Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Мишчевића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. марта 2012. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Мишчевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1887/09 од 1. јула 2009. године због повреде права на правично суђење, права на правно средство и права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемчених одредбама чл. 32, 35. и 36. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Мишчевић из Суботице је 21. октобра 2009. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, изјавио уставну жалбу Уставном суду против пресуде наведене у изреци, због повреде права зајемчених чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије за накнаду штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника МУП РС. Даље је наведено да су одлучујући о основаности тужбеног захтева, судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, посебно је Врховни суд Србије одлучујући о ревизији “изгубио из вида чињеницу да је штета проузрокована извршењем кривичног дела“ и да је у конкретном случају требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона. Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. ... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава. У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену пресуду и утврди му право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 13. јула 2007. године поднео тужбу против тужене Републике Србије - МУП Београд, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, због повреде угледа и части, због повреде слободе и личности, због претрпљеног страха, у опредељеним износима, све са законском затезном каматом, као и ради накнаде материјалне штете.
Општински суд у Суботици је 8. октобра 2008. године донео пресуду П. 973/08 којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу исплати одређени износ на име умањења опште животне активности, док је део тужбеног захтева преко тог износа до траженог износа одбијен. Одбијени су и тужбени захтеви за накнаду осталих видова нематеријалне штете, као и они за накнаду материјалне штете.
Окружни суд у Суботици је 17. децембра 2008. године донео пресуду Гж. 1442/08 којом је делимично усвојена жалба тужиоца, па је првостепена пресуда преиначена у погледу досуђеног износа накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности и у погледу одлуке о трошковима поступка, а у преосталом делу, којим је одбијен тужбени захтев тужиоца, жалба тужиоца је одбијена и потврђена је првостепена пресуда.
Одлучујући о ревизији подносиоца уставне жалбе, Врховни суд Србије је 1. јула 2009. године донео оспорену пресуду Рев. 1887/09, којом је одбијена као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1422/08 од 17. децембра 2008. године. У образложењу ревизијске одлуке је наведено: да је ревизијски суд нашао да у овој правној ствари није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити повреда из тачке 12) истог члана, на коју ревизија указује; да побијане пресуде нису засноване на недозвољеним располагањима странака, па се неосновано ревизијом указује на битну повреду из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку; да је правилном применом материјалног права одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног страха, повреде у гледа и части, повреде слободе и права личности, као и захтев за накнаду материјалне штете, а делимично усвојен захтев за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности; да тужена за штету коју су у 1995. години претрпела избегла лица из ратом захваћених подручја Хрватске и Босне и Херцеговине због незаконитог лишења слободе од стране Министарства унутрашњих послова, задржавања и предаје војним и полицијским органима Републике Српске и Републике Српске Крајине, одговора на основу члана 25. Устава Републике Србије и члана 172. став 1. Закона о облигационим односима; да тo потраживање накнаде штете застарева у роковима из члана 376. ЗОО (три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, односно пет година од настанка штете); да застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није прописано шта друго (члан 361. став 1. ЗОО), а тo значи да се рок застарелости рачуна од тренутка сазнања за штету и лице које је штету учинило; да је тужилац, у конкретном случају, како је то утврђено према налазу и мишљењу вештака, од момента извршене принудне мобилизације, током боравка на ратишту, трпео страх различитог интензитета који је трајао још три месеца по повратку са ратишта (3. септембра 1995. године), због чега је и по оцени тог суда, рок застарелости потраживања за овај вид штете почео да тече од почетка децембра 1995. године; да с обзиром на то да су од краја 1995. године до подношења тужбе (13. јула 2007. године), протекли рокови прописани чланом 376. ЗОО, и то како субјективни рок од три године, тако и објективни рок од пет година, то је и потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног страха, као и због повреде угледа и части, повреде слободе и права личности, као и потраживање накнаде материјалне штете (за чију висину тужилац у току поступка није пружио доказе), застарело.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој означена.
Уставни суд је пошао од одредаба Закона о облигационим односима којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете и утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. тог закона прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од кад је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. Закона, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, а сагласно одредби члана 377. став 1. Закона, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи рок застарелости потраживања накнаде штете од општег рока, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. Међутим, сагласно одредби члана 13. Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбом члана 376. Закона о облигационим односима би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости, утврђена одредбама члана 376. Закона о облигационим односима.
Наведени став Грађанског одељења Врховног суда Србије заузет на седници од 25. јуна 2001. године, као каснији став у односу на првонаведени став од 27. децембра 1999. године, а који је у односу на њега, према наводима подносиоца, донекле измењен, по оцени Уставног суда, није од значаја за другачије решење у овој правној ствари. Наиме, тај правни став односи се на постојање одговорности Републике Србије за незаконит рад органа Министарства унутрашњих послова када су штетне последице наступиле на територији Републике Српске и Републике Српске Крајине и у њему се не говори о роковима застарелости потраживања . С тим у вези, Уставни суд указује да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђена одговорност државе за незаконит рад њеног органа и у случају када су штетне последице рада тог органа наступиле ван њене територије. Међутим, по оцени судова, у конкретном случају, протекао је рок у коме може принудним путем да се тражи накнада проузроковане штете.
Уставни суд указује да се и по досадашњој судској пракси застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом ценила применом члана 377. Закона о облигационим односима само у случајевима када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено дело. Изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча, било зато што је учинилац штете умро или је недоступан органима гоњења, као што је случај са кривичним делом оружане побуне током 1991. и 1992. године, парнични суд је, као претходно питање, утврђивао да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела.
Следствено изнетом, према оцени Уставног суда, правно схватање изнето у оспореној пресуди Врховног суда Србије заснива се на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) Закона о парничном поступку, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона. У погледу, пак, навода о повреди начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим према тада важећем Закону о парничном поступку из 2004. године, који се примењивао у току оспореног парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе, одредбом члана 7. је прописано да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописимa предвиђено. Тиме је у парници начело страначке диспозиције добило потпуну превагу над тзв. истражним начелом код утврђивања одлучних чињеница.
Уставни суд је у спроведеном уставносудском поступку утврдио и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу против првостепене пресуде, као и ревизију против другостепене пресуде, те да су одлуке о тим правним лековима донели Уставом и законом установљени судови, који су у својим одлукама одговорили на битне наводе из изјављених правних лекова подносиоца.
На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из чл. 32, 35. и 36. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца у делу изјављеном против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1887/09 од 1. јула 2009. године.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уставне жалбе зајмечена одредбама чл. 21. до 23, чл. 25. до 30, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у својим одлукама Уж-516/2008, 517/2008, 518/2008 и Уж-583/2008.
6. У односу на наводе уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од септембра 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије за накнаду штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника МУП РС. Даље је наведено да су одлучујући о основаности тужбеног захтева, судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, посебно је Врховни суд Србије одлучујући о ревизији “изгубио из вида чињеницу да је штета проузрокована извршењем кривичног дела“ и да је у конкретном случају требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона. Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. ... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава. У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену пресуду и утврди му право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 13. јула 2007. године поднео тужбу против тужене Републике Србије - МУП Београд, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, због повреде угледа и части, због повреде слободе и личности, због претрпљеног страха, у опредељеним износима, све са законском затезном каматом, као и ради накнаде материјалне штете.
Општински суд у Суботици је 8. октобра 2008. године донео пресуду П. 973/08 којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу исплати одређени износ на име умањења опште животне активности, док је део тужбеног захтева преко тог износа до траженог износа одбијен. Одбијени су и тужбени захтеви за накнаду осталих видова нематеријалне штете, као и они за накнаду материјалне штете.
Окружни суд у Суботици је 17. децембра 2008. године донео пресуду Гж. 1442/08 којом је делимично усвојена жалба тужиоца, па је првостепена пресуда преиначена у погледу досуђеног износа накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности и у погледу одлуке о трошковима поступка, а у преосталом делу, којим је одбијен тужбени захтев тужиоца, жалба тужиоца је одбијена и потврђена је првостепена пресуда.
Одлучујући о ревизији подносиоца уставне жалбе, Врховни суд Србије је 1. јула 2009. године донео оспорену пресуду Рев. 1887/09, којом је одбијена као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1422/08 од 17. децембра 2008. године. У образложењу ревизијске одлуке је наведено: да је ревизијски суд нашао да у овој правној ствари није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити повреда из тачке 12) истог члана, на коју ревизија указује; да побијане пресуде нису засноване на недозвољеним располагањима странака, па се неосновано ревизијом указује на битну повреду из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку; да је правилном применом материјалног права одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног страха, повреде у гледа и части, повреде слободе и права личности, као и захтев за накнаду материјалне штете, а делимично усвојен захтев за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности; да тужена за штету коју су у 1995. години претрпела избегла лица из ратом захваћених подручја Хрватске и Босне и Херцеговине због незаконитог лишења слободе од стране Министарства унутрашњих послова, задржавања и предаје војним и полицијским органима Републике Српске и Републике Српске Крајине, одговора на основу члана 25. Устава Републике Србије и члана 172. став 1. Закона о облигационим односима; да тo потраживање накнаде штете застарева у роковима из члана 376. ЗОО (три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, односно пет година од настанка штете); да застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није прописано шта друго (члан 361. став 1. ЗОО), а тo значи да се рок застарелости рачуна од тренутка сазнања за штету и лице које је штету учинило; да је тужилац, у конкретном случају, како је то утврђено према налазу и мишљењу вештака, од момента извршене принудне мобилизације, током боравка на ратишту, трпео страх различитог интензитета који је трајао још три месеца по повратку са ратишта (3. септембра 1995. године), због чега је и по оцени тог суда, рок застарелости потраживања за овај вид штете почео да тече од почетка децембра 1995. године; да с обзиром на то да су од краја 1995. године до подношења тужбе (13. јула 2007. године), протекли рокови прописани чланом 376. ЗОО, и то како субјективни рок од три године, тако и објективни рок од пет година, то је и потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног страха, као и због повреде угледа и части, повреде слободе и права личности, као и потраживање накнаде материјалне штете (за чију висину тужилац у току поступка није пружио доказе), застарело.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој означена.
Уставни суд је пошао од одредаба Закона о облигационим односима којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете и утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. тог закона прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од кад је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. Закона, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, а сагласно одредби члана 377. став 1. Закона, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи рок застарелости потраживања накнаде штете од општег рока, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. Међутим, сагласно одредби члана 13. Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбом члана 376. Закона о облигационим односима би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости, утврђена одредбама члана 376. Закона о облигационим односима.
Наведени став Грађанског одељења Врховног суда Србије заузет на седници од 25. јуна 2001. године, као каснији став у односу на првонаведени став од 27. децембра 1999. године, а који је у односу на њега, према наводима подносиоца, донекле измењен, по оцени Уставног суда, није од значаја за другачије решење у овој правној ствари. Наиме, тај правни став односи се на постојање одговорности Републике Србије за незаконит рад органа Министарства унутрашњих послова када су штетне последице наступиле на територији Републике Српске и Републике Српске Крајине и у њему се не говори о роковима застарелости потраживања . С тим у вези, Уставни суд указује да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђена одговорност државе за незаконит рад њеног органа и у случају када су штетне последице рада тог органа наступиле ван њене територије. Међутим, по оцени судова, у конкретном случају, протекао је рок у коме може принудним путем да се тражи накнада проузроковане штете.
Уставни суд указује да се и по досадашњој судској пракси застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом ценила применом члана 377. Закона о облигационим односима само у случајевима када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено дело. Изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча, било зато што је учинилац штете умро или је недоступан органима гоњења, као што је случај са кривичним делом оружане побуне током 1991. и 1992. године, парнични суд је, као претходно питање, утврђивао да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела.
Следствено изнетом, према оцени Уставног суда, правно схватање изнето у оспореној пресуди Врховног суда Србије заснива се на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) Закона о парничном поступку, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона. У погледу, пак, навода о повреди начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим према тада важећем Закону о парничном поступку из 2004. године, који се примењивао у току оспореног парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе, одредбом члана 7. је прописано да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописимa предвиђено. Тиме је у парници начело страначке диспозиције добило потпуну превагу над тзв. истражним начелом код утврђивања одлучних чињеница.
Уставни суд је у спроведеном уставносудском поступку утврдио и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу против првостепене пресуде, као и ревизију против другостепене пресуде, те да су одлуке о тим правним лековима донели Уставом и законом установљени судови, који су у својим одлукама одговорили на битне наводе из изјављених правних лекова подносиоца.
На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из чл. 32, 35. и 36. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца у делу изјављеном против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1887/09 од 1. јула 2009. године.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уставне жалбе зајмечена одредбама чл. 21. до 23, чл. 25. до 30, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у својим одлукама Уж-516/2008, 517/2008, 518/2008 и Уж-583/2008.
6. У односу на наводе уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од септембра 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић