Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милована Ивића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. априла 2009. године, донео је
Одбија се као неснована уставна жалба Милована Ивића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2716/07 од 4. фебруара 2008. године.
1. Милован Ивић из Суботице је, преко пуномоћника Оливере Јованић – адвоката из Суботице, поднео 10. априла 2008. године дозвољену и благовремену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2716/07 од 4. фебруара 2008. године, којом је одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 33/07 од 6. септембра 2007. године, и то због повреде права на судску заштиту људских права, права на правично суђење и посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 22 став 1, члана 32. став 1. и члана 33. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи исте разлоге који су били истакнути и у жалби на првостепену кривичну пресуду. Сматра, између осталог, да се у изреци првостепене пресуде не наводе кривична дела за која се подносилац уставне жалбе терети; да је изрека првостепене пресуде неразумљива и противречна разлозима пресуде, као и да су разлози о одлучним чињеницама противречни изведеним доказима; да је учињена битна повреда кривичног поступка јер је вођен јединствени кривични поступак против пунолетних и малолетних лица; да су у првостепеном поступку као судије поротници учествовала лица која немају сертификат о посебним знањима из области права детета и преступништва младих; да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено како у погледу извршења кривичног дела тако и у погледу степена урачунљивости подносиоца уставне жалбе, чиме је повређено његово право на правично суђење; да је суд на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, јер је изречена кривична санкција упућивања подносиоца у васпитно–поправни дом нецелисходна пошто би се сврха преваспитавања малолетника могла постићи и блажом васпитном мером; да подносиоцу није било омогућено да присуствује седници Врховног суда Србије приликом одлучивања по жалби, а да није уважен ни захтев његовог браниоца да се та седница одложи, чиме му је повређено право на правично суђење, ″право на делотворни правни лек и материјалну одбрану и чиме је извршена дискриминација″. Предложио је да се оспорена пресуда Врховног суда поништи и одреди уклањање штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У члану 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.), као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Окружног суда у Суботици К. 33/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Против подносица уставне жалбе, тада старијег малолетника, заједно са још једним малолетним лицем, једним млађим пунолетним лицем и два пунолетна лица вођен је јединствени кривични поступак пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 33/07, који је правноснажно окончан.
Окружни суд у Суботици је 26. октобра 2007. године донео пресуду којом је, између осталог, подносиоцу уставне жалбе због извршења четири кривична дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. и у вези члана 33. Кривичног законика, два кривична дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, једног кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 3. Кривичног законика, једног кривичног дела крађе из члана 203. став 1. Кривичног законика и једног кривичног дела разбојничке крађе из члана 205. став 3. у вези става 1. и члана 33. Кривичног законика, изречена васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом која може трајати најмање шест месеци, а највише четири године, с тим што ће суд сваких шест месеци разматрати да ли постоје основи за обуставу изречене васпитне мере или за њену замену. У изречену васпитну меру подносиоцу уставне жалбе урачунато је време проведено у притвору од 18. фебруара 2007. године па на даље.
Врховни суд Србије је 4. фебруара 2008. године донео оспорену пресуду Кж. I 2716/07 којом је, између осталог, одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 33/07 од 6. септембра 2007. године.
4. Одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/2005) прописано је: да овај закон садржи одредбе које се примењују према малолетним учиниоцима кривичних дела (члан 1. став 1.); да је старији малолетник лице које је у време извршења кривичног дела навршило шеснаест, а није навршило осамнаест година (члан 3. став 3.); да се одредбе Кривичног законика, Законика о кривичном поступку, Закона о извршењу кривичних санкција и други општи прописи примењују ако нису у супротности са овим законом (члан 4.); да се старијим малолетницима могу изрећи васпитне мере (члан 9. став 3.); да је васпитна мера и заводска мера упућивања у васпитно-поправни дом (члан 11. став 1. тачка 3.). Одредбама члана 21. Закона прописано је да ће суд изрећи упућивање у васпитно-поправни дом малолетнику према коме, поред издвајања из дотадашње средине, треба применити појачане мере надзора и посебне стручне програме васпитавања (став 1.); да ће при одлучивању да ли ће изрећи ову меру суд посебно узети у обзир ранији живот малолетника, степен поремећаја понашања, тежину и природу кривичног дела и околност да ли је према малолетнику раније била изречена нека кривична или прекршајна санкција (став 2.); да у васпитно-поправном дому малолетник остаје најмање шест месеци, а највише четири године, с тим што суд сваких шест месеци разматра да ли постоје основи за обуставу извршења мере или за њену замену другом васпитном мером (став 3.). Осталим одредбама овог Закона који су од значаја за одлучивање, прописано је: да се поступак према малолетнику може спојити са поступком против пунолетног лица и спровести по општим одредбама Законика о кривичном поступку, само ако је спајање поступка неопходно за свестрано разјашњење ствари (члан 51. став 2.); да се у изреци решења којим веће изриче васпитну меру малолетнику наводи само која се мера изриче, али се малолетник неће оглашавати кривим за кривично дело које му се ставља на терет, а да ће се у образложењу решења навести опис дела и околности које оправдавају изрицање васпитне мере (члан 78. став 3.); да ће се на седницу другостепеног већа позвати малолетник само ако председник већа или веће нађе да би његово присуство било корисно (члан 80. став 3.); да веће, којим председава судија који је стекао посебна знања из области права детета и кривичноправне заштите малолетних лица, суди пунолетним учиниоцима одређених кривичних дела прописаних Кривичним закоником, између осталог и разбојничке крађе и разбојништва, ако је оштећени у кривичном поступку малолетно лице (члан 150. став 1.); да се кривични поступак против окривљених за кривична дела из члана 150. овог закона спроводи према одредбама Законика о кривичном поступку (члан 151. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр. 70/2001 и 68/2002 и „Службени гласник Републике Србије“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005 и 49/2007) прописано је: да у другом степену судови суде у већима састављеним од пет судија за кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора у трајању од петнаест година или тежа казна (члан 24. став 2.); да ће се о седници већа обавестити онај оптужени и његов бранилац који је у року предвиђеном за жалбу захтевао да буде обавештен о седници, а да недолазак странака које су уредно обавештене не спречава одржавање седнице већа (члан 375. ставови 1. и 4.), као и да ће другостепени суд пресудом одбити жалбу као неосновану и потврдити пресуду суда првог степена кад утврди да не постоје разлози због којих се пресуда побија нити повреде из члана 380. став 1. овог законика (члан 388.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2716/07 од 4. фебруара 2008. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој означена.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење у кривичном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће (по правилу) јавно расправити и одлучити о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Из наведеног произлази да је садржај уставног права на правично суђење ограничен на процесна јемства овог права, па Уставни суд код оцене навода уставне жалбе испитује евентуално постојање уставноправно релевантних процесних повреда пред редовним судовима и, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Увидом у целокупне списе предмета Окружног суда у Суботици бр. К. 33/07, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају тако поступљено.
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе покренут је 18. фебруара 2007. године и окончан је доношењем другостепене пресуде 4. фебруара 2008. године, дакле за мање од годину дана, из чега недвосмислено произлази да је вођен и окончан у разумном року.
Пред првостепеним већем Окружног суда у Суботици вођен је јединствени поступак против малолетних и пунолетних лица (два старија малолетника, једно млађе пунолетно лице и два пунолетна лица) на основу решења о спајању поступака. Веће је било састављено од двоје професионалних судија и троје судија поротника, при чему је већем председавала судија која је стекла посебна знања из области права детета и кривичноправне заштите малолетних лица. Јавност је, ради заштите Уставом и законом гарантованог интереса малолетника, решењем била искључена са целокупног тока главног претреса, а присутна лица су упозорена да све што чују на главном претресу представља тајну и да је одавање тајне кривично дело. Како је између извршених кривичних дела која су пунолетним оптуженима и малолетним лицима стављена на терет постојала непосредна међусобна веза (реални конекситет) и требало је спровести исти доказни поступак, а цитираним одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица предвиђено је да се поступак према малолетном и пунолетном лицу може спојити и спровести по општим одредбама Законика о кривичном поступку ако је то неопходно за свестрано разјашњење ствари, то је Уставни суд становишта да је првостепени поступак спроведен у складу са законом предвиђеним процесноправним нормама.
Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено да учествује у поступку и прати његов ток, да саслушава сведоке оптужбе и предлаже доказе од значаја за своју одбрану, да уложи жалбу и предузима друге законом допуштене процесне радње. У жалбеном поступку Врховни суд Србије је, након свестране оцене жалбених разлога, утврдио да је суд првог степена на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одговарајуће одредбе Кривичног законика, те да у поступку нису почињене повреде одредаба Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица и Законика о кривичном поступку, за шта је у оспореној пресуди дао детаљне и уставноправно прихватљиве разлоге, који наводима уставне жалбе нису доведени у сумњу.
Уставном жалбом се у суштини тражи инстанциона контрола законитости правноснажне кривичне пресуде другостепеног суда, кроз понављање већ истицаних и цењених жалбених разлога, што не спада у надлежност Уставног суда прописану одредбама чл. 167. и 170. Устава. У наведеном смислу, Уставни суд не преиспитује правилност утврђеног чињеничног стања, утврђено постојање кривичног дела и кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе, нити залази у питање целисходности одлуке редовних судова при избору васпитне мере или друге кривичне санкције према кривично одговорном малолетном учиниоцу кривичног дела. Предмет испитивања и оцене у уставносудском поступку је једино евентуално постојање повреде или ускраћивања специфичног уставом зајемченог права неког лица при одлучивању о његовим правима или обавезама, основаности сумње која је била основ за покретање поступка или оптужбама против њега.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије Кж.I. 2716/07 од 4. фебруара 2008. године, а којом је одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 33/07 од 6. септембра 2007. године, вођен од стране Уставом и законом установљених независних и непристрасних судова, који су били прописно састављени и поступали у границама своје надлежности, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, као и да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног и процесног права и не указује на повреду зајемченог права на правично суђење подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је истовремено оценио да указивање подносиоца уставне жалбе на повреду одредбе члана 22. став 1. Устава, којом се утврђује право свакога на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, није основано, јер је ово право подносиоца остварено и заштићено у кривичном поступку пред првостепеним и другостепеним судом.
Уставни суд је имао у виду наводе из образложења уставне жалбе у делу у коме се истиче да је подносилац уставне жалбе као старији малолетник два пута у Специјалној затворској болници у Београду био смештен у истој соби са пунолетним лицима осумњиченим за извршење најтежих кривичних дела, без знања и одобрења судије, те да је услед тога доживео трауму. Међутим, како се уставном жалбом не тражи посебно утврђење повреде Уставом зајемчених права која би била учињена овим радњама, то Уставни суд, крећући се у оквирима постављеног захтева, о њима није посебно одлучивао.
6. У односу на повреду посебних права окривљеног која су гарантована одредбама члана 33. ст. 2, 4. и 5. Устава, Уставни суд је утврдио да је у поступку одлучивања о жалби на првостепену пресуду, Врховни суд Србије одржао седницу већа у одсуству подносиоца уставне жалбе и његових бранилаца. На седницу већа подносилац уставне жалбе није био позван, а његови браниоци су уредно обавештени о њеном одржавању. Како се на седницу другостепеног већа малолетник позива само ако председник већа или веће нађе да би његово присуство било корисно, а недолазак уредно обавештених странака не спречава одржавање седнице већа, то је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе на овај начин није повређено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. Уставни суд је имао у виду наводе браниоца - пуномоћника подносиоца уставне жалбе да је писмено тражила одлагање седнице већа Врховног суда Србије, јер је тога дана имала од раније заказана суђења у Суботици, а да је и други бранилац био спречен да приступи. Међутим, по мишљењу Уставног суда ова чињеница није и не може представљати повреду права на одбрану, јер је бранилац, у циљу пружања најефикасније и најбоље одбране свом брањенику, у обавези да обезбеди адекватну замену за друга суђења и да приступи на седницу већа другостепеног суда коју је сам тражио, уместо да очекује да Врховни суд свој распоред послова прилагођава његовим обавезама. Сходно изнетом, Суд је утврдио да пресудом Врховног суда Србије Кж.I. 2716/07 од 4. фебруара 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена ни Уставом зајемчена посебна права окривљеног.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), уставну жалбу одбио и одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић