Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Младена Далмације, тренутно на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу у Сремској Митровици, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Младена Далмације изјављена против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 20/07 од 26. децембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 2/09 од 25. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Младен Далмација, тренутно на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу у Сремској Митровици, преко пуномоћника Зорана Јеврића и Миломира Шалића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 7. децембра 2009. године уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 20/07 од 26. децембра 2008. године, у поновљеном кривичном поступку, одлучено да се оставља у целости на снази правноснажна пресуда тог суда Кп. 4/05 од 30. септембра 2005. године и да му се у казну затвора урачуна време проведено у притвору од 13. марта 2007. године па надаље , а да је оспореном пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 2/09 од 25. септембра 2009. године одбијена жалба његових бранилаца изјављена против оспорене првостепене пресуде. Подносилац сматра да су му оспореним пресудама повређена уставна права, пре свега, право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, тиме: што се у другостепеној пресуди наводи да суд прихвата разлоге првостепеног суда, уместо да се образложи зашто су одређени разлози прихватљиви, уз јасне и потпуне разлоге за одбијање жалбених приговора одбране; што је тиме онемогућено делотворно коришћење расположивих правних лекова; што неке од жалбених навода суд уопште није оценио; што првостепена пресуда нема потпуну изреку, односно не наводи се за које дело је оптужени оглашен кривим, не означавају се чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни; што се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама ЗКП не може заснивати, јер је у поновљеном поступку, без дате сагласности одбране, прочитан записник о саслушању оштећених О.Н. и О.И. из истра ге, сачињен без присуства подносиоца уставне жалбе или његових бранилаца, пошто у време спровођења наведене радње истрага у односу на подносиоца још није ни била формално покренута; што суд нетачно наводи чињенице утврђене у поступку; што је суд погрешно утврдио чињенично стање и погрешно оценио изведене доказе, јер из правилно утврђеног чињеничног стања и из правилне оцене изведених доказа произлази да Младен Далмација није крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет; што је погрешно утврђено постојање кривичног дела, иако не постоји ни један елемен т бића кривичног дела трговина људима ; што кривица подносиоца у спроведеном поступку није доказана, иако је он осуђен за извршење предметног кривичног дела; што другостепени суд није дао одговоре на жалбене наводе одбране, посебно у вези чињеничног стања и оцене изведених доказа; што екстрадициони притвор није урачунат у целости у изречену затворску казну, јер се подносилац у екстрадиционом притвору налазио од 23. децембра 2005. године па до 13. априла 2007. године, а не почев од 13. марта 2007. године, како је суд погрешно рачунао; што се суд није осврнуо на жалбене наводе поводом одлуке о висини изречене казне; што игнорисањем жалбених навода одбране није пружена заштита окривљеном пред судом правног лека. Подносилац сматра да му је на напред наведени начин повр eђено и право на слободу из члана 27. Устава, као и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Подносилац је предложио да се утврди повреда означених права и оспорене пресуде пониште.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К п. 4/05 од 30. септембра 2005. године, потврђеном пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 1/06 од 31. марта 2006. године, оптужени Младен Далмација (коме је суђено у одсуству) и други оглашени су кривим за извршење кривичног дела трговина људима из члана 111б став 2. у вези става 1. КЗ РС, па је Младен Далмација осуђен на казну з атвора у трајању од осам година.
Подносилац уставне жалбе је по решењу о одређивању притвора Окружног суда у Београду – Посебно одељење и расписаној међународној потерници 13. априла 2007. године из Италије изручен Србији као земљи тражиоцу .
Одлучујући о захтеву подносиоца за понављање кривичног поступка, Окружни суд је решењем КП. 4/05 – Кв.П. 166/07 од 2. јула 2007. године дозволио понављање кривичног поступка према Младену Далмацији.
Након спроведеног поновљеног кривичног поступка, Окружни суд у Београду – Посебно одељење је 26. децембра 2008. године донео оспорену пресуду Кп. 20/07 којом је правноснажну пресуду Окружног суда у Београду – Посебно одељење К п. 4/05 од 30. септембра 2005. године оставио на снази у целости и одредио да се подносиоцу у казну затвора урачунава време проведено у притвору , од 13. марта 2007. године па надаље . У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог наведено: „У вези боравка опт. Далмација Младена у екстрадиционом притвору, суд је увидом у извештај Републике Србије - Министарства правде - Сектора за нормативне послове и Међународну сарадњу - Одсека за Међународну правну помоћ од 21.05.2007. године, ка o и извештаја истог Одсека од 27.10.2008. године, несумњиво утврдио да c е опт. Далмација Младен налазио у екстрадиционом притвору у Италији од 13.03.2007. године, па до 13.04.2007. године, када је и реализована његова екстрадиција у Србију. Из другог наведеног извештаја, који је достављен по захтеву суда, а на предлог одбране суд је утврдио да је надлежно Одељење Министарства правде преко Националног централног бироа Интерпол а тражило и добило извештај да је опт. Далмација Младен у Италији био ухапшен 23.12.2005. године, на основу налога за његово хапшење ради екстрадиције који је издат од стране o вог суда, а потврђен по налогу суда из Милана. Даље је наведено да се опт. Далмација Младен налазио у затвору у Италији до 13.03.2007. године, a ради издржавања казне затвора од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, коју му је изрекао Апелациони суд из Милана за дело извршено у Италији, а да након тог датума тј. од 13 .03.2007. године се налазио у екстрадиционом притвору ради екстрадиције у Србију. Ове извештаје надлежног Министарства суд je у потпуности прихватио као тачне и тако је утврдио да се оптужени Далмација Младен налазио у екстрадиционом притвору од 13.03.2007. године, те стога нису ни прихваћене примедбе одбране и опт. Далмација Младена да је оптужени Далмација био много дуже у екстрадиционом притвору а да није ни био на издржавању казне затвора у Италији, већ да је читав његов боравак у затвору у Италији везан за екстрадициони притвор. Ово су посебно тврдили на главном претресу дана 20.10.2008. године, након чега је суд по други пут тражио извештај о боравку оптуженог у екстрадиционом притвору. Суд је стога одбио поновни предлог одбране да се поново, по трећи пут тражи извештај о боравку оптуженог у екстрадиционом притвору... Суд је одбио предлог бранилаца оптуженог да се на главном претресу позову и непосредно саслушају оштећене О.Н. и О.И, које живе у Украјини. Наиме, одбрана се противила читању исказа ових оштећених, као и гледању видео записа о њиховом саслушању пред истражним судијом, које је обављено дана 28.03.2005. и дана 30.03.2005. године, када је извршено њихово суочење са оптуженом Т.Д. Заменик Специјалног тужиоца је био сагласан да се, као што је то учињено и у претходном кривичном поступку, прочитају искази ових оштећених и погледа видео запис са њиховог саслушања. Веће је одлучујући о оваквом предлогу одбране и њиховим разлозима за исти, донело решење да се у смислу чл. 337. ст. 1. и чл. 338. ЗКП-а, прочитају искази ових оштећених дати пред истражним судијом Посебног одељења Окружног суда у Београду, као и да се погледа видео запис о њиховом саслушању и њиховом суочењу са опт. Т.Д. Разлози за овакву одлуку суда су садржани у чињеници да оштећене живе у Украјини, да према Конвенцији Уједињених Нација против транснационалног и организованог криминала и протоколу те Конвенције који се односи на кријумчарење људи и трговину људима, оштећене имају статус жртве те да према тим Конвенцијама оне као жртве не би требало да се излажу посебним оптерећењима везаним за поновну виктимизацију. Затим, долазак ових оштећених и њихово позивање из Украјине би било отежано и дуготрајно, а и неизвесно је да ли би исте и желеле да дођу и поново сведоче пред судом, након четири године од догађаја у коме су биле жртве. Затим, суд је посебно ценио и чињеницу да је суду поред записника о њиховом саслушању и суочењу са опт. Т.Д. био доступан и комплетан видео запис тог саслушања и извршеног суочења, чиме је у великој мери постигнут утисак непосредности везано за исказ оштећених. Због свега овога суд је утврдио да су се стекли услови да се у смислу чл. 337. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а прочитају искази и погледа видео запис о саслушању наведених оштећених јер су се стекли важни разлози, напред наведени за примену ове законске одредбе. Образложење ове одлуке суд је усмено дао и на главном претресу дана 18.03.2008. године...“.
Одлучујући о жалби оптуженог, Врховни суд Србије – Посебно одељење донео је оспорену пресуду Кж.О.К. 2/09 од 25. септембра 2009. године, којом је жалбе бранилаца оптуженог одбио као неосноване. У образложењу ове оспорене пресуде се, између осталог, наводи: „ Насупрот изнетим жалбеним наводима, по оцени Врховног суда, а имајући у виду да из списа предмета Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П.4/05 стоји констатација да је првостепени суд у доказном поступку на главном претресу на сагласан предлог странака, између осталог одлучио да се прочита записник о саслушању оштећених украјинских држављанки О. Н. и О. И, као и да се прегледа видео - запис о њиховом саслушању, то по налажењу Врховног суда, читањем њихових исказа нису повређене одредбе члана 337. и 338. ЗКП, о чему је првостепени суд дао јасне и недвосмислене разлоге на страни 15 побијане пресуде које у свему прихвата и овај суд, што значи да оваквим поступком првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка на које се жалбама указује... Жалбама бранилаца оптуженог Далмација Младена, неосновано се побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) ЗКП и указује да је изрека побијане пресуде нејасна јер се не наводи за које дело је оптужени Далмација Младен оглашен кривим, да нису означене чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни , да пресуда нема разлоге о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни. Одредбом члана 412. став 3. Законика о кривичном поступку предвиђено је да када суд у новом поступку донесе пресуду, изрећи ће да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази... Имајући у виду да се у конкретном случају ради о новом поступку који се водио на основу решења којим је дозвољено понављање кривичног поступка и да је одлучено да се према оптуженом Далмација Младену оставља у целости на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П.4/05 од 30.09.2005. године, то је првостепени суд поступио у свему према одредби члана 412. став 3. ЗКП, па су супротни наводи бранилаца, оцењени као неосновани... Осталим наводима у изјављеним жалбама бранилаца оптуженог, не истичу се чињенице или докази који нису били предмет разматрања у првостепеном поступку, а који би могли утврђене чињенице довести у сумњу, већ се само износи сопствена оцена истих чињеничних околности које је првостепени суд већ имао у виду и исте правилно ценио, па се у таквој ситуацији неосновано побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања... Врховни суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама оптуженог Далмација Младена стичу сва законска обележја кривичног дела трговине људима из члана 111 б. став 2. у вези става l. КЗ PC, о чему је дао јасне, исцрпне и уверљиве разлоге које Врховни суд у свему прихвата. При том у конкретном случају је правилно примењен закон који је важио у време извршења предметног кривичног дела као блажи у односу на Кривични законик који је ступио на снагу након доношења првостепене пресуде... У односу на жалбене наводе који се тичу урачунавања времена проведеног у притвору оптуженом Далмација Младену, по оцени Врховног суда, првостепени суд је дао разлоге на страни 12 образложења побијане пресуде које у свему прихвата и овај суд, па супротни жалбени наводи да је на штету оптуженог урачунат притвор су неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда“.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Чланом 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи се свакоме право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 337. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП ) прописано је: да се, осим случајева који су посебно прописани у овом законику, записници о исказима сведока, саокривљених или већ осуђених учесника у кривичном делу, као и записници или друга писмена о налазу и мишљењу вештака, могу по одлуци већа прочитати само у овим случајевима: ако су саслушана, односно испитана лица умрла, душевно оболела или се не могу пронаћи, или је њихов долазак пред суд немогућ или знатно отежан због старости, болести или других важних узрока (тачка 1)); ако сведоци или вештаци без законских разлога неће да дају исказ на главном претресу (тачка 2)) . Став 2. овог члана Законика предвиђа да веће може, уз сагласност странака, одлучити да се записник о ранијем испитивању сведока или вештака, односно његов писани налаз и мишљење прочита иако сведок, односно вештак није присутан, без обзира да ли је био позван на главни претрес, те да изузетно, и без сагласности странака, али по узимању њихових изјава, веће може одлучити да се прочита записник о испитивању сведока или вештака на ранијем главном претресу, који је одржан пред истим председником већа, иако је протекао рок из члана 309. став 3. овог законика, или да се прочита писани налаз и мишљење стручне установе или државног органа кад позвани стручњак из те установе, односно органа који је извршио вештачење није дошао на главни претрес, ако, с обзиром на остале изведене доказе, оцени да је потребно да се упозна са садржином записника или писаног налаза и мишљења, а кад записник, односно писани налаз и мишљење буду прочитани и саслушане примедбе странака (члан 339), веће ће, узимајући у обзир и остале изведене доказе, одлучити да ли ће и непосредно испитати сведока или вештака.
Члан 338. ЗКП прописује да у случајевима из чл. 321, 332. и 337. овог законика, као и у другим случајевима кад је то потребно, веће може одлучити да се на главном претресу, поред читања записника, репродукује и снимак саслушања, односно испитивања (члан 179).
Према члану 392. став 1. ЗКП, у образложењу пресуде, односно решења, другостепени суд треба да оцени жалбене наводе и да изнесе повреде законика које је узео у обзир по службеној дужности.
Одредбом члана 412. став 3. ЗКП прописано је да ће суд, кад у новом поступку донесе пресуду, изрећи да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази, а у казну коју одреди новом пресудом суд ће оптуженом урачунати издржану казну, а ако је понављање одређено само за неко од дела за које је оптужени био осуђен, суд ће изрећи нову јединствену казну по одредбама кривичног закона.
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 32. и 36. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6 . Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносиоца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорен е кривичне пресуде донете од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Подносилац уставне жалбе тврди да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, повређено тиме што првостепена пресуда нема потпуну изреку, односно не наводи се за које дело је оптужени оглашен кривим, не означавају се чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни, а у другостепеној пресуди се наводи да суд прихвата разлоге првостепеног суда, уместо да се образложи зашто су одређени разлози прихватљиви, уз јасне и потпуне разлоге за одбијање жалбених приговора одбране, па је тиме онемогућено делотворно коришћење расположивих правних лекова.
Уставни суд указује да је одредбом члана 412. став 3. ЗКП, између осталог, прописано да ће суд, кад у поновљеном поступку донесе пресуду, изрећи да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази , а у казну коју одреди новом пресудом суд ће оптуженом урачунати издржану казну.
Имајући у виду садржину одредбе члана 412. став 3. ЗКП, Уставни суд оцењује да поступајући суд није ни био у обавези да у оспореној првостепеној пресуди, након поновљеног кривичног поступка, понови изреку садржану у ранијој пресуди која се оставља на снази. Довољно је било да у изреци наведе да се ранија правноснажна пресуда у целини оставља на снази, те да се у већ изречену казну оптуженом урачуна назначено време проведено у притвору, како је у конкретном случају и учињено .
Како је првостепени суд новом пресудом изрекао да се ранија пресуда оставља на снази, а у образложењу је веома детаљно, садржајно и свеобухватно анализирао сваку одлучујућу чињеницу посебно, другостепени суд, по мишљењу Уставног суда, није ни имао обавезу да још једном у појединостима анализира сваку од чињеница утврђених у првостепеном поступку, као што је, у истом смислу, за одговор на жалбене наводе довољна била констатација другостепеног суда да изнете конкретне наводе бранилаца оптуженог сматра неоснованим, позивајући се на правилна утврђења, ставове и разлоге дате у побијаној првостепеној пресуди. Ово тим пре што се у оспореној другостепеној пресуди, израђеној на пуних шест страница текста, којом је првостепе на пресуда потврђена, наводи: „Осталим наводима у изјављеним жалбама бранилаца оптуженог, не истичу се чињенице или докази који нису били предмет разматрања у првостепеном поступку, а који би могли утврђене чињенице довести у сумњу, већ се само износи сопствена оцена истих чињеничних околности које је првостепени суд већ имао у виду и исте правилно ценио, па се у таквој ситуацији неосновано побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања“.
Подносилац уставне жалбе тврди да се оспорена првостепена пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама ЗКП не може заснивати, јер је у поновљеном поступку, без сагласности одбране, прочитан записник о саслушању оштећених О.Н. и О.И. у истрази, чији су искази дати без присуства подносиоца уставне жалбе, у чијем одсуству је истрага потом и вођена , иако је одбрана предлагала да се оштећене позову на главни претрес и поново саслушају. Уставни суд је утврдио да су у поновљеном кривичном поступку искази оштећених О.Н. и О.И, који су дати у истрази 28. и 30. марта 2005. године, прочитани по решењу судећег већа, које је одлучило и да се погледа видео-запис о њиховом саслушању и суочењу са једном од оптужених , те да се судеће веће за такву одлуку позвало на одредбе члана 337. став 1. и члана 338. ЗКП. Другостепени суд је ове кључне жалбене наводе оценио и дао своје разлоге зашто их сматра неоснованим, а побијану одлуку првостепеног суда налази законитом, те јасн о и недвосмислен о образложеном.
Наводе подносиоца да у изречену затворску казну екстрадициони притвор није урачунат у целости, јер се подносилац у том притвору наводно налазио од 23. децембра 2005. године па до 13. апила 2007. године , а не од 13. марта 2007. године, како је суд погрешно срачунао, другостепени суд је такође оценио неоснованим, имајући у виду да је првостепени суд своју одлуку о урачунавању притвора у изречену казну засновао на извештајима надлежних државних органа Републике Италије и Републике Србије, које је прибављао у два наврата.
У односу на оба претходна навода који се односе на читање засписника о саслушању оштећених и гледање видео записа сачињеног приликом вршења те хитне истражне радње, те на урачунавање екстрадиционог притвора у изречену казну затвора подносиоцу , Уставни суд је оценио да су разлози дати у образложењима обе оспорене пресуде довољни, јасни, прецизни и уставноправно прихватљиви, те засновани како на меродавним одредбама домаћег кривичног процесног права тако и на потврђеним међународним уговорима који регулишу област борбе против трговине људима и изручење тражених лица.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Како своју тврдњу о повреди права на слободу из члана 27. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава подносилац очигледно заснива на повреди права из члана 32. став 1. Устава, то је Уставни суд оценио да у конкретном случају нема ни повреде права из члана 27. и члана 36. став 2. Устава.
7. Уставни суд је утврдио да се осталим наводима уставне жалбе оспорава утврђено чињенично стање и доводи у питање оцена доказа изведених у поновљеном кривичном поступку, односно да се од Уставног суда захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених одлука.
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује једино да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом.
Имајући у виду да се у преосталом делу поднете уставне жалбе не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених одлука донетих у кривичном поступку, поступа као инстанциони суд у односу на Врховни суд Србије, и да преиспита чињенична утврђења судова и контролно оцени спроведени доказни поступак, Уставни суд је нашао да због ненадлежности не може да одлучује о том делу уставне жалбе.
8. Сходно изложено м, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставно м суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 20/07 од 26. децембра 2008. године, у поновљеном кривичном поступку, одлучено да се оставља у целости на снази правноснажна пресуда тог суда Кп. 4/05 од 30. септембра 2005. године и да му се у казну затвора урачуна време проведено у притвору од 13. марта 2007. године па надаље , а да је оспореном пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 2/09 од 25. септембра 2009. године одбијена жалба његових бранилаца изјављена против оспорене првостепене пресуде. Подносилац сматра да су му оспореним пресудама повређена уставна права, пре свега, право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, тиме: што се у другостепеној пресуди наводи да суд прихвата разлоге првостепеног суда, уместо да се образложи зашто су одређени разлози прихватљиви, уз јасне и потпуне разлоге за одбијање жалбених приговора одбране; што је тиме онемогућено делотворно коришћење расположивих правних лекова; што неке од жалбених навода суд уопште није оценио; што првостепена пресуда нема потпуну изреку, односно не наводи се за које дело је оптужени оглашен кривим, не означавају се чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни; што се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама ЗКП не може заснивати, јер је у поновљеном поступку, без дате сагласности одбране, прочитан записник о саслушању оштећених О.Н. и О.И. из истра ге, сачињен без присуства подносиоца уставне жалбе или његових бранилаца, пошто у време спровођења наведене радње истрага у односу на подносиоца још није ни била формално покренута; што суд нетачно наводи чињенице утврђене у поступку; што је суд погрешно утврдио чињенично стање и погрешно оценио изведене доказе, јер из правилно утврђеног чињеничног стања и из правилне оцене изведених доказа произлази да Младен Далмација није крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет; што је погрешно утврђено постојање кривичног дела, иако не постоји ни један елемен т бића кривичног дела трговина људима ; што кривица подносиоца у спроведеном поступку није доказана, иако је он осуђен за извршење предметног кривичног дела; што другостепени суд није дао одговоре на жалбене наводе одбране, посебно у вези чињеничног стања и оцене изведених доказа; што екстрадициони притвор није урачунат у целости у изречену затворску казну, јер се подносилац у екстрадиционом притвору налазио од 23. децембра 2005. године па до 13. априла 2007. године, а не почев од 13. марта 2007. године, како је суд погрешно рачунао; што се суд није осврнуо на жалбене наводе поводом одлуке о висини изречене казне; што игнорисањем жалбених навода одбране није пружена заштита окривљеном пред судом правног лека. Подносилац сматра да му је на напред наведени начин повр eђено и право на слободу из члана 27. Устава, као и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Подносилац је предложио да се утврди повреда означених права и оспорене пресуде пониште.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К п. 4/05 од 30. септембра 2005. године, потврђеном пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 1/06 од 31. марта 2006. године, оптужени Младен Далмација (коме је суђено у одсуству) и други оглашени су кривим за извршење кривичног дела трговина људима из члана 111б став 2. у вези става 1. КЗ РС, па је Младен Далмација осуђен на казну з атвора у трајању од осам година.
Подносилац уставне жалбе је по решењу о одређивању притвора Окружног суда у Београду – Посебно одељење и расписаној међународној потерници 13. априла 2007. године из Италије изручен Србији као земљи тражиоцу .
Одлучујући о захтеву подносиоца за понављање кривичног поступка, Окружни суд је решењем КП. 4/05 – Кв.П. 166/07 од 2. јула 2007. године дозволио понављање кривичног поступка према Младену Далмацији.
Након спроведеног поновљеног кривичног поступка, Окружни суд у Београду – Посебно одељење је 26. децембра 2008. године донео оспорену пресуду Кп. 20/07 којом је правноснажну пресуду Окружног суда у Београду – Посебно одељење К п. 4/05 од 30. септембра 2005. године оставио на снази у целости и одредио да се подносиоцу у казну затвора урачунава време проведено у притвору , од 13. марта 2007. године па надаље . У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог наведено: „У вези боравка опт. Далмација Младена у екстрадиционом притвору, суд је увидом у извештај Републике Србије - Министарства правде - Сектора за нормативне послове и Међународну сарадњу - Одсека за Међународну правну помоћ од 21.05.2007. године, ка o и извештаја истог Одсека од 27.10.2008. године, несумњиво утврдио да c е опт. Далмација Младен налазио у екстрадиционом притвору у Италији од 13.03.2007. године, па до 13.04.2007. године, када је и реализована његова екстрадиција у Србију. Из другог наведеног извештаја, који је достављен по захтеву суда, а на предлог одбране суд је утврдио да је надлежно Одељење Министарства правде преко Националног централног бироа Интерпол а тражило и добило извештај да је опт. Далмација Младен у Италији био ухапшен 23.12.2005. године, на основу налога за његово хапшење ради екстрадиције који је издат од стране o вог суда, а потврђен по налогу суда из Милана. Даље је наведено да се опт. Далмација Младен налазио у затвору у Италији до 13.03.2007. године, a ради издржавања казне затвора од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, коју му је изрекао Апелациони суд из Милана за дело извршено у Италији, а да након тог датума тј. од 13 .03.2007. године се налазио у екстрадиционом притвору ради екстрадиције у Србију. Ове извештаје надлежног Министарства суд je у потпуности прихватио као тачне и тако је утврдио да се оптужени Далмација Младен налазио у екстрадиционом притвору од 13.03.2007. године, те стога нису ни прихваћене примедбе одбране и опт. Далмација Младена да је оптужени Далмација био много дуже у екстрадиционом притвору а да није ни био на издржавању казне затвора у Италији, већ да је читав његов боравак у затвору у Италији везан за екстрадициони притвор. Ово су посебно тврдили на главном претресу дана 20.10.2008. године, након чега је суд по други пут тражио извештај о боравку оптуженог у екстрадиционом притвору. Суд је стога одбио поновни предлог одбране да се поново, по трећи пут тражи извештај о боравку оптуженог у екстрадиционом притвору... Суд је одбио предлог бранилаца оптуженог да се на главном претресу позову и непосредно саслушају оштећене О.Н. и О.И, које живе у Украјини. Наиме, одбрана се противила читању исказа ових оштећених, као и гледању видео записа о њиховом саслушању пред истражним судијом, које је обављено дана 28.03.2005. и дана 30.03.2005. године, када је извршено њихово суочење са оптуженом Т.Д. Заменик Специјалног тужиоца је био сагласан да се, као што је то учињено и у претходном кривичном поступку, прочитају искази ових оштећених и погледа видео запис са њиховог саслушања. Веће је одлучујући о оваквом предлогу одбране и њиховим разлозима за исти, донело решење да се у смислу чл. 337. ст. 1. и чл. 338. ЗКП-а, прочитају искази ових оштећених дати пред истражним судијом Посебног одељења Окружног суда у Београду, као и да се погледа видео запис о њиховом саслушању и њиховом суочењу са опт. Т.Д. Разлози за овакву одлуку суда су садржани у чињеници да оштећене живе у Украјини, да према Конвенцији Уједињених Нација против транснационалног и организованог криминала и протоколу те Конвенције који се односи на кријумчарење људи и трговину људима, оштећене имају статус жртве те да према тим Конвенцијама оне као жртве не би требало да се излажу посебним оптерећењима везаним за поновну виктимизацију. Затим, долазак ових оштећених и њихово позивање из Украјине би било отежано и дуготрајно, а и неизвесно је да ли би исте и желеле да дођу и поново сведоче пред судом, након четири године од догађаја у коме су биле жртве. Затим, суд је посебно ценио и чињеницу да је суду поред записника о њиховом саслушању и суочењу са опт. Т.Д. био доступан и комплетан видео запис тог саслушања и извршеног суочења, чиме је у великој мери постигнут утисак непосредности везано за исказ оштећених. Због свега овога суд је утврдио да су се стекли услови да се у смислу чл. 337. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а прочитају искази и погледа видео запис о саслушању наведених оштећених јер су се стекли важни разлози, напред наведени за примену ове законске одредбе. Образложење ове одлуке суд је усмено дао и на главном претресу дана 18.03.2008. године...“.
Одлучујући о жалби оптуженог, Врховни суд Србије – Посебно одељење донео је оспорену пресуду Кж.О.К. 2/09 од 25. септембра 2009. године, којом је жалбе бранилаца оптуженог одбио као неосноване. У образложењу ове оспорене пресуде се, између осталог, наводи: „ Насупрот изнетим жалбеним наводима, по оцени Врховног суда, а имајући у виду да из списа предмета Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П.4/05 стоји констатација да је првостепени суд у доказном поступку на главном претресу на сагласан предлог странака, између осталог одлучио да се прочита записник о саслушању оштећених украјинских држављанки О. Н. и О. И, као и да се прегледа видео - запис о њиховом саслушању, то по налажењу Врховног суда, читањем њихових исказа нису повређене одредбе члана 337. и 338. ЗКП, о чему је првостепени суд дао јасне и недвосмислене разлоге на страни 15 побијане пресуде које у свему прихвата и овај суд, што значи да оваквим поступком првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка на које се жалбама указује... Жалбама бранилаца оптуженог Далмација Младена, неосновано се побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) ЗКП и указује да је изрека побијане пресуде нејасна јер се не наводи за које дело је оптужени Далмација Младен оглашен кривим, да нису означене чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни , да пресуда нема разлоге о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни. Одредбом члана 412. став 3. Законика о кривичном поступку предвиђено је да када суд у новом поступку донесе пресуду, изрећи ће да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази... Имајући у виду да се у конкретном случају ради о новом поступку који се водио на основу решења којим је дозвољено понављање кривичног поступка и да је одлучено да се према оптуженом Далмација Младену оставља у целости на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П.4/05 од 30.09.2005. године, то је првостепени суд поступио у свему према одредби члана 412. став 3. ЗКП, па су супротни наводи бранилаца, оцењени као неосновани... Осталим наводима у изјављеним жалбама бранилаца оптуженог, не истичу се чињенице или докази који нису били предмет разматрања у првостепеном поступку, а који би могли утврђене чињенице довести у сумњу, већ се само износи сопствена оцена истих чињеничних околности које је првостепени суд већ имао у виду и исте правилно ценио, па се у таквој ситуацији неосновано побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања... Врховни суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама оптуженог Далмација Младена стичу сва законска обележја кривичног дела трговине људима из члана 111 б. став 2. у вези става l. КЗ PC, о чему је дао јасне, исцрпне и уверљиве разлоге које Врховни суд у свему прихвата. При том у конкретном случају је правилно примењен закон који је важио у време извршења предметног кривичног дела као блажи у односу на Кривични законик који је ступио на снагу након доношења првостепене пресуде... У односу на жалбене наводе који се тичу урачунавања времена проведеног у притвору оптуженом Далмација Младену, по оцени Врховног суда, првостепени суд је дао разлоге на страни 12 образложења побијане пресуде које у свему прихвата и овај суд, па супротни жалбени наводи да је на штету оптуженог урачунат притвор су неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда“.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Чланом 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи се свакоме право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 337. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП ) прописано је: да се, осим случајева који су посебно прописани у овом законику, записници о исказима сведока, саокривљених или већ осуђених учесника у кривичном делу, као и записници или друга писмена о налазу и мишљењу вештака, могу по одлуци већа прочитати само у овим случајевима: ако су саслушана, односно испитана лица умрла, душевно оболела или се не могу пронаћи, или је њихов долазак пред суд немогућ или знатно отежан због старости, болести или других важних узрока (тачка 1)); ако сведоци или вештаци без законских разлога неће да дају исказ на главном претресу (тачка 2)) . Став 2. овог члана Законика предвиђа да веће може, уз сагласност странака, одлучити да се записник о ранијем испитивању сведока или вештака, односно његов писани налаз и мишљење прочита иако сведок, односно вештак није присутан, без обзира да ли је био позван на главни претрес, те да изузетно, и без сагласности странака, али по узимању њихових изјава, веће може одлучити да се прочита записник о испитивању сведока или вештака на ранијем главном претресу, који је одржан пред истим председником већа, иако је протекао рок из члана 309. став 3. овог законика, или да се прочита писани налаз и мишљење стручне установе или државног органа кад позвани стручњак из те установе, односно органа који је извршио вештачење није дошао на главни претрес, ако, с обзиром на остале изведене доказе, оцени да је потребно да се упозна са садржином записника или писаног налаза и мишљења, а кад записник, односно писани налаз и мишљење буду прочитани и саслушане примедбе странака (члан 339), веће ће, узимајући у обзир и остале изведене доказе, одлучити да ли ће и непосредно испитати сведока или вештака.
Члан 338. ЗКП прописује да у случајевима из чл. 321, 332. и 337. овог законика, као и у другим случајевима кад је то потребно, веће може одлучити да се на главном претресу, поред читања записника, репродукује и снимак саслушања, односно испитивања (члан 179).
Према члану 392. став 1. ЗКП, у образложењу пресуде, односно решења, другостепени суд треба да оцени жалбене наводе и да изнесе повреде законика које је узео у обзир по службеној дужности.
Одредбом члана 412. став 3. ЗКП прописано је да ће суд, кад у новом поступку донесе пресуду, изрећи да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази, а у казну коју одреди новом пресудом суд ће оптуженом урачунати издржану казну, а ако је понављање одређено само за неко од дела за које је оптужени био осуђен, суд ће изрећи нову јединствену казну по одредбама кривичног закона.
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 32. и 36. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6 . Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносиоца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорен е кривичне пресуде донете од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Подносилац уставне жалбе тврди да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, повређено тиме што првостепена пресуда нема потпуну изреку, односно не наводи се за које дело је оптужени оглашен кривим, не означавају се чињенице и околности које чине обележја кривичног дела и нема одлуке о казни, а у другостепеној пресуди се наводи да суд прихвата разлоге првостепеног суда, уместо да се образложи зашто су одређени разлози прихватљиви, уз јасне и потпуне разлоге за одбијање жалбених приговора одбране, па је тиме онемогућено делотворно коришћење расположивих правних лекова.
Уставни суд указује да је одредбом члана 412. став 3. ЗКП, између осталог, прописано да ће суд, кад у поновљеном поступку донесе пресуду, изрећи да се ранија пресуда делимично или у целини ставља ван снаге или да се оставља на снази , а у казну коју одреди новом пресудом суд ће оптуженом урачунати издржану казну.
Имајући у виду садржину одредбе члана 412. став 3. ЗКП, Уставни суд оцењује да поступајући суд није ни био у обавези да у оспореној првостепеној пресуди, након поновљеног кривичног поступка, понови изреку садржану у ранијој пресуди која се оставља на снази. Довољно је било да у изреци наведе да се ранија правноснажна пресуда у целини оставља на снази, те да се у већ изречену казну оптуженом урачуна назначено време проведено у притвору, како је у конкретном случају и учињено .
Како је првостепени суд новом пресудом изрекао да се ранија пресуда оставља на снази, а у образложењу је веома детаљно, садржајно и свеобухватно анализирао сваку одлучујућу чињеницу посебно, другостепени суд, по мишљењу Уставног суда, није ни имао обавезу да још једном у појединостима анализира сваку од чињеница утврђених у првостепеном поступку, као што је, у истом смислу, за одговор на жалбене наводе довољна била констатација другостепеног суда да изнете конкретне наводе бранилаца оптуженог сматра неоснованим, позивајући се на правилна утврђења, ставове и разлоге дате у побијаној првостепеној пресуди. Ово тим пре што се у оспореној другостепеној пресуди, израђеној на пуних шест страница текста, којом је првостепе на пресуда потврђена, наводи: „Осталим наводима у изјављеним жалбама бранилаца оптуженог, не истичу се чињенице или докази који нису били предмет разматрања у првостепеном поступку, а који би могли утврђене чињенице довести у сумњу, већ се само износи сопствена оцена истих чињеничних околности које је првостепени суд већ имао у виду и исте правилно ценио, па се у таквој ситуацији неосновано побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања“.
Подносилац уставне жалбе тврди да се оспорена првостепена пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама ЗКП не може заснивати, јер је у поновљеном поступку, без сагласности одбране, прочитан записник о саслушању оштећених О.Н. и О.И. у истрази, чији су искази дати без присуства подносиоца уставне жалбе, у чијем одсуству је истрага потом и вођена , иако је одбрана предлагала да се оштећене позову на главни претрес и поново саслушају. Уставни суд је утврдио да су у поновљеном кривичном поступку искази оштећених О.Н. и О.И, који су дати у истрази 28. и 30. марта 2005. године, прочитани по решењу судећег већа, које је одлучило и да се погледа видео-запис о њиховом саслушању и суочењу са једном од оптужених , те да се судеће веће за такву одлуку позвало на одредбе члана 337. став 1. и члана 338. ЗКП. Другостепени суд је ове кључне жалбене наводе оценио и дао своје разлоге зашто их сматра неоснованим, а побијану одлуку првостепеног суда налази законитом, те јасн о и недвосмислен о образложеном.
Наводе подносиоца да у изречену затворску казну екстрадициони притвор није урачунат у целости, јер се подносилац у том притвору наводно налазио од 23. децембра 2005. године па до 13. апила 2007. године , а не од 13. марта 2007. године, како је суд погрешно срачунао, другостепени суд је такође оценио неоснованим, имајући у виду да је првостепени суд своју одлуку о урачунавању притвора у изречену казну засновао на извештајима надлежних државних органа Републике Италије и Републике Србије, које је прибављао у два наврата.
У односу на оба претходна навода који се односе на читање засписника о саслушању оштећених и гледање видео записа сачињеног приликом вршења те хитне истражне радње, те на урачунавање екстрадиционог притвора у изречену казну затвора подносиоцу , Уставни суд је оценио да су разлози дати у образложењима обе оспорене пресуде довољни, јасни, прецизни и уставноправно прихватљиви, те засновани како на меродавним одредбама домаћег кривичног процесног права тако и на потврђеним међународним уговорима који регулишу област борбе против трговине људима и изручење тражених лица.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Како своју тврдњу о повреди права на слободу из члана 27. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава подносилац очигледно заснива на повреди права из члана 32. став 1. Устава, то је Уставни суд оценио да у конкретном случају нема ни повреде права из члана 27. и члана 36. став 2. Устава.
7. Уставни суд је утврдио да се осталим наводима уставне жалбе оспорава утврђено чињенично стање и доводи у питање оцена доказа изведених у поновљеном кривичном поступку, односно да се од Уставног суда захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених одлука.
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује једино да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом.
Имајући у виду да се у преосталом делу поднете уставне жалбе не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених одлука донетих у кривичном поступку, поступа као инстанциони суд у односу на Врховни суд Србије, и да преиспита чињенична утврђења судова и контролно оцени спроведени доказни поступак, Уставни суд је нашао да због ненадлежности не може да одлучује о том делу уставне жалбе.
8. Сходно изложено м, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставно м суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић