Уставни суд, Велико већ е, у састав у: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Катарине Крчан из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Катарине Крчан и утврђује да су радњом нечињења Вишег суда у Нишу – пропуштањем да одлучи о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, повређена њена права из члана 30. став 3. и члана 36. став 2. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Катарина Крчан из Београда је 27. јула 2011. године, преко пуномоћника Томислава Илића, адвоката из Ниша, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Вишег суд а у Нишу Кв. 280/11 од 3. јуна 2011. године , решења Апелационог суд а у Нишу Кж. 591/11 од 28. јуна 2011. године, као и против радње нечињења Вишег суда у Нишу – пропуштања да одлучи о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 30. и 36. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је оспореним актима продужен притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, иако решење о одређивању притвора није било правноснажно, с обзиром на чињеницу да је суд пропустио да одлучи о жалби подноситељке изјављеној против решења којим јој је притвор одређен. Тиме је суд, како подноситељка истиче, „укинуо њено Уставом зајемчено право на жалбу против одлуке о одређивању притвора“, и подноситељки повредио назначена уставна прав а. Предложила је да Уставни суд поништи оспорене акте, наложи Вишем суду у Нишу одлучивање о жалби подноситељке против решења о одређивању притвора и обавеже Виши суд у Нишу да накнади трошкове овог поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у приложена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, уз више других осумњичених лица , одређен је притвор и подноситељки уставне жалбе на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, због основане сумње да је извршила продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у стицају са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези става 1. у вези чл . 61. и 33. К ривичног законика.
Адвокат Томислав Илић, као бранилац окривљене (овде подноситељке уставне жалбе) је против решења о одређивању притвора изјавио жалбу, која је примљена у писарници Вишег суда у Нишу 11. маја 2011. године.
Решењем Вишег суда у Нишу Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, између осталог, одбијене су као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца изјављене против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године. Овим решењем није одлучивано о жалби окривљене Катарине Крчан, нити је међу окривљенима о чијим жалбама је одлучивано, кроз увод, изреку или образложење решења, наведен о њено име или име њеног браниоца.
Виши суд у Нишу је 3. јуна 2011. године донео оспорено решење Кв. 280/11 којим је, поред осталог, подноситељки уставне жалбе, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП продужио притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године.
Решавајући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Нишу је 28. јуна 2011. године донео оспорено решење Кж. 591/11 којим је одбио као неосноване изјављене жалбе, међу њима и жалбу подноситељке уставне жалбе. У образложењу овог решења, између осталог, Апелациони суд у Нишу констатује да се у жалби браниоца окривљене Катарине Крчан основано наводи да је Виши суд у Нишу пропустио да одлучи о жалби коју је против решења о одређивању притвора изјавио њен бранилац, али „суд, имајући у виду да је изјављена жалба на решење о одређивању притвора у трајању од месец дана, да је тај притвор окр. Катарини Крчан истекао и да јој се рачунао од 5. маја до 5. јуна 2011. године, да је након тога донето побијано решење којим је тај притвор продужен, налази да је жалба браниоца на решење о одређивању притвора које је донео истражни судија сада беспредметна “.
4. Одредбама члана 30. Устава, између осталог, зајемчено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.) .
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.) .
Чланом 141. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП ) прописано је да се п ритвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је, у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.) .
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 30. и 36. Устава и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведених права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови (видети следеће одлуке Уставног суда: Уж-1113/2009 од 20. маја 2010. године и Уж-681/2008 од 9. јуна 2011) .
6. У односу на право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд истиче да се овом одредбом Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. По мишљењу Уставног суда, ово право се не исцрпљујем пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је, као окривљена, имала Уставом и Законом зајемчено право на жалбу против одлуке о одређивању притвора. То, следствено изнетом, значи не само да је имала право да изјави жалбу против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, већ да је имала и право да другостепени орган, у конкретном случају ванпретресно в еће Вишег суда у Нишу, о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора одлучи и, тиме, преиспита разлоге због којих је истражни судија тог суда подноситељки одредио притвор.
Како Виши суд у Нишу о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора уопште није одлучивао, односно није преиспитао разлоге због којих је истражни судиј а одре дио притвор подноситељки уставне жалбе, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио њено право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду одредбу члана 30. став 3. Устава, да, између осталог, о длуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова, Уставни суд оцењује да је подноситељки уставне жалбе истовремено повређено и право зајемчено овом одредбом, јер како одлуку о жалби подноситељке суд није донео, такву одлуку јој није ни уручио у Уставом утврђеном року.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр, 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Сагласно одредби члана 170. Устава, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода на које указује подносилац, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину оспорених решења Вишег суда у Нишу Кв. 280/11 од 3. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Кж. 591/11 од 28. јуна 2011. године, Уставни суд оцењује да се наводи уставне жалбе не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права чија се повреда истиче. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у ком се односи на наведена судска решења, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица учињених повреда, Уставни суд је имао у виду да су Виши суд у Нишу и Апелациони суд у Нишу, кроз оспорена решења, у законском року испитивали да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљене у притвору, и утврдили да такви разлози и даље постоје у погледу одредаба члана 14 2. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, а да је разлог прописан тачком 3) наведеног члана престао. Стога је Уставни суд оценио да се штетне последице учињених повреда права подноситељке не би могле отклонити понављањем поступка одлучивања о жалби изјављеној против решења о одређивању притвора и накнадним доношењем решења суда о тој жалби, већ се определио да се правично задовољење подноси тељке уставне жалбе због утврђене повреде права , у овом случају , оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Служб еном гласнику Републике Србије“. Због тога је Суд , сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословика о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је оспореним актима продужен притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, иако решење о одређивању притвора није било правноснажно, с обзиром на чињеницу да је суд пропустио да одлучи о жалби подноситељке изјављеној против решења којим јој је притвор одређен. Тиме је суд, како подноситељка истиче, „укинуо њено Уставом зајемчено право на жалбу против одлуке о одређивању притвора“, и подноситељки повредио назначена уставна прав а. Предложила је да Уставни суд поништи оспорене акте, наложи Вишем суду у Нишу одлучивање о жалби подноситељке против решења о одређивању притвора и обавеже Виши суд у Нишу да накнади трошкове овог поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у приложена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, уз више других осумњичених лица , одређен је притвор и подноситељки уставне жалбе на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, због основане сумње да је извршила продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у стицају са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези става 1. у вези чл . 61. и 33. К ривичног законика.
Адвокат Томислав Илић, као бранилац окривљене (овде подноситељке уставне жалбе) је против решења о одређивању притвора изјавио жалбу, која је примљена у писарници Вишег суда у Нишу 11. маја 2011. године.
Решењем Вишег суда у Нишу Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, између осталог, одбијене су као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца изјављене против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године. Овим решењем није одлучивано о жалби окривљене Катарине Крчан, нити је међу окривљенима о чијим жалбама је одлучивано, кроз увод, изреку или образложење решења, наведен о њено име или име њеног браниоца.
Виши суд у Нишу је 3. јуна 2011. године донео оспорено решење Кв. 280/11 којим је, поред осталог, подноситељки уставне жалбе, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП продужио притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године.
Решавајући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Нишу је 28. јуна 2011. године донео оспорено решење Кж. 591/11 којим је одбио као неосноване изјављене жалбе, међу њима и жалбу подноситељке уставне жалбе. У образложењу овог решења, између осталог, Апелациони суд у Нишу констатује да се у жалби браниоца окривљене Катарине Крчан основано наводи да је Виши суд у Нишу пропустио да одлучи о жалби коју је против решења о одређивању притвора изјавио њен бранилац, али „суд, имајући у виду да је изјављена жалба на решење о одређивању притвора у трајању од месец дана, да је тај притвор окр. Катарини Крчан истекао и да јој се рачунао од 5. маја до 5. јуна 2011. године, да је након тога донето побијано решење којим је тај притвор продужен, налази да је жалба браниоца на решење о одређивању притвора које је донео истражни судија сада беспредметна “.
4. Одредбама члана 30. Устава, између осталог, зајемчено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.) .
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.) .
Чланом 141. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП ) прописано је да се п ритвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је, у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.) .
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 30. и 36. Устава и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведених права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови (видети следеће одлуке Уставног суда: Уж-1113/2009 од 20. маја 2010. године и Уж-681/2008 од 9. јуна 2011) .
6. У односу на право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд истиче да се овом одредбом Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. По мишљењу Уставног суда, ово право се не исцрпљујем пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је, као окривљена, имала Уставом и Законом зајемчено право на жалбу против одлуке о одређивању притвора. То, следствено изнетом, значи не само да је имала право да изјави жалбу против решења о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, већ да је имала и право да другостепени орган, у конкретном случају ванпретресно в еће Вишег суда у Нишу, о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора одлучи и, тиме, преиспита разлоге због којих је истражни судија тог суда подноситељки одредио притвор.
Како Виши суд у Нишу о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора уопште није одлучивао, односно није преиспитао разлоге због којих је истражни судиј а одре дио притвор подноситељки уставне жалбе, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио њено право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду одредбу члана 30. став 3. Устава, да, између осталог, о длуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова, Уставни суд оцењује да је подноситељки уставне жалбе истовремено повређено и право зајемчено овом одредбом, јер како одлуку о жалби подноситељке суд није донео, такву одлуку јој није ни уручио у Уставом утврђеном року.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр, 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Сагласно одредби члана 170. Устава, Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода на које указује подносилац, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину оспорених решења Вишег суда у Нишу Кв. 280/11 од 3. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Кж. 591/11 од 28. јуна 2011. године, Уставни суд оцењује да се наводи уставне жалбе не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права чија се повреда истиче. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у ком се односи на наведена судска решења, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица учињених повреда, Уставни суд је имао у виду да су Виши суд у Нишу и Апелациони суд у Нишу, кроз оспорена решења, у законском року испитивали да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљене у притвору, и утврдили да такви разлози и даље постоје у погледу одредаба члана 14 2. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, а да је разлог прописан тачком 3) наведеног члана престао. Стога је Уставни суд оценио да се штетне последице учињених повреда права подноситељке не би могле отклонити понављањем поступка одлучивања о жалби изјављеној против решења о одређивању притвора и накнадним доношењем решења суда о тој жалби, већ се определио да се правично задовољење подноси тељке уставне жалбе због утврђене повреде права , у овом случају , оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Служб еном гласнику Републике Србије“. Због тога је Суд , сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословика о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић