Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јелице Димић и Јелене Димић, обе из Баточине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јелице Димић и Јелене Димић изјављена против пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1068/09 од 21. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелица Димић и Јелен а Димић, обе из Баточине су 29. августа 2009. године, преко пуномоћника Весне Новаковић, адвоката из Крагујевца, изјавиле уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење, права на имовину и права наслеђивања, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 58. и 59. Устава Републике Србије.
Подноситељке уставне жалбе наводе да су им оспореном пресудом повређена означена уставна права, имајући у виду да је моментом смрти њиховог деде Драгутина Димића требало да по праву представљања свог оца Драгана Димића постану сувласнице са одређеним уделом на предметним непокретностима које чине заоставштину њиховог деде. Ово стога што је у оставинском поступку вођеним након смрти оставиоца - њиховог деде Драгутина Димића, њихов отац дао наследничку изјаву којом се није прихватио наслеђа свог оца, а поступајући оставински суд је пропустио да, у смислу тада важећег Закона о наслеђивању, по праву представљања позове подноситељке, преко овлашћеног „заступника за малолетна лица“, да дају наследничке изјаве, јер су у то време биле малолетне. При томе су њихов отац и њихова баба , сада пок. Јелица Димић , прећутали чињеницу да имају потомке - подноситељке уставне жалбе и одржали суд у „заблуди“, па стога није ни застарело њихово право да захтевају заоставштину, јер је према несавесном држаоцу ово право застаревало за 20 година. Самим тим без правног дејства је и уговор о доживотном издржавању који је закључен између њихове бабе, сада пок. Јелице Димић, као примаоца издржавања и њихове тетке Зорице Димић - ћерке пок. Јелице Димић, као даваоца издржавања, у делу који се односи на тражени сувласнички део на предметним непокретностима који би им припао по закону. Полазећи од наведеног, подноситељке предлажу да Уставни суд поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општински суд у Баточини донео је пресуду П. 619/08 од 9. марта 2009. године којом је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, и утврдио да су тужиље моментом смрти пок. Драгутина Димића, деде тужиља, као наследнице по праву представљања наследника Драгана Димића, сувласнице са одређеним уделом на предметним непокретностима, а што је тужена Зорица Димић дужна да призна и да трпи да се по правоснажности ове пресуде тужиље упишу у јавним књигама као сувласнице на тим непокретностима, ставом другим изреке утврђено је да је без правног дејства уговор о доживотном издржавању закључен између Јелице Димић, као примаоца издржавања и Зорице Димић, као даваоца издржавања у делу који се односи на непокретности из става првог изреке, па је обавезана тужена да трпи да се по правоснажности ове пресуде брише из јавних књига као власник на сувласничким деловима предметних непокретности, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима надокнади парничне трошкове.
Окружни суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж. 1068/09 од 21. јула 2009. године којом је преиначио пресуду Општинског суда у Баточини П. 619/08 од 9. марта 2009. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиља и обавезао тужиље да солидарно сносе трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да су према утврђеном чињеничном стању тужиље Јелица Димић и Јелен а Димић унуке, а тужена Зорица Димић ћерка покојних Драгутина Димића и Јелице Димић; да је пок. Јелица Димић, као прималац издржавања, са ћерком Зорицом Димић, као даваоцем издржавања, закључила уговор о доживотном издржавању Р. 41/04 од 12. маја 2004. године, којим је располагала целокупном имовином коју је наследила од свог супруга пок. Драгутина Димића, па самим тим и спорним уделом на предметним непокретностима којег се Драган Димић, отац тужиља, одрекао приликом давања наследничке изјаве у поступку расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића; да су тужиље у време давања наследничке изјаве свог оца Драгана Димића биле малолетне, те да нису позване на наслеђе по праву представљања, нити је Центар за социјални рад у Баточини био укључен у тај оставински поступак ради давања наследничке изјаве; да је поступак расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића, преминулог 20. јануара 1989. године, прав носнажно окончан решењем О. 42/89 од 17. априла 1989. године, којим је за јединог наследника оглашена сада пок. Јелица Димић, његова супруга; да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, односно да је погрешно применио одредбу члана 221. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, број 46/95), уместо да је применио одредбу члана 139. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 52/74, 1/80 и 25/82), јер је према одредби члана 237. став 1. тада важећег Закона о наслеђивању требало применити пропис који је важио у тренутку смрти пок. Драгутина Димића; да су тужиље 8. маја 2006. године поднеле тужбу којом су тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића; да тужиље нису у законском року од две године од дана када су сазнале за своје право и држаоца ствари, нити су у року од десет година од смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, поднеле наведену тужбу; да тужиље које нису учествовале у поступку расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића, нису пружиле доказ да су тужена и њен правни претходник пок. Јелица Димић прећутале њихов степен сродства са оставиоцем, нити да је пок. Јелица Димић била несавестан држалац заоставштине коју је наследила иза смрти пок. Драгутина Димића по решењу О. 42/89 од 17. априла 1989. године; да је из наведених разлога неоснован тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се утврди према туженој да су по праву представљања сувласнице на предметној непокретности, као и да се утврди да наведени уговор о доживотном издржавању не производи правна дејства.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право на слеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбом члана 139. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 52/74, 1/80 и 25/82), који је важио у тренутку смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, било је прописано да право захтевати заоставштину као наследник оставиоца застарева према савесном држаоцу за две године од дана од када је наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине, а најдаље за 10 година рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента, као и да према несавесном држаоцу ово право застарева за 20 година.
Закон о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03) прописује: да право наследника да захтева заоставштину не застарева, а да се тиме не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања (члан 221.); да ће се н аслеђа отворена пре ступања на снагу овог закона расправити по прописима који су важили до дана његовог ступања на снагу, као и да ће се на завештања, уговоре о доживотном издржавању и уговоре о уступању и расподели имовине за живота, који су сачињени до дана ступања на снагу овог закона, применити прописи који су важили у време њиховог сачињавања (члан 237.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељке сматрају да је приликом доношења оспорене другостепене пресуде погрешно примењено материјално право на њихову штету.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става Окружног суда у Крагујевцу у овој правној ствари, представљају правно уте мељен основ за доношење оспорене другостепене пресуде. Наиме, према одредби члана 237. важећег Закона о наслеђивању, наслеђа отворена пре ступања на снагу тог закона, као и уговори о доживотном издржавању који су сачињени до дана ступања на снагу наведеног закона расправиће се по прописима који су важили до дана његовог ступања на снагу. Стога се, у конкретном случају, на рокове застарелости права подноситељки да захтевају заоставштину као наследници, имају применити одредбе Закона о наслеђивању из 1974. године, који је важио у време смтри оставиоца пок. Драгутина Димића. Полазећи од наведеног, и чињенице да су подноситељке уставне жалбе 8. маја 2006. године поднеле тужбу којом су тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића који је преминуо 20. јануара 1989. године, произлази да, у смислу одредбе члана 137. наведеног Закона о наслеђивању из 1974. године, у случају да им је право на наслеђивање преметне заоставштине и припадало , оно је било застарело знатно пре подношења наведене тужбе. Ово из разлога што подноситељке уставне жалбе нису у законском року од две године од дана када су сазнале за своје право и држаоца ствари, нити у року од десет година од смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, поднеле тужбу којом би тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића. Такође, подноситељке уставне жалбе нису пружиле доказ да је пок. Јелица Димић била несавестан држалац заоставштине коју је наследила иза смрти пок. Драгутина Димића. Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да је другостепени суд дао уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по његовој оцени, није основан пост ављени тужбени захтев подноситељки уставне жалбе , те да оспореном другостепеном пресудом њима није повређено право зајемч ено чланом 32. став 1. Устава.
6. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом подноситељкама уставне жалбе нису повређен и ни право на имовину, нити право на наслеђивање , која су права зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава. Наиме, покојна Јелица Димић је као прималац издржавања располагала својом имовином уговорoм о доживотном издржавању, на основу кога је на Зорицу Димић као даваоца издржавања пренето право својине на предметним непокретностима после смрти Јелице Димић. С обзиром на то да је у законито спроведеном судском поступку, који је окончан оспореном другостепеном пресудом , утврђено да наведени уговор о доживотном издржавању производи правно дејство и да спорне непокретности представљају својину тужене Зорице Димић, Уставни суд сматра да подноситељкама уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава на које се позивају .
7. Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1068/09 од 21. јула 2009. године није дошло до повреде означених уставних права, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одл уку као у изреци.
Подноситељке уставне жалбе наводе да су им оспореном пресудом повређена означена уставна права, имајући у виду да је моментом смрти њиховог деде Драгутина Димића требало да по праву представљања свог оца Драгана Димића постану сувласнице са одређеним уделом на предметним непокретностима које чине заоставштину њиховог деде. Ово стога што је у оставинском поступку вођеним након смрти оставиоца - њиховог деде Драгутина Димића, њихов отац дао наследничку изјаву којом се није прихватио наслеђа свог оца, а поступајући оставински суд је пропустио да, у смислу тада важећег Закона о наслеђивању, по праву представљања позове подноситељке, преко овлашћеног „заступника за малолетна лица“, да дају наследничке изјаве, јер су у то време биле малолетне. При томе су њихов отац и њихова баба , сада пок. Јелица Димић , прећутали чињеницу да имају потомке - подноситељке уставне жалбе и одржали суд у „заблуди“, па стога није ни застарело њихово право да захтевају заоставштину, јер је према несавесном држаоцу ово право застаревало за 20 година. Самим тим без правног дејства је и уговор о доживотном издржавању који је закључен између њихове бабе, сада пок. Јелице Димић, као примаоца издржавања и њихове тетке Зорице Димић - ћерке пок. Јелице Димић, као даваоца издржавања, у делу који се односи на тражени сувласнички део на предметним непокретностима који би им припао по закону. Полазећи од наведеног, подноситељке предлажу да Уставни суд поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општински суд у Баточини донео је пресуду П. 619/08 од 9. марта 2009. године којом је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, и утврдио да су тужиље моментом смрти пок. Драгутина Димића, деде тужиља, као наследнице по праву представљања наследника Драгана Димића, сувласнице са одређеним уделом на предметним непокретностима, а што је тужена Зорица Димић дужна да призна и да трпи да се по правоснажности ове пресуде тужиље упишу у јавним књигама као сувласнице на тим непокретностима, ставом другим изреке утврђено је да је без правног дејства уговор о доживотном издржавању закључен између Јелице Димић, као примаоца издржавања и Зорице Димић, као даваоца издржавања у делу који се односи на непокретности из става првог изреке, па је обавезана тужена да трпи да се по правоснажности ове пресуде брише из јавних књига као власник на сувласничким деловима предметних непокретности, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима надокнади парничне трошкове.
Окружни суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж. 1068/09 од 21. јула 2009. године којом је преиначио пресуду Општинског суда у Баточини П. 619/08 од 9. марта 2009. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиља и обавезао тужиље да солидарно сносе трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да су према утврђеном чињеничном стању тужиље Јелица Димић и Јелен а Димић унуке, а тужена Зорица Димић ћерка покојних Драгутина Димића и Јелице Димић; да је пок. Јелица Димић, као прималац издржавања, са ћерком Зорицом Димић, као даваоцем издржавања, закључила уговор о доживотном издржавању Р. 41/04 од 12. маја 2004. године, којим је располагала целокупном имовином коју је наследила од свог супруга пок. Драгутина Димића, па самим тим и спорним уделом на предметним непокретностима којег се Драган Димић, отац тужиља, одрекао приликом давања наследничке изјаве у поступку расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића; да су тужиље у време давања наследничке изјаве свог оца Драгана Димића биле малолетне, те да нису позване на наслеђе по праву представљања, нити је Центар за социјални рад у Баточини био укључен у тај оставински поступак ради давања наследничке изјаве; да је поступак расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића, преминулог 20. јануара 1989. године, прав носнажно окончан решењем О. 42/89 од 17. априла 1989. године, којим је за јединог наследника оглашена сада пок. Јелица Димић, његова супруга; да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, односно да је погрешно применио одредбу члана 221. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, број 46/95), уместо да је применио одредбу члана 139. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 52/74, 1/80 и 25/82), јер је према одредби члана 237. став 1. тада важећег Закона о наслеђивању требало применити пропис који је важио у тренутку смрти пок. Драгутина Димића; да су тужиље 8. маја 2006. године поднеле тужбу којом су тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића; да тужиље нису у законском року од две године од дана када су сазнале за своје право и држаоца ствари, нити су у року од десет година од смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, поднеле наведену тужбу; да тужиље које нису учествовале у поступку расправљања заоставштине пок. Драгутина Димића, нису пружиле доказ да су тужена и њен правни претходник пок. Јелица Димић прећутале њихов степен сродства са оставиоцем, нити да је пок. Јелица Димић била несавестан држалац заоставштине коју је наследила иза смрти пок. Драгутина Димића по решењу О. 42/89 од 17. априла 1989. године; да је из наведених разлога неоснован тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се утврди према туженој да су по праву представљања сувласнице на предметној непокретности, као и да се утврди да наведени уговор о доживотном издржавању не производи правна дејства.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право на слеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбом члана 139. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 52/74, 1/80 и 25/82), који је важио у тренутку смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, било је прописано да право захтевати заоставштину као наследник оставиоца застарева према савесном држаоцу за две године од дана од када је наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине, а најдаље за 10 година рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента, као и да према несавесном држаоцу ово право застарева за 20 година.
Закон о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03) прописује: да право наследника да захтева заоставштину не застарева, а да се тиме не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања (члан 221.); да ће се н аслеђа отворена пре ступања на снагу овог закона расправити по прописима који су важили до дана његовог ступања на снагу, као и да ће се на завештања, уговоре о доживотном издржавању и уговоре о уступању и расподели имовине за живота, који су сачињени до дана ступања на снагу овог закона, применити прописи који су важили у време њиховог сачињавања (члан 237.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељке сматрају да је приликом доношења оспорене другостепене пресуде погрешно примењено материјално право на њихову штету.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става Окружног суда у Крагујевцу у овој правној ствари, представљају правно уте мељен основ за доношење оспорене другостепене пресуде. Наиме, према одредби члана 237. важећег Закона о наслеђивању, наслеђа отворена пре ступања на снагу тог закона, као и уговори о доживотном издржавању који су сачињени до дана ступања на снагу наведеног закона расправиће се по прописима који су важили до дана његовог ступања на снагу. Стога се, у конкретном случају, на рокове застарелости права подноситељки да захтевају заоставштину као наследници, имају применити одредбе Закона о наслеђивању из 1974. године, који је важио у време смтри оставиоца пок. Драгутина Димића. Полазећи од наведеног, и чињенице да су подноситељке уставне жалбе 8. маја 2006. године поднеле тужбу којом су тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића који је преминуо 20. јануара 1989. године, произлази да, у смислу одредбе члана 137. наведеног Закона о наслеђивању из 1974. године, у случају да им је право на наслеђивање преметне заоставштине и припадало , оно је било застарело знатно пре подношења наведене тужбе. Ово из разлога што подноситељке уставне жалбе нису у законском року од две године од дана када су сазнале за своје право и држаоца ствари, нити у року од десет година од смрти оставиоца пок. Драгутина Димића, поднеле тужбу којом би тражиле заоставштину пок. Драгутина Димића. Такође, подноситељке уставне жалбе нису пружиле доказ да је пок. Јелица Димић била несавестан држалац заоставштине коју је наследила иза смрти пок. Драгутина Димића. Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да је другостепени суд дао уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по његовој оцени, није основан пост ављени тужбени захтев подноситељки уставне жалбе , те да оспореном другостепеном пресудом њима није повређено право зајемч ено чланом 32. став 1. Устава.
6. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом подноситељкама уставне жалбе нису повређен и ни право на имовину, нити право на наслеђивање , која су права зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава. Наиме, покојна Јелица Димић је као прималац издржавања располагала својом имовином уговорoм о доживотном издржавању, на основу кога је на Зорицу Димић као даваоца издржавања пренето право својине на предметним непокретностима после смрти Јелице Димић. С обзиром на то да је у законито спроведеном судском поступку, који је окончан оспореном другостепеном пресудом , утврђено да наведени уговор о доживотном издржавању производи правно дејство и да спорне непокретности представљају својину тужене Зорице Димић, Уставни суд сматра да подноситељкама уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава на које се позивају .
7. Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1068/09 од 21. јула 2009. године није дошло до повреде означених уставних права, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одл уку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић