законика којима се регулише положај службеног лица. Такође, одредбе члана 20. и чл. 23. до 26. овог закона за које је, у смислу оспорене одредбе члана 22. став 2. овог закона предвиђено да се не примењују на обављање послова стечајног управника од стране организације из члана 22. став 1. овог закона, односе се на поступак именовања стечајног управника и издавање лиценце за обављање послова стечајног управника, обнављање и одузимање лиценце, упис у именик стечајних управника и поступак стручног надзора од стране овлашћене организације.
Поводом оспорене одредбе члана 25. став 4. овог закона, Суд је констатовао да је према одредби члана 212. став 1. тачка 2) Закона о стечају предвиђено да се она примењује почев од 1. јануара 2012. године.
Одредбама Устава Републике Србије у односу на које иницијатор оспорава наведене одредбе Закона, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, а да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи, а женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да је предузетништво слободно и да се може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (члан 83.); да сви имају једнак правни положај на тржишту, да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја, да права стечена улагањем капитала на основу закона, не могу законом бити умањена, а да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим (члан 84.).
Осталим релевантним одредбама Устава за оцену уставности оспорених одредаба Закона о стечају утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима, јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката и систем обављања појединих привредних и других делатности (члан 97. тач. 2. и 6.); да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону, да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198.) и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Из наведеног произлази да су оспореним одредбама Закона о стечају регулисана питања правног положаја и статуса стечајних управника као што су: именовање стечајног управника у стечају друштвених и државних предузећа тако што стечајни суд именује за стечајног управника организацију која је посебним законом одређена да обавља послове стечајног управника; услови за упис у именик стечајних управника; вршење стручног надзора од стране овлашћене организације која у поступку стручног надзора има могућност да изриче одговарајуће мере решењем које је коначно и против кога се може водити управни спор и др.
У вези оспорене одредбе члана 25. став 4. Закона којом је прописано да у именик активних стечајних управника не може бити уписано лице које је у радном односу, осим ако је запослено код предузетника или ортачког, односно командитног друштва, имајући у виду специфичност стечајног поступка и потребу хитног поступања, као и потпуне посвећености стечајних управника додељеним предметима, законодавац је искључио могућност да стечајни управник буде у радном односу, осим ако је радни однос засновао код предузетника или ортачког, односно командитног друштва које се бави спровођењем стечејних поступака. Примена наведене законске одредбе одложена је до 1. јануара 2012. године, како би се стечајним управницима омогућило да до тог датума регулишу свој радно-правни статус.
Према оцени Уставног суда, наводи иницијатора који се односе на несагласност оспорених одредаба са Уставом, односно на њихову правно- логичку повезаност са садржином уставних решења на које иницијатор указује, нису основани, те стога, Суд није прихватио у том делу поднету иницијативу, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
Одредбама члана 26. Закона прецизирано је ко врши надзор над радом стечајних управника, уз примену прописа којима је уређен општи управни поступак. Овлашћена организација у поступку стручног надзора може да изриче следеће дисциплинске мере: опомену, јавну опомену, новчану казну и меру одузимања лиценце. Оспореним одредбама ст. 3. и 7. овог члана Закона, у складу са начелом хитности стечајног поступка, прописано је да се наведене мере изричу решењем које је коначно и против кога се може водити управни спор. Уставни суд је оценио да је законодавац имао уставно овлашћење да уреди правну заштиту поводом донетог решења на начин како је то учињено оспореним одредбама овог члана Закона, те прописивање да је решење о изрицању мера у поступку вршења стручног надзора коначно и да је против њега омогућено вођење управног спора не садржи повреду члана 36. Устава чија је сврха гаранција да свако лице на које се односи одлука којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу објективно буде у могућности да против такве одлуке користи одговарајуће, односно прописано правно средство. Приликом оцене уставности оспорених одредаба члана 26. ст. 3. и 7. Закона Уставни суд је имао у виду и одредбу члана 198. став 2. Устава према којој законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају није предвиђена другачија судска заштита. Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да разлози оспоравања иницијатора са уставно-правног становишта нису основани, те поднету иницијативу није прихватио ни у овом делу, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 7) Закона о Уставном суду решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић