Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стрјановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Сузане Цветковић из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Сузане Цветковић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сузана Цветковић из Ниша, преко пуномоћника Драгутина Видосављевића, адвоката из Лесковца, поднела 16. марта 2010. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије и повреде права и дужности родитеља из члана 65. Устава.
У уставној жалби се наводи следеће: да je у 2005. години, по тужби сада бившег супруга подноситељке уставне жалбе, пред Општинском судом у Нишу покренут парнични поступак за развод брака; да je у току трајања наведеног поступка Центар за социјални рад у Нишу донео 16. маја 2005. године решење број 560-12677/04-03 којим је заједничко дете подноситељке и њеног супруга, малолетну А.Ц, поверио на негу, старање и васпитање подноситељки уставне жалбе; да је дана 22. јула 2005. године супруг подноситељке уставне жалбе од ње на силу отео малолетну А.Ц, за шта је касније и правноснажно осуђен пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 за кривично дело одузимање малолетног детета из члана 116. став 1. Кривичног законика и условно осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци; да је Општински суд у Нишу 22. јула 2005. године донео решење 847/05 којим је одредио привремену меру и наложио супругу подноситељке уставне жалбе да њихово заједничко дете, малолетну А.Ц. преда подноситељки на чување, негу и васпитање, а која привремена мера никад није извршена; да je Општински суд у Нишу 14. јануара 2008. године донео пресуду П. 847/05 којом је разведен брак подноситељке и њеног супруга, а њихово заједнично дете поверено на чување, васпитање и старање оцу; да је Окружни суд у Нишу пресудом Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године одбио жалбу подноситељке и потврдио наведену првостепену пресуду; да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одбијена као неоснована њена ревизија изјављена против наведене другостепене пресуде.
Подноситељка уставне жалбе сматра да је неизвршењем и неспровођењем решења о привременој мери из 2005. године, којим је дете поверено на чување, старање и негу њој, она онемогућена да равноправно врши родитељско право које јој је гарантовано чланом 65. став 1. Устава. Сматра и да су судови наведеним пресудама „наградили насиље у породици" које је над подноситељком вршио њен бивши супруг, а њу дискриминисали у односу на бившег супруга у погледу равноправног вршења родитељског права, чиме су повредили начело о забрани дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава. Подноситељка наводи да су судови наведеним пресудама „легализовали стање" у коме је њен бивши супруг „са позиција силе" већ пет година одвојио њу од малолетне А.Ц, а малолетну А.Ц. од ње, као мајке, те да јој је тако повређено право на вршење родитељског права из члана 65. Устава. Посебно наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године трајно одвојио подноситељку од њеног малолетног детета, не дајући образложење зашто je то у најбољем интересу детета.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године и пресуду Окружног суда у Нишу Гж. 1972 /08 од 12. Јуна 2008. године и нареди отклањање свих штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања
основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за
одлучивање у овом уставносудском предмету:
3.1. Чињенице и околности везане за парнични поступак
У фебруару 2005. години пред Општинским судом у Нишу je по тужби В.Ц. покренут парнични поступак за развод брака В.Ц. и тужене Сузане Цветковић, овде
подноситељке уставне жалбе.
Општински суд у Нишу је 25. јула 2005. године донео решење П. 847/05 којим је одредио привремену меру и наложио тужиоцу В.Ц. да у року од 24 часа од пријема овог решења кћер странака, малолетну А.Ц, преда на чување, негу и васпитање мајци, туженој Сузани Цветковић. Истим решењем је утврђено да наведена привремена мера траје до правноснажног окончања поступка у предмету П. 847/05. Наведено решење потврђено је решењем Окружног суда у Нишу Гж. 1973/05 од 28. октобра 2005. године.
Пресудом Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године, поред осталог, разведен је брак В.Ц. и подноситељке уставне жалбе, а малолетна А.Ц. је поверена на даље чување, старање и васпитање оцу В.Ц. Истом пресудом је предвиђен модел виђања малолетне А.Ц. са мајком, овде подноситељком, уз обавезу оца В.Ц. да малолетну А.Ц. у предвиђеним терминима доводи у просторије Центра за споцијални рад у Дољевцу. Подноситељка је овом пресудом обавезана да на име доприноса за издржавање малолетне кћери А.Ц. месечно плаћа износ од 5000,00 динара на руке законском заступнику В.Ц. Пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2009. године одбијене су жалбе тужиоца и тужене и потврђена пресуда Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одбијена је као неоснована ревизија подноситељке уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено следеће: да су према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужена закључили брак 30. јануара 2000. године, а да су пре тога, 2. фебруара 1999. године, добили заједничку ћерку А. која је живела са њима у родитељској кући тужиоца; да је због поремећених брачних односа тужена са дететом напустила брачну заједницу у новембру 2004. године, а да је тужилац покренуо „брачни спор" у фебруару 2005. године; да је тужена „исходовала" решење Центра за социјални рад у Нишу од 16. маја 2005. године којим јој је малолетно дете поверено на старање и васпитање до окончања поступка развода брака; да je у време престанка брачне заједнице родитеља и напуштања родитељског дома, малолетна А. имала здравствених проблема у виду анксиозног стања, поводом чега је била на терапијама у Заводу за ментално здравље, те да је једну такву прилику, 23. јуна 2005. године, тужилац искористио како би дете узео код себе, након чега је на предлог тужене 25. јула 2005. године донето решење о привременој мери, са налогом оцу да дете врати мајци; да су претходно оба центра за социјални рад, по месту боравишта сваког од родитеља, дала супротна мишљења о поверавању детета, и то Центар за социјални рад у Нишу је предложио да се дете повери мајци, а Центар за социјални рад у Дољевцу да се родитељско право и старање о детету повери оцу, у чијој животној и породичној средини је дете рођено и адаптирано; да због негативне реакцији и противљења детета да промени средину и пређе код мајке, уз указивање извесне одбојности према њој, више покушаја да се спроведе извршење издате привремене мере и дете врати мајци, није дало резултата и поред учешћа психолога и стручњака надлежног центра за социјални рад уз подршку припадника органа унутрашњих послова; да ни у поступку извршења привремене мере, нити ван њега, није остварена позитивна и конструктивна сарадња мајке преко надлежног органа старатељства, ради остваривања контакта са дететом и њиховог зближавања. Даље се наводи да су на основу извештаја оба центра за социјални рад и коначног извештаја и мишљења комисије вештака Клинике за заштиту менталног здравља и неуропсихијатрију у Нишу, након спроведеног рада и прегледа детета и родитеља, судови прихватили оцену вештака и мишљење и предлог Центра за социјални рад у Дољевцу да се, за сада, самостално вршење родитељског права повери оцу са којим дете живи и на чију животну и породичну средину и окружење је навикло. У образложењу оспорене пресуде се наводи и да по мишљењу тима стручњака психолога, неуропсихијатара и социјалних радника, одвајање детета од оца у постојећим условима и нагло, би довело до непредвидивих и штетних последица, те да је оцењена неопходност даљег рада са дететом и родитељима, појединачно и заједно, као и потреба да се организује виђање мајке и детета у контролисаним условима у просторијама центра за социјални рад, док се не створе услови за другачији начин остваривања њихових личних односа.
У оспореној пресуди Врховног суда Србије је даље наведено да су неоновани наводи и разлози ревизије о погрешној примени материјалног права, те да су у датој чињеничној ситуацији нижестепени судови о вршењу родитељског права одлучили правилном применом материјалног права, у законито спроведеној процедури, на основу прибављеног налаза и стручног мишљења, и то не само органа старатељства, већ и комисије одговарајућих стручњака специјализоване установе за посредовање у породичним односима и за заштиту менталног здравља, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета. У образложењу оспорене пресуде се истиче да су супротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили њихово споразумевање о овом питању у најбољем интересу детета, али да су спречили и спровођење привремене мере и у вези с тим нормално виђање и одвијање личних односа малолетне ћерке странака (која је изразила жељу да остане код оца) и мајке са којом дете не живи. Ревизијски суд је оценио да су у датој чињеничној ситуацији, оптерећеној конфликтним односима странака као разведених супружника и родитеља, донете судске одлуке усклађене са потребама и интересима детета, али не онако како то субјективно из свог угла виде странке, пре свега тужена, већ објективно, како је једино могуће, с обзиром на још увек нежно психичко здравствено стање, узраст и недовољну зрелост, као и развојне потребе детета. По оцени Врховног суда Србије, у постојећим околностима, одлучивање нижестепених судова о самосталном вршењу родитељског права од стране оца (и поред правноснажности кривичне пресуде), производи мање штетне последице по душевно здравље и развој детета у односу на нагло и присилно одвајање од оца, чијем родитељском старању и породичној средини, као и школској средини се потпуно прилагодило, ради доделе мајци, по ранијој правноснажној привременој мери и евентуално поверавање њој на даље вршење родитељског права као родитељу чије родитељство није компромитовано.
По оцени Врховног суда Србије, другачије решење у садашњим приликама не би били оправдано у најбољем интересу детета, а тиме ни законито. Даље се наводи и да су судови имали у виду и разлоге због којих, и поред учешћа свих надлежних органа, није спроведена привремена мера о предаји детета мајци, као и њено релативно пасивно држање у вези са контактирањем са дететом и мимо судског поступка, као и несарадњу код психотестирања и продуженог рада у Заводу за ментално здравље, о чему су се изјаснили тимови стручњака. По оцени Врховног суда Србије, одлука о виђању детета са мајком у контролисаним условима омогућиће нормализацију и даљи развој њихових будућих односа, уз посредовање одговарајућих стручњака органа старатељства и специјализоване установе по потреби. Наводи се и да је сарадња обе странке, као родитеља, са органом старатељства и одговарајућим стручњацима у породичним односима, услов донете одлуке о вршењу родитељског права и о начину одржавања личних односа детета и родитеља са којим не живи, те да из свих наведених разлога, наводи ревизије не могу утицати на другачије пресуђење, јер би, по оцени Врховног суда Србије, то шкодило интересима малолетног детета странака.
3.2. Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 од 19. октобра 2007. године
окривљени В. Ц. је оглашен кривим због извршења кривичног дела одузимање малолетног лица из члана 116. став 1. КЗ PC и условно осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, која се неће извршити уколико окривљени у року од две године по правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, те уколико у року од 15 дана по правноснажности пресуде преда мал. А.Ц. мајци Сузани Цветковић. Општински суд у Нишу је 25. децембра 2008. године донео решење Кв. 1030/08 којим је обустављен поступак за опозивање условне осуде осуђеном В.Ц, изречене правноснажном пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 од 19. октобра 2007. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је поступак за опозив условне осуде покренут на предлог овлашћеног тужиоца ОЈТ Ниш, те да је исти дописом Кт. 295/07 од 16. децембра 2008. године одустао од поднетог предлога.
4. Одредбама члана 21. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу pace, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник PC", број 125/04) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права, као и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 2. и 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када je то у најбољем интересу детета, да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62. став 1.);
да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења и да се м ишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета (члан 65. ст. 1. и 3.) ; да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да је суд дужан да пресудом у брачном спору одлучи о вршењу родитељског права (члан 226. став 1.); да je у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.); да је пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (члан 270.) .
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник PC", бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 65.
Устава, Уставни суд је констатовао да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да Устав и закон предвиђају да у свим активностима који се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за вршење родитељског права, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права је увек условљено заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности, надлежан суд дужан да се руководи најбољим интересом детета.
Уставни суд даље наглашава да поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја , а понајвише од година детета, нивоа развоја детета , присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је пресудом Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године, поред осталог, одлучено о вршењу родитељског права, тако што је одлучено да се малолетна А.Ц. повери на даље чување, старање и васпитање оцу, као и да се малолетна А.Ц. са мајком, овде подноситељком, виђа у контролисаним условима, по моделу ближе описаном у наведеној првостепеној пресуди.
Уставни суд је даље утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одлучено о ревизији подноситељке уставне жалбе, изјављеној против правноснажне другостепене пресуде, тако што је ревизија одбијена као неоснована. Уставни суд је утврдио да је одлука Врховног суда Србије о неоснованости навода ревизије заснована на оцени тог суда да су у датој чињеничној ситуацији, нижестепени судови о вршењу родитељског права одлучили правилном применом материјалног права, у законито спроведеној процедури, на основу прибављеног налаза и стручног мишљења органа старатељства и комисије одговарајућих стручњака специјализоване установе за посредовање у породичним односима и за заштиту менталног здравља, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета и у складу са одредбама чл. 6, 65, 266. и 270. Породичног закона. Уставни суд је утврдио да је у оспореној пресуди ревизијски суд оценио да је у постојећим околностима, одлучивање нижестепених судова о самосталном вршењу родитељског права од стране оца, производи мање штетне последице по душевно здравље и развој детета у односу на нагло и присилно одвајање од оца, чијем родитељском старању и породичној средини, као и школској средини се потпуно прилагодило, ради доделе мајци, по ранијој правноснажној привременој мери и евентуално поверавање њој на даље вршење родитељског права, као родитељу чије родитељство није компромитовано .
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је још једном указао да су судови приликом одлучивања о вршењу родитељског права (али и дужности) у обавези да се руководе најбољим интересом детета. Уставни суд је оценио да је у конкретном случају, Врховни суд Србије, своју одлуку засновао превасходно штитећи најбољи интерес детета . По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди детаљно и јасно образложио законитост и оправданост одлуке о самосталном вршењу родитељског права (али и дужности) од стране оца, доводећи такву одлуку у везу управо и искључиво са заштитом најбољег интереса малолетне А.Ц. Наиме, Врховни суд Србије је констатовао да су супротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили постизање споразума о питању вршења родитељског права у најбољем интересу детета, те да је у датој чињеничној ситуацији, уз оцену свих доказа, донета одлук а усклађен а са потребама и интересима детета , с обзиром на још увек нежно психичко здравствено стање, узраст и недовољну зрелост, као и развојне потребе детета.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године није повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 65. став 1. Устава, па је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
У вези навода уставне жалбе који се односе на повреду начела забране дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је оценио да се разлози о повреди овог начела који су наведени у уставној жалби односе на наводе о повреди права из члана 65. став 1. Устава. Како је Уставни суд претходно оценио да су наводи подноситељке о повреди права из члана 65. став 1. Устава неосновани, Суд није посебно ценио наводе о повреди начела из члана 21. ст. 2. и 3. Устава.
6. Иако подноситељка уставне жалбе није формално оспорила радњу неизвршења решења Општинског суд а у Нишу П. 847/05 од 25. јула 2005. године, којим је одре ђена привремена мер а и налож ено В.Ц. да малолетну А.Ц . преда на чување, негу и васпитање мајци, овде подноситељки, Уставни суд је оценио да из навода и разлога уставне жалбе проистиче да подноситељка оспорава и радњу неизвршења наведеног решења.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је наведеним решењем утврђено да донета привремена мера траје до правноснажног окончања поступка у предмету П. 847/05, а да је поступак у предмету П. 847/05 правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године, која пресуда је подноситељки уставне жалбе уручена најкасније 18. јула 2008. године. Имајући у виду наведено, као и да је уставна жалба изјављена 16. марта 2010. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неблаговремена у односу на радњу неизвршења решења Општинског суд а у Нишу П. 847/05 од 25. јула 2005. године, јер је изјављена након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредб и члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио .
7. На основу одред аба чл . 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) , Уставни суд је одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи следеће: да je у 2005. години, по тужби сада бившег супруга подноситељке уставне жалбе, пред Општинском судом у Нишу покренут парнични поступак за развод брака; да je у току трајања наведеног поступка Центар за социјални рад у Нишу донео 16. маја 2005. године решење број 560-12677/04-03 којим је заједничко дете подноситељке и њеног супруга, малолетну А.Ц, поверио на негу, старање и васпитање подноситељки уставне жалбе; да је дана 22. јула 2005. године супруг подноситељке уставне жалбе од ње на силу отео малолетну А.Ц, за шта је касније и правноснажно осуђен пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 за кривично дело одузимање малолетног детета из члана 116. став 1. Кривичног законика и условно осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци; да је Општински суд у Нишу 22. јула 2005. године донео решење 847/05 којим је одредио привремену меру и наложио супругу подноситељке уставне жалбе да њихово заједничко дете, малолетну А.Ц. преда подноситељки на чување, негу и васпитање, а која привремена мера никад није извршена; да je Општински суд у Нишу 14. јануара 2008. године донео пресуду П. 847/05 којом је разведен брак подноситељке и њеног супруга, а њихово заједнично дете поверено на чување, васпитање и старање оцу; да је Окружни суд у Нишу пресудом Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године одбио жалбу подноситељке и потврдио наведену првостепену пресуду; да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одбијена као неоснована њена ревизија изјављена против наведене другостепене пресуде.
Подноситељка уставне жалбе сматра да је неизвршењем и неспровођењем решења о привременој мери из 2005. године, којим је дете поверено на чување, старање и негу њој, она онемогућена да равноправно врши родитељско право које јој је гарантовано чланом 65. став 1. Устава. Сматра и да су судови наведеним пресудама „наградили насиље у породици" које је над подноситељком вршио њен бивши супруг, а њу дискриминисали у односу на бившег супруга у погледу равноправног вршења родитељског права, чиме су повредили начело о забрани дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава. Подноситељка наводи да су судови наведеним пресудама „легализовали стање" у коме је њен бивши супруг „са позиција силе" већ пет година одвојио њу од малолетне А.Ц, а малолетну А.Ц. од ње, као мајке, те да јој је тако повређено право на вршење родитељског права из члана 65. Устава. Посебно наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године трајно одвојио подноситељку од њеног малолетног детета, не дајући образложење зашто je то у најбољем интересу детета.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године и пресуду Окружног суда у Нишу Гж. 1972 /08 од 12. Јуна 2008. године и нареди отклањање свих штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања
основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за
одлучивање у овом уставносудском предмету:
3.1. Чињенице и околности везане за парнични поступак
У фебруару 2005. години пред Општинским судом у Нишу je по тужби В.Ц. покренут парнични поступак за развод брака В.Ц. и тужене Сузане Цветковић, овде
подноситељке уставне жалбе.
Општински суд у Нишу је 25. јула 2005. године донео решење П. 847/05 којим је одредио привремену меру и наложио тужиоцу В.Ц. да у року од 24 часа од пријема овог решења кћер странака, малолетну А.Ц, преда на чување, негу и васпитање мајци, туженој Сузани Цветковић. Истим решењем је утврђено да наведена привремена мера траје до правноснажног окончања поступка у предмету П. 847/05. Наведено решење потврђено је решењем Окружног суда у Нишу Гж. 1973/05 од 28. октобра 2005. године.
Пресудом Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године, поред осталог, разведен је брак В.Ц. и подноситељке уставне жалбе, а малолетна А.Ц. је поверена на даље чување, старање и васпитање оцу В.Ц. Истом пресудом је предвиђен модел виђања малолетне А.Ц. са мајком, овде подноситељком, уз обавезу оца В.Ц. да малолетну А.Ц. у предвиђеним терминима доводи у просторије Центра за споцијални рад у Дољевцу. Подноситељка је овом пресудом обавезана да на име доприноса за издржавање малолетне кћери А.Ц. месечно плаћа износ од 5000,00 динара на руке законском заступнику В.Ц. Пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2009. године одбијене су жалбе тужиоца и тужене и потврђена пресуда Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одбијена је као неоснована ревизија подноситељке уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено следеће: да су према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужена закључили брак 30. јануара 2000. године, а да су пре тога, 2. фебруара 1999. године, добили заједничку ћерку А. која је живела са њима у родитељској кући тужиоца; да је због поремећених брачних односа тужена са дететом напустила брачну заједницу у новембру 2004. године, а да је тужилац покренуо „брачни спор" у фебруару 2005. године; да је тужена „исходовала" решење Центра за социјални рад у Нишу од 16. маја 2005. године којим јој је малолетно дете поверено на старање и васпитање до окончања поступка развода брака; да je у време престанка брачне заједнице родитеља и напуштања родитељског дома, малолетна А. имала здравствених проблема у виду анксиозног стања, поводом чега је била на терапијама у Заводу за ментално здравље, те да је једну такву прилику, 23. јуна 2005. године, тужилац искористио како би дете узео код себе, након чега је на предлог тужене 25. јула 2005. године донето решење о привременој мери, са налогом оцу да дете врати мајци; да су претходно оба центра за социјални рад, по месту боравишта сваког од родитеља, дала супротна мишљења о поверавању детета, и то Центар за социјални рад у Нишу је предложио да се дете повери мајци, а Центар за социјални рад у Дољевцу да се родитељско право и старање о детету повери оцу, у чијој животној и породичној средини је дете рођено и адаптирано; да због негативне реакцији и противљења детета да промени средину и пређе код мајке, уз указивање извесне одбојности према њој, више покушаја да се спроведе извршење издате привремене мере и дете врати мајци, није дало резултата и поред учешћа психолога и стручњака надлежног центра за социјални рад уз подршку припадника органа унутрашњих послова; да ни у поступку извршења привремене мере, нити ван њега, није остварена позитивна и конструктивна сарадња мајке преко надлежног органа старатељства, ради остваривања контакта са дететом и њиховог зближавања. Даље се наводи да су на основу извештаја оба центра за социјални рад и коначног извештаја и мишљења комисије вештака Клинике за заштиту менталног здравља и неуропсихијатрију у Нишу, након спроведеног рада и прегледа детета и родитеља, судови прихватили оцену вештака и мишљење и предлог Центра за социјални рад у Дољевцу да се, за сада, самостално вршење родитељског права повери оцу са којим дете живи и на чију животну и породичну средину и окружење је навикло. У образложењу оспорене пресуде се наводи и да по мишљењу тима стручњака психолога, неуропсихијатара и социјалних радника, одвајање детета од оца у постојећим условима и нагло, би довело до непредвидивих и штетних последица, те да је оцењена неопходност даљег рада са дететом и родитељима, појединачно и заједно, као и потреба да се организује виђање мајке и детета у контролисаним условима у просторијама центра за социјални рад, док се не створе услови за другачији начин остваривања њихових личних односа.
У оспореној пресуди Врховног суда Србије је даље наведено да су неоновани наводи и разлози ревизије о погрешној примени материјалног права, те да су у датој чињеничној ситуацији нижестепени судови о вршењу родитељског права одлучили правилном применом материјалног права, у законито спроведеној процедури, на основу прибављеног налаза и стручног мишљења, и то не само органа старатељства, већ и комисије одговарајућих стручњака специјализоване установе за посредовање у породичним односима и за заштиту менталног здравља, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета. У образложењу оспорене пресуде се истиче да су супротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили њихово споразумевање о овом питању у најбољем интересу детета, али да су спречили и спровођење привремене мере и у вези с тим нормално виђање и одвијање личних односа малолетне ћерке странака (која је изразила жељу да остане код оца) и мајке са којом дете не живи. Ревизијски суд је оценио да су у датој чињеничној ситуацији, оптерећеној конфликтним односима странака као разведених супружника и родитеља, донете судске одлуке усклађене са потребама и интересима детета, али не онако како то субјективно из свог угла виде странке, пре свега тужена, већ објективно, како је једино могуће, с обзиром на још увек нежно психичко здравствено стање, узраст и недовољну зрелост, као и развојне потребе детета. По оцени Врховног суда Србије, у постојећим околностима, одлучивање нижестепених судова о самосталном вршењу родитељског права од стране оца (и поред правноснажности кривичне пресуде), производи мање штетне последице по душевно здравље и развој детета у односу на нагло и присилно одвајање од оца, чијем родитељском старању и породичној средини, као и школској средини се потпуно прилагодило, ради доделе мајци, по ранијој правноснажној привременој мери и евентуално поверавање њој на даље вршење родитељског права као родитељу чије родитељство није компромитовано.
По оцени Врховног суда Србије, другачије решење у садашњим приликама не би били оправдано у најбољем интересу детета, а тиме ни законито. Даље се наводи и да су судови имали у виду и разлоге због којих, и поред учешћа свих надлежних органа, није спроведена привремена мера о предаји детета мајци, као и њено релативно пасивно држање у вези са контактирањем са дететом и мимо судског поступка, као и несарадњу код психотестирања и продуженог рада у Заводу за ментално здравље, о чему су се изјаснили тимови стручњака. По оцени Врховног суда Србије, одлука о виђању детета са мајком у контролисаним условима омогућиће нормализацију и даљи развој њихових будућих односа, уз посредовање одговарајућих стручњака органа старатељства и специјализоване установе по потреби. Наводи се и да је сарадња обе странке, као родитеља, са органом старатељства и одговарајућим стручњацима у породичним односима, услов донете одлуке о вршењу родитељског права и о начину одржавања личних односа детета и родитеља са којим не живи, те да из свих наведених разлога, наводи ревизије не могу утицати на другачије пресуђење, јер би, по оцени Врховног суда Србије, то шкодило интересима малолетног детета странака.
3.2. Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 од 19. октобра 2007. године
окривљени В. Ц. је оглашен кривим због извршења кривичног дела одузимање малолетног лица из члана 116. став 1. КЗ PC и условно осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, која се неће извршити уколико окривљени у року од две године по правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, те уколико у року од 15 дана по правноснажности пресуде преда мал. А.Ц. мајци Сузани Цветковић. Општински суд у Нишу је 25. децембра 2008. године донео решење Кв. 1030/08 којим је обустављен поступак за опозивање условне осуде осуђеном В.Ц, изречене правноснажном пресудом Општинског суда у Нишу К. 1222/07 од 19. октобра 2007. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је поступак за опозив условне осуде покренут на предлог овлашћеног тужиоца ОЈТ Ниш, те да је исти дописом Кт. 295/07 од 16. децембра 2008. године одустао од поднетог предлога.
4. Одредбама члана 21. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу pace, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник PC", број 125/04) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права, као и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 2. и 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када je то у најбољем интересу детета, да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62. став 1.);
да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења и да се м ишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета (члан 65. ст. 1. и 3.) ; да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да је суд дужан да пресудом у брачном спору одлучи о вршењу родитељског права (члан 226. став 1.); да je у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.); да је пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (члан 270.) .
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник PC", бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 65.
Устава, Уставни суд је констатовао да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да Устав и закон предвиђају да у свим активностима који се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за вршење родитељског права, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права је увек условљено заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности, надлежан суд дужан да се руководи најбољим интересом детета.
Уставни суд даље наглашава да поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја , а понајвише од година детета, нивоа развоја детета , присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је пресудом Општинског суда у Нишу П. 847/05 од 14. јануара 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године, поред осталог, одлучено о вршењу родитељског права, тако што је одлучено да се малолетна А.Ц. повери на даље чување, старање и васпитање оцу, као и да се малолетна А.Ц. са мајком, овде подноситељком, виђа у контролисаним условима, по моделу ближе описаном у наведеној првостепеној пресуди.
Уставни суд је даље утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године одлучено о ревизији подноситељке уставне жалбе, изјављеној против правноснажне другостепене пресуде, тако што је ревизија одбијена као неоснована. Уставни суд је утврдио да је одлука Врховног суда Србије о неоснованости навода ревизије заснована на оцени тог суда да су у датој чињеничној ситуацији, нижестепени судови о вршењу родитељског права одлучили правилном применом материјалног права, у законито спроведеној процедури, на основу прибављеног налаза и стручног мишљења органа старатељства и комисије одговарајућих стручњака специјализоване установе за посредовање у породичним односима и за заштиту менталног здравља, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета и у складу са одредбама чл. 6, 65, 266. и 270. Породичног закона. Уставни суд је утврдио да је у оспореној пресуди ревизијски суд оценио да је у постојећим околностима, одлучивање нижестепених судова о самосталном вршењу родитељског права од стране оца, производи мање штетне последице по душевно здравље и развој детета у односу на нагло и присилно одвајање од оца, чијем родитељском старању и породичној средини, као и школској средини се потпуно прилагодило, ради доделе мајци, по ранијој правноснажној привременој мери и евентуално поверавање њој на даље вршење родитељског права, као родитељу чије родитељство није компромитовано .
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је још једном указао да су судови приликом одлучивања о вршењу родитељског права (али и дужности) у обавези да се руководе најбољим интересом детета. Уставни суд је оценио да је у конкретном случају, Врховни суд Србије, своју одлуку засновао превасходно штитећи најбољи интерес детета . По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди детаљно и јасно образложио законитост и оправданост одлуке о самосталном вршењу родитељског права (али и дужности) од стране оца, доводећи такву одлуку у везу управо и искључиво са заштитом најбољег интереса малолетне А.Ц. Наиме, Врховни суд Србије је констатовао да су супротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили постизање споразума о питању вршења родитељског права у најбољем интересу детета, те да је у датој чињеничној ситуацији, уз оцену свих доказа, донета одлук а усклађен а са потребама и интересима детета , с обзиром на још увек нежно психичко здравствено стање, узраст и недовољну зрелост, као и развојне потребе детета.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2747/08 од 28. маја 2009. године није повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 65. став 1. Устава, па је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
У вези навода уставне жалбе који се односе на повреду начела забране дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је оценио да се разлози о повреди овог начела који су наведени у уставној жалби односе на наводе о повреди права из члана 65. став 1. Устава. Како је Уставни суд претходно оценио да су наводи подноситељке о повреди права из члана 65. став 1. Устава неосновани, Суд није посебно ценио наводе о повреди начела из члана 21. ст. 2. и 3. Устава.
6. Иако подноситељка уставне жалбе није формално оспорила радњу неизвршења решења Општинског суд а у Нишу П. 847/05 од 25. јула 2005. године, којим је одре ђена привремена мер а и налож ено В.Ц. да малолетну А.Ц . преда на чување, негу и васпитање мајци, овде подноситељки, Уставни суд је оценио да из навода и разлога уставне жалбе проистиче да подноситељка оспорава и радњу неизвршења наведеног решења.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је наведеним решењем утврђено да донета привремена мера траје до правноснажног окончања поступка у предмету П. 847/05, а да је поступак у предмету П. 847/05 правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1972/08 од 12. јуна 2008. године, која пресуда је подноситељки уставне жалбе уручена најкасније 18. јула 2008. године. Имајући у виду наведено, као и да је уставна жалба изјављена 16. марта 2010. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неблаговремена у односу на радњу неизвршења решења Општинског суд а у Нишу П. 847/05 од 25. јула 2005. године, јер је изјављена након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредб и члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио .
7. На основу одред аба чл . 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) , Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић