Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Миловановића из села Доња Врежина, општина Ниш, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се, као неоснована , уставна жалба Милана Миловановића изјављена против пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године.
Одбацује се предлог Милана Миловановића за одлагање извршења пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године.
Одбацује се предлог Милана Миловановића за одлагање извршења пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Миловановић из села Доња Врежина, општина Ниш, је 12. новембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 1 2. марта 2009. године, због повреде права на имовину из члана 58. и права на наслеђивање из члана 59. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац наводи да је против оспорене пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 1 2. марта 2009. године изјавио жалбу, која је пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 2846/09 од 9. септембра 2009. године одбијена, а првостепена пресуда потврђена; оспорава правилност чињеничног стања утврђеног у парничном поступку, као и примене материјалног права приликом доношења оспорене пресуде, наводећи да је уговор о доживотном издржавању који је закључио правни претходник тужилаца ништав, јер је прималац издржавања располагао имовином (делом парцеле) која му није припадала, као и да је суд требало да има у виду непрекинути правни континуитет у погледу права својине који постоји на страни туженог. Подносилац сматра да суд није могао да усвоји тужбени захтев тужилаца и утврди њихово право својине на делу катастарске парцеле број 605 (у даљем тексту: к.п. 605), површине 3,31 ара. Тражи да Уставни суд заштити његово право на имовину и право на наслеђивање, загарантовано чл. 58. и 59. Устава, те да укине оспорену пресуду и одложи њено извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у пресуде и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 1 2. марта 2009. године, ставом првим изреке, утврђено је право својине тужилаца Десанке Миловановић, Вукашина Миловановића, Славице Миловановивћ и Сретена Миловановића на делу Кп. 605, њива треће класе, површине 3,31 ар, сваком на по ¼, што је тужени – овде подносилац уставне жалбе дужан да призна, те да ће ова пресуда тужиоцима служити као основ за укњижење својине у јавне књиге у року од 15 дана по пријему пресуде, а ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове парничном поступка у износу од 46.429 динара. Према наводима у образложењу оспорене пресуде, првостепени суд је извео предложене доказе, те је оценом истих у смислу члана 8. Закона о парничном поступку, утврдио чињенично стање и нашао да је тужбени захтев тужилаца основан. У образложењу ове пресуде се, поред осталог, наводи:
да је оставинским решењем О. 1020/79 од 21. марта 1980. године, распоређена заоставштина иза пок. Цветка Миловановића, који је умро 1979. године и одлучено да се не расправља заоставшина пок. Цветка коју чини имовина обухваћена уговором о доживотном издржавању Ов. 1576/58; да су на основу тог решења унуци оставиоца Видоје, Љубиша и Драгиша Миловановић, по основу права представљања по раније умрлом сину Првулу, наследили на основу тестамента, између осталог, свако по 1/3 и део к.п. 605 од 3,06 ара са кућом од 0,24 ара;
да је уговором о доживотном издржавању Ов. 1576/58 од 16. јула 1958. године Цветко Миловановић, као прималац издржавања, оставио сину Божидару Миловановићу, као награду за издржававње, између осталог и „к.п. 605 од 306 квм“, а уговор садржи изјаву да се од сина Првула оделио 1943. године, те да му је кад се одселио, поред осталог, дао и „кућу са кућним плацем Кп. 605 у површини 300 квм у којој сад станује“;
да писани докази које је суд ценио и налаз вештака геометра потврђују да је у означавању површина уступљених делова спорне парцеле у уговору о доживотном издржавању из 1958. године дошло до грешке, јер један део ове парцеле који је без објекта има површину 331квм, а део на коме се налази кући од 24квм има површину од 306квм;
да је исказима свих сведока и странака, па и самог туженог, суд утврдио да је туженков деда Првул од свог оца Цветка добио део парцеле са кућом, а да је Божидар добио део који је без објекта;
да је почев од 1943. године северни део к.п. 605 од 3,31 ара користио Божидар заједно са оцем Цветком, а после Цветкове смрти 1979. године Божидар са супругом – тужиљом Десанком и децом – тужиоцима Вукашином, Славицом и Сретеном, све док ови нису напустили породично домаћниство, те да је Божидар овај део парцеле добио уговором о доживотном издржавању од свог оца Цветка и да му нико није оспоравао да овај простор користи, ни њему, ни његовој супрузи и деци;
да уговор о доживотном издржавању Ов. 1576/58 нико од наследника пок. Цветка није оспорио, па је зато и у оставинском решењу О. 1020/79 иза смрти пок. Цветка одлучено да се не расправља његова заоставштина за имовину обухваћену овим уговором, а решењем О. 930/2000 од 7. јуна 2007. године је ова имовина, као новопронађена, распоређена тужиоцима сваком по ¼;
да не постоји доказ на који је начин пок. Цветко стекао својину на целој к.п. 605, те се по оцени суда не може говорити о законитој државини ни тужилаца, а ни туженог, сходно члану 72. став 1. Закона о основама својинскоправних односа;
да је суд уверења да на страни тужилаца постоји савесна државина, сходно члану 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, јер тужиоци не знају нити су могли знати да предметни део парцеле коју држе није њихова, зато што су је држали почев од 1943. године на основу усменог поклона пок. Цветка, а од 1958. године на основу уговора о доживотном издржавању који је оверен у суду и који нико није оспорио, па ни тужени преко својих правних претходника;
да суд није могао да прихвати навод туженог да њему припада северни део к.п. 605 од 331 квм, зато што изводи из поседовних листова нису доказ о власништву, а тужени није пружио доказ на основу чега је 1955. године у катастру предметни део парцеле вођен на Првула Миловановића; да је такође нејсано на основу чега је оставинским решењем О. 1107/85 од 12. септембра 1985. године, којим је расправљена заоставштина пок. Првула и то 25 година након његове смрт, спорни део парцеле к.п. 605 од 3,31 ара наследила Првулова супруга Добринка, а да је претходно исти суд утврдио да је овим делом парцеле располагао Првулов отац Цветко уговором о доживотном издржавању и да је исти суд претходно, оставинским решењем О. 1020/79 од 21. марта 1980. године, утврдио да се не расправља заоставштина пок. Цветка за имовину обухваћену напред наведеним уговором о доживотном издржавању;
да суд не може да прихвати чињеницу да су најпре Добринка, а потом њен унук, овде тужени, постали власници предметног дела к.п. 605 од 3,31 ара путем наслеђа, већ је суд утврдио да су тужиоци савесни држаоци спорног дела к.п. бр. 605 од 331 квм преко 20 година, па је суд, применом члана 28. ст. 4. и 5. и члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, усвојио тужбени захтев тужилаца.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Нишу је пресудом Гж. 2846/09 од 9. септембра 2009. године одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду, налазећи да ожалбена пресуда не садржи битне повреде поступка, па ни оне на које се указује жалбом, да је првостепени суд све доказе правилно ценио и извео правилан закључак, да је на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право усвајањем тужбеног захтева тужилаца, за шта је дао потпуне и ваљане разлоге, те су неосновани наводи жалбе којима се оспорава чињенично стање и примена права.
4. Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 59. Устава јемчи се право наслеђивања, у складу са законом (став 1.) и утврђује да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП), („Службени гласник РС“, број 125/04), које су од значаја за решавање ове уставноправне ствари, прописано је: да суд одлучује по свом уверењу које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке и да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. ст. 1. и 2.).
Законом о основама својинскоправних односа прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем (члан 20. став 1); да се по самом закону право својине може стећи и одржајем (члан 21.); да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година и да наследник постаје савестан држалац од тренутка отварања наслеђа и у случају када је оставилац био несавестан држалац, а наследник то није знао нити је могао знати, а време за одржај почиње тећи од тренутка остварања наслеђа (члан 28. ст. 4. и 5.), да је државина законита ако се заснива на пуноважном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења; да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова; да се савесност државине претпоставља (члан 72. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом нису повређена уставна права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава.
По оцени Уставног суда, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено право на имовину и право на наслеђивање представља израз његове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведених права. Наиме, сама чињеница да је једна од парничних странака изгубила спор није довољна да би се утврдила повреда њеног права, уколико не докаже да је судском одлуком арбитрерно и не оправдано лишена имовине у корист другог лица. С тим у вези, Уставни суд констатује да су редовни судови у спроведеном поступку извели предложене доказе - увидом у опсежну документацију, увиђајем на лицу места, вештачењем судског вештака геометра, саслушањем три сведока и саслушањем парничних странака и утврдили да су тужиоци, као савесни држаоци, одржајем стекли право својине на спорној катастарској парцели. Дакле, редовни судови су у две инстанце испитали основаност тужбеног захтева тужилаца и утврдили да је, сагласно одредбама члана 28, ст. 4. и 5. и члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, основан њихов тужбени захтев за утврђивање права својине на спорн ој непокретно сти, а да не постоји правни основ за стицање права својине на спорној непокретности подносиоца уставне жалбе, као ни његових правни х претходника. Уставни суд није нашао било какве елементе који би упућивали на произвољно закључивање судова код утврђивања чињеница и примене материјалног права. Уставни суд је оценио да чињенично стање утврђено у парничном поступку и примена материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде. Због тога је Уставни суд оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди његових права на имовину и наслеђивање неосновани.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године, одбио као неосновану сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредаба члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за одлагање извршења пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године, с обзиром на то да је донео коначну одлуку, као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби подносилац наводи да је против оспорене пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 1 2. марта 2009. године изјавио жалбу, која је пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 2846/09 од 9. септембра 2009. године одбијена, а првостепена пресуда потврђена; оспорава правилност чињеничног стања утврђеног у парничном поступку, као и примене материјалног права приликом доношења оспорене пресуде, наводећи да је уговор о доживотном издржавању који је закључио правни претходник тужилаца ништав, јер је прималац издржавања располагао имовином (делом парцеле) која му није припадала, као и да је суд требало да има у виду непрекинути правни континуитет у погледу права својине који постоји на страни туженог. Подносилац сматра да суд није могао да усвоји тужбени захтев тужилаца и утврди њихово право својине на делу катастарске парцеле број 605 (у даљем тексту: к.п. 605), површине 3,31 ара. Тражи да Уставни суд заштити његово право на имовину и право на наслеђивање, загарантовано чл. 58. и 59. Устава, те да укине оспорену пресуду и одложи њено извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у пресуде и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 1 2. марта 2009. године, ставом првим изреке, утврђено је право својине тужилаца Десанке Миловановић, Вукашина Миловановића, Славице Миловановивћ и Сретена Миловановића на делу Кп. 605, њива треће класе, површине 3,31 ар, сваком на по ¼, што је тужени – овде подносилац уставне жалбе дужан да призна, те да ће ова пресуда тужиоцима служити као основ за укњижење својине у јавне књиге у року од 15 дана по пријему пресуде, а ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове парничном поступка у износу од 46.429 динара. Према наводима у образложењу оспорене пресуде, првостепени суд је извео предложене доказе, те је оценом истих у смислу члана 8. Закона о парничном поступку, утврдио чињенично стање и нашао да је тужбени захтев тужилаца основан. У образложењу ове пресуде се, поред осталог, наводи:
да је оставинским решењем О. 1020/79 од 21. марта 1980. године, распоређена заоставштина иза пок. Цветка Миловановића, који је умро 1979. године и одлучено да се не расправља заоставшина пок. Цветка коју чини имовина обухваћена уговором о доживотном издржавању Ов. 1576/58; да су на основу тог решења унуци оставиоца Видоје, Љубиша и Драгиша Миловановић, по основу права представљања по раније умрлом сину Првулу, наследили на основу тестамента, између осталог, свако по 1/3 и део к.п. 605 од 3,06 ара са кућом од 0,24 ара;
да је уговором о доживотном издржавању Ов. 1576/58 од 16. јула 1958. године Цветко Миловановић, као прималац издржавања, оставио сину Божидару Миловановићу, као награду за издржававње, између осталог и „к.п. 605 од 306 квм“, а уговор садржи изјаву да се од сина Првула оделио 1943. године, те да му је кад се одселио, поред осталог, дао и „кућу са кућним плацем Кп. 605 у површини 300 квм у којој сад станује“;
да писани докази које је суд ценио и налаз вештака геометра потврђују да је у означавању површина уступљених делова спорне парцеле у уговору о доживотном издржавању из 1958. године дошло до грешке, јер један део ове парцеле који је без објекта има површину 331квм, а део на коме се налази кући од 24квм има површину од 306квм;
да је исказима свих сведока и странака, па и самог туженог, суд утврдио да је туженков деда Првул од свог оца Цветка добио део парцеле са кућом, а да је Божидар добио део који је без објекта;
да је почев од 1943. године северни део к.п. 605 од 3,31 ара користио Божидар заједно са оцем Цветком, а после Цветкове смрти 1979. године Божидар са супругом – тужиљом Десанком и децом – тужиоцима Вукашином, Славицом и Сретеном, све док ови нису напустили породично домаћниство, те да је Божидар овај део парцеле добио уговором о доживотном издржавању од свог оца Цветка и да му нико није оспоравао да овај простор користи, ни њему, ни његовој супрузи и деци;
да уговор о доживотном издржавању Ов. 1576/58 нико од наследника пок. Цветка није оспорио, па је зато и у оставинском решењу О. 1020/79 иза смрти пок. Цветка одлучено да се не расправља његова заоставштина за имовину обухваћену овим уговором, а решењем О. 930/2000 од 7. јуна 2007. године је ова имовина, као новопронађена, распоређена тужиоцима сваком по ¼;
да не постоји доказ на који је начин пок. Цветко стекао својину на целој к.п. 605, те се по оцени суда не може говорити о законитој државини ни тужилаца, а ни туженог, сходно члану 72. став 1. Закона о основама својинскоправних односа;
да је суд уверења да на страни тужилаца постоји савесна државина, сходно члану 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, јер тужиоци не знају нити су могли знати да предметни део парцеле коју држе није њихова, зато што су је држали почев од 1943. године на основу усменог поклона пок. Цветка, а од 1958. године на основу уговора о доживотном издржавању који је оверен у суду и који нико није оспорио, па ни тужени преко својих правних претходника;
да суд није могао да прихвати навод туженог да њему припада северни део к.п. 605 од 331 квм, зато што изводи из поседовних листова нису доказ о власништву, а тужени није пружио доказ на основу чега је 1955. године у катастру предметни део парцеле вођен на Првула Миловановића; да је такође нејсано на основу чега је оставинским решењем О. 1107/85 од 12. септембра 1985. године, којим је расправљена заоставштина пок. Првула и то 25 година након његове смрт, спорни део парцеле к.п. 605 од 3,31 ара наследила Првулова супруга Добринка, а да је претходно исти суд утврдио да је овим делом парцеле располагао Првулов отац Цветко уговором о доживотном издржавању и да је исти суд претходно, оставинским решењем О. 1020/79 од 21. марта 1980. године, утврдио да се не расправља заоставштина пок. Цветка за имовину обухваћену напред наведеним уговором о доживотном издржавању;
да суд не може да прихвати чињеницу да су најпре Добринка, а потом њен унук, овде тужени, постали власници предметног дела к.п. 605 од 3,31 ара путем наслеђа, већ је суд утврдио да су тужиоци савесни држаоци спорног дела к.п. бр. 605 од 331 квм преко 20 година, па је суд, применом члана 28. ст. 4. и 5. и члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, усвојио тужбени захтев тужилаца.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Нишу је пресудом Гж. 2846/09 од 9. септембра 2009. године одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду, налазећи да ожалбена пресуда не садржи битне повреде поступка, па ни оне на које се указује жалбом, да је првостепени суд све доказе правилно ценио и извео правилан закључак, да је на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право усвајањем тужбеног захтева тужилаца, за шта је дао потпуне и ваљане разлоге, те су неосновани наводи жалбе којима се оспорава чињенично стање и примена права.
4. Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 59. Устава јемчи се право наслеђивања, у складу са законом (став 1.) и утврђује да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП), („Службени гласник РС“, број 125/04), које су од значаја за решавање ове уставноправне ствари, прописано је: да суд одлучује по свом уверењу које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке и да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. ст. 1. и 2.).
Законом о основама својинскоправних односа прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем (члан 20. став 1); да се по самом закону право својине може стећи и одржајем (члан 21.); да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година и да наследник постаје савестан држалац од тренутка отварања наслеђа и у случају када је оставилац био несавестан држалац, а наследник то није знао нити је могао знати, а време за одржај почиње тећи од тренутка остварања наслеђа (члан 28. ст. 4. и 5.), да је државина законита ако се заснива на пуноважном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења; да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова; да се савесност државине претпоставља (члан 72. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом нису повређена уставна права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава.
По оцени Уставног суда, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено право на имовину и право на наслеђивање представља израз његове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведених права. Наиме, сама чињеница да је једна од парничних странака изгубила спор није довољна да би се утврдила повреда њеног права, уколико не докаже да је судском одлуком арбитрерно и не оправдано лишена имовине у корист другог лица. С тим у вези, Уставни суд констатује да су редовни судови у спроведеном поступку извели предложене доказе - увидом у опсежну документацију, увиђајем на лицу места, вештачењем судског вештака геометра, саслушањем три сведока и саслушањем парничних странака и утврдили да су тужиоци, као савесни држаоци, одржајем стекли право својине на спорној катастарској парцели. Дакле, редовни судови су у две инстанце испитали основаност тужбеног захтева тужилаца и утврдили да је, сагласно одредбама члана 28, ст. 4. и 5. и члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, основан њихов тужбени захтев за утврђивање права својине на спорн ој непокретно сти, а да не постоји правни основ за стицање права својине на спорној непокретности подносиоца уставне жалбе, као ни његових правни х претходника. Уставни суд није нашао било какве елементе који би упућивали на произвољно закључивање судова код утврђивања чињеница и примене материјалног права. Уставни суд је оценио да чињенично стање утврђено у парничном поступку и примена материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде. Због тога је Уставни суд оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди његових права на имовину и наслеђивање неосновани.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године, одбио као неосновану сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредаба члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за одлагање извршења пресуде Општинског суда у Нишу П. 6320/07 од 12. марта 2009. године, с обзиром на то да је донео коначну одлуку, као у тачки 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић