Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић , др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубише Илића из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1.Одбија се као неоснована уставна жалба Љубише Илића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, пресуде Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и пресуде Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба Љубише Илића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Косовској Митровици у предмету број П. 149/03.
2. Одбацује се уставна жалба Љубише Илића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Косовској Митровици у предмету број П. 149/03.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубиша Илић из Краљева је 17. маја 2009. године преко пуномоћника Гојка Л. Шаренца, адвоката из Велике Моштанице, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, пресуде Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и пресуде Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права на рад из члана 60. Устава.
Подносилац уставне жалбе је, између осталог, навео: да је делимичном пресудом Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године, у ставу првом изреке, одбијен као неоснован део тужбеног захтева којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се поништи решење о престанку радног односа и отказу уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године, којим је тужиоцу престао радни однос са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе; у ставу другом изреке наведено је да ће се накнадно одлучити о делу тужбеног захтева да се тужени обавеже да тужиоцу исплаћује опредељени новчани износ на име накнаде штете, због неисплаћивања зараде и накнаде зараде у означеном периоду, као и о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка; да је пресудом Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године жалба тужиоца одбијена као неоснована и потврђена наведена делимична пресуда Општинског суда у Косовској Митровици; да је тужилац против другостепене пресуде изјавио ревизију, која је пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године одбијена као неоснована и потврђена пресуда Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године.
Подносилац уставне жалбе „сматра да наведене пресуде садрже битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. тач. 12. ЗПП-а.... због тога што наведене пресуде немају разлоге о одлучним чињеницама, што су изреке пресуда неразумљиве, па се са сигурношћу не могу испитати и што су изреке супротне писменим доказима у списима“.
Предлаже да Уставни суд поништи све три наведене оспорене пресуде и да наложи Општинском суду у Косовској Митровици да поново утврди чињенично стање и донесе правилну и на закону засновану пресуду.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године у ставу првом изреке одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се поништи решење о престанку радног односа и отказу уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године, којим је тужиоцу престао радни однос са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе; у ставу другом изреке наведено је да ће се накнадно одлучити о делу тужбеног захтева да се обавеже тужени да тужиоцу исплаћује опредељени новчани износ на име накнаде штете, због неисплаћивања зараде и накнаде зараде у означеном периоду, као и о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка.
Оспореном пресудом Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена делимична пресуда Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године.
Против наведене другостепене пресуде тужилац је благовремено, преко пуномоћника, изјавио ревизију, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године одбијена као неоснована и потврђена пресуда Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године.
У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју суд у ревизијском поступку пази по службеној дужности; да се ревизијом неосновано указује на битну повреду из члана 361. став 2. тачка 12. Закона, будући да побијана пресуда садржи разлоге о свим одлучним чињеницама, који нису нејасни и противречни, нити о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих исправа.
У образложењу је даље наведено: да је према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку решењем о престанку радног односа и отказу Уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године констатовано да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, престао радни однос отказом Уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе утврђене чланом 10. Уговора о раду, коју је учинио тако што је неоправдано изостао са рада узастопно четири радна дана; да је тужилац обавестио туженог о привременој спречености за рад у смислу члана 80. тада важећег Закона о раду достављањем потврде о наступању привремене спречености за рад почев од 14. јануара 2003. године; да тужилац свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље није оправдао, односно није пружио одговарајућу медицинску документацију, као доказ да је његов изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље последица болести; да је тужилац упозорен од стране туженог да оправда свој изостанак од 14. јануара 2003. године и даље, а да ће му у противном бити отказан Уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 10. став 1. тачка 13. Уговора о раду, а у складу са Законом о раду; да је тужилац 4. априла 2003. године туженом доставио телеграм у коме је навео да за оправдање које траже од њега треба да се обрате директору Р. Н, који га спречава да од октобра 2002. године нормално ради на свом радном месту у Косовској Митровици.
Врховни суд Србије је нашао да је на основу утврђеног чињеничног стања правилан закључак нижестепених судова да је тужилац неоправданим изостајањем са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље, учинио повреду радне обавезе из члана 10. тачка 13. Уговора о раду, да су нижестепени судови правилном применом материјалног права одбили тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа и отказ Уговора о раду, те да су за свој правни став дали детаљне и јасне разлоге који се наводима ревизије ничим не доводе у сумњу.
Врховни суд Србије је у оспореном ревизијском решењу оценио и да на правилност побијане пресуде не утичу наводи ревизије да је тужилац доставио туженом доказ о наступању привремене спречености за рад 17. јануара 2003. године, односно потврду Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву, у којој је наведено да је очекивана спреченост за рад око 10 дана, да је наведена чињеница цењена у спроведеном поступку, уз правилан закључак суда да није од утицаја, будући да тужилац није доставио другу документацију којом би доказао да је са посла од 14. јануара 2003. године па надаље изостао због болести.
4. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини позива на повреду права на правично суђење, које је, по његовом мишљењу, довело и до повреде права на рад.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о раду («Службени гласник РС», бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано да је запослени дужан да, најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, о томе достави послодавцу потврду од лекара која садржи и време очекиване спречености за рад (члан 80. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 3 2. став 1. Устава, а у односу на оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године Уставни суд је констатово да се Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе .
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Наиме, у спроведеном судском поступку коначно је утврђено: да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, престао радни однос и отказан уговор о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године са 14. јануаром 2003.године, због учињене повреде радне обавезе утврђене чланом 10. уговора о раду, коју је учинио тако што је неоправдано изостао са посла четири радна дана; да је тужилац обавестио туженог о привременој спречености за рад у смислу члана 80. тада важећег Закона о раду достављањем потврде о наступању привремене спречености за рад почев од 14. јануара 2003. године, али да свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље није оправдао, односно није пружио одговарајућу медицинску документацију, као доказ да је његов изостанак са посла од 14. јануара, па надаље, последица болести; да је тужилац упозорен од стране туженог да оправда свој изостанак од 14. јануара 2003. године и даље, а да ће у противном бити отказан Уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 10. ст. 1. тач. 13. Уговора о раду, а у складу са Законом о раду, а да тужилац свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље није оправдао односно 4. априла 2003. године је доставио туженом телеграм у коме је навео да за оправдање које траже од њега треба да се обрате директору Р. Н, који га спречава да од октобра 2002. године нормално ради на свом радном месту у Косовској Митровици.
Одлучујући о ревизији Врховни суд Србије је оценио да у спроведеном судском поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да побијане пресуде садрже разлоге о свим одлучним чињеницама, који нису нејасни и противречни, нити о битним чињеницама постоји противречност између оног што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих тих исправа.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде посебно оценио да на правилност побојане пресуде не утичу наводи ревизије да је тужилац доставио туженом доказ о наступању привремене спречености за рад 17 јануара 2003. године, односно потврду Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву, у којој је наведено да је очекивана привремена спреченост за рад око десет дана, јер је ова чињеница цењена у спроведеном поступку, уз правилан закључак суда да није од утицаја, будући да тужилац није доставио другу медицинску документацију којом би доказао да је са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље, изостао због болести.
Уставни суд није нашао ништа што указује да су поступајући судови подносиоцу уставне жалбе ускратили неку од процесних гаранција правичног суђења или да су донели оспорене пресуде без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. По оцени Уставног суда оспорене пресуде су заснован е на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што је утврђено да му је радни однос престао на законит начин и из законом прописаних разлога.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни право на рад из члана 60. Устава.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је имао у виду и навод подносиоца уставне жалбе којим указује на повреду права на суђење у разумном року, «суд је био дужан да реши овај спор у року од 6 месеци», у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Косовској Митровици у предмету П. 149/03, али је оценио да се разлози наведени у уставној жалби могу довести у везу само са оспореним актима. Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини, саму по себи допуштеном.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, као у тачки 2. изреке.
7. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је, између осталог, навео: да је делимичном пресудом Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године, у ставу првом изреке, одбијен као неоснован део тужбеног захтева којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се поништи решење о престанку радног односа и отказу уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године, којим је тужиоцу престао радни однос са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе; у ставу другом изреке наведено је да ће се накнадно одлучити о делу тужбеног захтева да се тужени обавеже да тужиоцу исплаћује опредељени новчани износ на име накнаде штете, због неисплаћивања зараде и накнаде зараде у означеном периоду, као и о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка; да је пресудом Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године жалба тужиоца одбијена као неоснована и потврђена наведена делимична пресуда Општинског суда у Косовској Митровици; да је тужилац против другостепене пресуде изјавио ревизију, која је пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године одбијена као неоснована и потврђена пресуда Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године.
Подносилац уставне жалбе „сматра да наведене пресуде садрже битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. тач. 12. ЗПП-а.... због тога што наведене пресуде немају разлоге о одлучним чињеницама, што су изреке пресуда неразумљиве, па се са сигурношћу не могу испитати и што су изреке супротне писменим доказима у списима“.
Предлаже да Уставни суд поништи све три наведене оспорене пресуде и да наложи Општинском суду у Косовској Митровици да поново утврди чињенично стање и донесе правилну и на закону засновану пресуду.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године у ставу првом изреке одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се поништи решење о престанку радног односа и отказу уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године, којим је тужиоцу престао радни однос са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе; у ставу другом изреке наведено је да ће се накнадно одлучити о делу тужбеног захтева да се обавеже тужени да тужиоцу исплаћује опредељени новчани износ на име накнаде штете, због неисплаћивања зараде и накнаде зараде у означеном периоду, као и о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка.
Оспореном пресудом Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена делимична пресуда Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године.
Против наведене другостепене пресуде тужилац је благовремено, преко пуномоћника, изјавио ревизију, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године одбијена као неоснована и потврђена пресуда Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године.
У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју суд у ревизијском поступку пази по службеној дужности; да се ревизијом неосновано указује на битну повреду из члана 361. став 2. тачка 12. Закона, будући да побијана пресуда садржи разлоге о свим одлучним чињеницама, који нису нејасни и противречни, нити о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих исправа.
У образложењу је даље наведено: да је према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку решењем о престанку радног односа и отказу Уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године констатовано да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, престао радни однос отказом Уговора о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године са 14. јануаром 2003. године, због учињене повреде радне обавезе утврђене чланом 10. Уговора о раду, коју је учинио тако што је неоправдано изостао са рада узастопно четири радна дана; да је тужилац обавестио туженог о привременој спречености за рад у смислу члана 80. тада важећег Закона о раду достављањем потврде о наступању привремене спречености за рад почев од 14. јануара 2003. године; да тужилац свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље није оправдао, односно није пружио одговарајућу медицинску документацију, као доказ да је његов изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље последица болести; да је тужилац упозорен од стране туженог да оправда свој изостанак од 14. јануара 2003. године и даље, а да ће му у противном бити отказан Уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 10. став 1. тачка 13. Уговора о раду, а у складу са Законом о раду; да је тужилац 4. априла 2003. године туженом доставио телеграм у коме је навео да за оправдање које траже од њега треба да се обрате директору Р. Н, који га спречава да од октобра 2002. године нормално ради на свом радном месту у Косовској Митровици.
Врховни суд Србије је нашао да је на основу утврђеног чињеничног стања правилан закључак нижестепених судова да је тужилац неоправданим изостајањем са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље, учинио повреду радне обавезе из члана 10. тачка 13. Уговора о раду, да су нижестепени судови правилном применом материјалног права одбили тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа и отказ Уговора о раду, те да су за свој правни став дали детаљне и јасне разлоге који се наводима ревизије ничим не доводе у сумњу.
Врховни суд Србије је у оспореном ревизијском решењу оценио и да на правилност побијане пресуде не утичу наводи ревизије да је тужилац доставио туженом доказ о наступању привремене спречености за рад 17. јануара 2003. године, односно потврду Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву, у којој је наведено да је очекивана спреченост за рад око 10 дана, да је наведена чињеница цењена у спроведеном поступку, уз правилан закључак суда да није од утицаја, будући да тужилац није доставио другу документацију којом би доказао да је са посла од 14. јануара 2003. године па надаље изостао због болести.
4. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини позива на повреду права на правично суђење, које је, по његовом мишљењу, довело и до повреде права на рад.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о раду («Службени гласник РС», бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано да је запослени дужан да, најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, о томе достави послодавцу потврду од лекара која садржи и време очекиване спречености за рад (члан 80. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 3 2. став 1. Устава, а у односу на оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године Уставни суд је констатово да се Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе .
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Наиме, у спроведеном судском поступку коначно је утврђено: да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, престао радни однос и отказан уговор о раду број 560/12/2002 од 1. јула 2002. године са 14. јануаром 2003.године, због учињене повреде радне обавезе утврђене чланом 10. уговора о раду, коју је учинио тако што је неоправдано изостао са посла четири радна дана; да је тужилац обавестио туженог о привременој спречености за рад у смислу члана 80. тада важећег Закона о раду достављањем потврде о наступању привремене спречености за рад почев од 14. јануара 2003. године, али да свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године па надаље није оправдао, односно није пружио одговарајућу медицинску документацију, као доказ да је његов изостанак са посла од 14. јануара, па надаље, последица болести; да је тужилац упозорен од стране туженог да оправда свој изостанак од 14. јануара 2003. године и даље, а да ће у противном бити отказан Уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 10. ст. 1. тач. 13. Уговора о раду, а у складу са Законом о раду, а да тужилац свој изостанак са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље није оправдао односно 4. априла 2003. године је доставио туженом телеграм у коме је навео да за оправдање које траже од њега треба да се обрате директору Р. Н, који га спречава да од октобра 2002. године нормално ради на свом радном месту у Косовској Митровици.
Одлучујући о ревизији Врховни суд Србије је оценио да у спроведеном судском поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да побијане пресуде садрже разлоге о свим одлучним чињеницама, који нису нејасни и противречни, нити о битним чињеницама постоји противречност између оног што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих тих исправа.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде посебно оценио да на правилност побојане пресуде не утичу наводи ревизије да је тужилац доставио туженом доказ о наступању привремене спречености за рад 17 јануара 2003. године, односно потврду Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву, у којој је наведено да је очекивана привремена спреченост за рад око десет дана, јер је ова чињеница цењена у спроведеном поступку, уз правилан закључак суда да није од утицаја, будући да тужилац није доставио другу медицинску документацију којом би доказао да је са посла од 14. јануара 2003. године, па надаље, изостао због болести.
Уставни суд није нашао ништа што указује да су поступајући судови подносиоцу уставне жалбе ускратили неку од процесних гаранција правичног суђења или да су донели оспорене пресуде без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. По оцени Уставног суда оспорене пресуде су заснован е на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што је утврђено да му је радни однос престао на законит начин и из законом прописаних разлога.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Врховног суда Србије Рев. II 1769/08 од 24. фебруара 2009. године, Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 20/08 од 19. јуна 2008. године и Општинског суда у Косовској Митровици П. 149/03 од 12. јуна 2007. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни право на рад из члана 60. Устава.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је имао у виду и навод подносиоца уставне жалбе којим указује на повреду права на суђење у разумном року, «суд је био дужан да реши овај спор у року од 6 месеци», у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Косовској Митровици у предмету П. 149/03, али је оценио да се разлози наведени у уставној жалби могу довести у везу само са оспореним актима. Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини, саму по себи допуштеном.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, као у тачки 2. изреке.
7. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић