Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Стефановићa из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. марта 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Стефановићa изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж I бр. 1985/07 од 18. септембра 2007. године.
1. Милош Стефановић из Ваљева је 29. априла 2008. године Уставном суду, преко пуномоћника, адвоката Радомира Раке Спасојевића из Ваљева, изјавио благовремену и дозвољену уставну жалбу, против пресуде Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж I бр. 1985/07 од 18. септембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је наведеним пресудама повређено право из члана 6. став 3. тачка ц Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим је предвиђено право свакога да се брани лично или путем браниоца. Истакао је да су оспорене пресуде засноване на доказу на коме нису смеле бити засноване, и то на Потврди о привремено одузетим предметима, сачињеној 1. фебруара 2005. године, која је, према његовим наводима, прибављена супротно Законику о кривичном поступку и супротно наведеном члану Европске конвенције. Подносилац уставне жалбе је навео да је претресен без наредбе о претресању сагласно члану 81. став 5. Законику о кривичном поступку, као и да службена лица органа унутрашњих послова која су извршила претрес нису о томе поднела извештај истражном судији, односно у овом случају јавном тужиоцу, јер се поступак још увек није водио. Даље је истакао да му је приликом претреса онемогућено да се брани уз помоћ браниоца. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене одлуке - пресуду Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године и пресуду Врховног суда Србије Кж I бр. 1985/07 од 18. септембра 2007. године.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 6. став 3. тачка ц Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на чију се повреду указује уставном жалбом, је прописано да свако ко је оптужен за кривично дело има право да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када интереси правде то захтевају.
Одредбама члана 33. Устава зајемчена су иста права окривљених тако што је утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.).
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и у фотокопију списа предмета К. бр. 29/05 Окружног суда у Ваљеву и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим зато што је 1. фебруара 2005. године у близини кафића „Џипси“ у улици Синђелићевој у Ваљеву по преузимању опојне дроге – хероина од другоокривљеног Вуковић Ђорђа, у количини од 0,46 грама, исту ставио у џеп својих панталона и ту је неовлашћено држао, ради сопствене употребе, до тренутка када је инспектор СУП Ваљево, сведок Зоран Јелић, који је примопредају дроге визуелно пратио, по примопредаји извршио претрес подносиоца уставне жалбе и од њега ову дрогу одузео, чиме је извршио кривично дело неовлашћене производње, држања и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика у вези ставa 4. истог члана Законика. За наведено дело суд је применом члана 246. став 4. у вези става 3. истог члана Законика подносиоца уставне жалбе ослободио од казне и изрекао му меру безбедности одузимања опојне дроге хероин у количини од 0,46 грама, на основу одредаба члана 78. Кривичног законика у вези члана 246. став 7. истог Законика. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено да je потврда о предметима одузетим од подносиоца уставне жалбе приликом његовог претреса, која је коришћена у кривичном поступку као доказ, заједно са кривичном пријавом достављена Окружном јавном тужилаштву, тако да и у случају изостанка посебног извештаја није учињена повреда поступка на коју указује његов бранилац.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Кж I бр. 1985/07 од 18. септембра 2007. године одбио као неосноване жалбе браниоца саоптуженог Ђорђа Вуковића и подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године. У образложењу је наведено да првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреду кривичног закона на штету оптужених, на које другостепени суд поводом жалбе пази по службеној дужности, као и да су неосновани жалбени наводи да се пресуда заснива на доказу на коме се не може заснивати. Врховни суд је нашао да је првостепени суд, на основу свестране оцене изведених доказа, како појединачно, тако и у међусобној повезаности, правилно утврдио све одлучне чињенице које несумњиво указују да су оптужени на начин описан у изреци првостепене пресуде извршили кривично дело у питању и о томе у образложењу првостепене пресуде дао јасне и довољне разлоге које је прихватио и Врховни суд.
4. Одредбама члана 13. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05) је прописано: да ће се, пре првог саслушања, окривљени поучити о праву да узме браниоца и да бранилац може присуствовати његовом саслушању, и да ће се упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ (став 3.); да се окривљеном мора осигурати довољно времена и могућности за припремање одбране (став 5.).
Одредбама члана 78. ЗКП је прописано: да претресање наређује суд, писмено образложеном наредбом (став 1.); да се наредба о претресању предаје пре почетка претресања лицу код кога ће се или на коме ће се претресање извршити, да ће се пре претресања лице на које се односи наредба о претресању позвати да добровољно изда лице, односно предмете који се траже, да ће се то лице поучити да има право да узме адвоката, односно браниоца који може присуствовати претресу, а ако лице на које се односи наредба о претресу захтева присуство адвоката, односно браниоца, почетак претреса ће се одложити до његовог доласка, а најдуже за три сата (став 2.); да се претресању може приступити и без претходне предаје наредбе, као и без претходног позива за предају лица или ствари, и поуке о праву на браниоца, односно адвоката, ако се претпоставља оружани отпор, или друга врста насиља, или ако се очигледно припрема или је отпочело уништавање трагова кривичног дела или предмета важних за кривични поступак (став 3.); да се претресање врши дању, а може се вршити и ноћу, ако је дању започето па није довршено или ако постоје разлози из члана 81. став 1. овог законика (став 4.).
Одредбама члана 81. ЗКП је прописано: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу без наредбе о претресању и без присуства сведока спровести претресање лица приликом извршења решења о привођењу или приликом лишења слободе, ако постоји сумња да то лице поседује оружје или оруђе за напад, или ако постоји сумња да ће одбацити, сакрити или уништити предмете које треба од њега одузети као доказ у кривичном поступку (став 5.); да кад овлашћена службена лица органа унутрашњих послова спроводе претресање без наредбе о претресању, дужна су да о томе одмах поднесу извештај истражном судији, а ако се поступак још не води - надлежном јавном тужиоцу (став 6.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе, а тиме ни истоветна права гарантована Европском конвенцијом.
Уставни суд налази да из чињеничног стања произлази да је претрес подносиоца уставне жалбе обављен у складу са одредбом члана 81. став 5. Законика о кривичном поступку, која допушта претрес без наредбе о претресању и без присуства сведока, јер је у конкретном случају постојала сумња да ће ово лице одбацити, сакрити или уништити предмете (пакетић са хероином) које треба од њега одузети као доказ у кривичном поступку. Дакле, у овом конкретном случају закон, као изузетак, допушта могућност претресања лица без наредбе о претресању и без присуства браниоца због специфичних околности, тако да радњама овлашћеног службеног лица није прекршена одредба закона, нити му је на тај начин повређено право на браниоца зајемчено Уставом.
Чињеница да овлашћено службено лице које је извршило претрес није одмах обавестило надлежног јавног тужиоца о извршеном претресу, већ је то учињено у тренутку предаје кривичне пријаве јавном тужилаштву, не представља повреду кривичног поступка, самим тим ни повреду права на браниоца на које указује подносилац уставне жалбе.
Уставни суд је ценио и навод истакнут у уставној жалби да подносилац уставне жалбе у потврди о привремено одузетим предметима од 1. фебруара 2005. године није потписао да се одриче права на ангажовање браниоца „већ је то упис овлашћеног службеног лица Јелић Зорана извршен по аутоматизму и наредби руководиоца, а не као стварно упозорење подносиоцу уставне жалбе“, али је нашао да ни овај навод није од утицаја на другачију одлуку у овој уставноправној ствари, с обзиром на садржину наведене одредбе члана 81. став 5. Законика о кривичном поступку која је у конкретном случају представљала правни основ за поступање овлашћеног лица органа унутрашњих послова.
6. На основу свега наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Окружног суда у Ваљеву К. бр. 29/05 од 25. јуна 2007. године и Врховног суда Србије Кж I бр. 1985/07 од 18. септембра 2007. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере, зајемчено одредбама члана 33. став 2. и 3. Устава.
Стога је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба одбијена као неоснована, те је Суд, у складу са одредбом члана 45. тачка 9) Закона, донео одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић