Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Слободана Јелића из Горњег Лајковца и Бранка Алексића из Жабара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Јелића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1431/09 од 17. јула 2009. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 1401/09 од 16. октобра 2009. године, док се уставна жалба Бранка Алексића одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Јелић из Горњег Лајковца и Бранко Алексић из Жабара, су 7. децембра 2009. године, преко пуномоћника Драгана Живковића, адвоката из Ваљева, поднели Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1431/09 од 17. јула 2009. године одбијен је тужбени захтев тужиоца Слободана Јелића, овде првог подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којим је тужилац тражио да се тужена обавеже да му на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је на рочишту одржаном 5. маја 2009. године тужилац Бранко Алексић, овде други подносилац уставне жалбе, преко пуномоћника повукао тужбу, са чим се сагласио пуномоћник туженог, па је суд на истом рочишту донео решење којим је констатовао да је тужба тужиоца Бранка Алексића повучена; да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, био у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да му је неизвршавањем ове обавезе причињена штета за коју одговара тужена по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да је тужба у овој правној ствари поднета 12. марта 2009. године, а штета услед неисплаћених дневница за тужиоца је настала у моменту када је званично престало ратно стање, односно 24. јуна 1999. године, да је при том тужилац имао сазнање да му накнада није у целини или делимично исплаћена и да се с тим у вези није обраћао државним органима за захтевом за исплату, због чега је, по налажењу тога суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужиоца није без правног основа прешла у имовину тужене сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени суда, неосновано позивање тужиоца на наведени институт.
Решавајући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1431/09 од 17. јула 2009. године, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 1401/09 од 16. октобра 2009. године, којом је жалба одбијена као неоснована и наведена првостепена пресуда потврђена. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 372. став 2. Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју је у жалби указано, јер оспорена првостепена пресуда, по оцени другостепеног суда, садржи потпуне и јасне разлоге о свим битним чињеницама и није у супротности са стањем у списима, тако да нема недостатака због којих се њена правилност не би могла испитати; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно члан 376. став 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужиоца, правилно налазећи да је протекао објективни рок од пет година од када је штета настала; да су неосновани наводи жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужиоца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да му исплати дневнице и да је тужилац због неправилног рада тужене претрпео штету.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Разматрајући уставну жалбу првонаведеног подносиоца Слободана Јелића, те оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта изнетих одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права овог подносиоца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који је провео у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносиоца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа имовине подносиоца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносиоца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па је тужбени захтев подносиоца одбијен правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Окружни суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у својој жалби против првостепене пресуде, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану.
6. Одлучујући о уставној жалби другонаведеног подносиоца Бранка Алексића, Уставни суд је из образложења оспорене првостепене пресуде, а што се не спори уставном жалбом, утврдио да је Бранко Алексић на рочишту 5. маја 2009. године повукао тужбу, те да је Општински суд у Ваљеву на истом рочишту донео решење којим је констатовао да је тужба тужиоца Бранка Алексића повучена. С обзиром на то да је у оспореним пресудама одлучено само о тужбеном захтеву Слободана Јелића, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе Бранко Алексић нема активну легитимацију за подношење ове уставне жалбе.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу у односу на овог подносиоца одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1431/09 од 17. јула 2009. године одбијен је тужбени захтев тужиоца Слободана Јелића, овде првог подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којим је тужилац тражио да се тужена обавеже да му на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је на рочишту одржаном 5. маја 2009. године тужилац Бранко Алексић, овде други подносилац уставне жалбе, преко пуномоћника повукао тужбу, са чим се сагласио пуномоћник туженог, па је суд на истом рочишту донео решење којим је констатовао да је тужба тужиоца Бранка Алексића повучена; да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, био у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да му је неизвршавањем ове обавезе причињена штета за коју одговара тужена по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да је тужба у овој правној ствари поднета 12. марта 2009. године, а штета услед неисплаћених дневница за тужиоца је настала у моменту када је званично престало ратно стање, односно 24. јуна 1999. године, да је при том тужилац имао сазнање да му накнада није у целини или делимично исплаћена и да се с тим у вези није обраћао државним органима за захтевом за исплату, због чега је, по налажењу тога суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужиоца није без правног основа прешла у имовину тужене сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени суда, неосновано позивање тужиоца на наведени институт.
Решавајући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1431/09 од 17. јула 2009. године, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 1401/09 од 16. октобра 2009. године, којом је жалба одбијена као неоснована и наведена првостепена пресуда потврђена. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 372. став 2. Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју је у жалби указано, јер оспорена првостепена пресуда, по оцени другостепеног суда, садржи потпуне и јасне разлоге о свим битним чињеницама и није у супротности са стањем у списима, тако да нема недостатака због којих се њена правилност не би могла испитати; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно члан 376. став 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужиоца, правилно налазећи да је протекао објективни рок од пет година од када је штета настала; да су неосновани наводи жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужиоца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да му исплати дневнице и да је тужилац због неправилног рада тужене претрпео штету.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Разматрајући уставну жалбу првонаведеног подносиоца Слободана Јелића, те оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта изнетих одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права овог подносиоца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који је провео у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносиоца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа имовине подносиоца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносиоца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па је тужбени захтев подносиоца одбијен правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Окружни суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у својој жалби против првостепене пресуде, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану.
6. Одлучујући о уставној жалби другонаведеног подносиоца Бранка Алексића, Уставни суд је из образложења оспорене првостепене пресуде, а што се не спори уставном жалбом, утврдио да је Бранко Алексић на рочишту 5. маја 2009. године повукао тужбу, те да је Општински суд у Ваљеву на истом рочишту донео решење којим је констатовао да је тужба тужиоца Бранка Алексића повучена. С обзиром на то да је у оспореним пресудама одлучено само о тужбеном захтеву Слободана Јелића, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе Бранко Алексић нема активну легитимацију за подношење ове уставне жалбе.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу у односу на овог подносиоца одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић