Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милорада Опачића из Руме, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милорада Опачића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 263/08 од 27. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Опачић из Руме поднео је 18. фебруара 2009. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 263/08 од 27. новембра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и начела заштите људских и мањинских права и слобода, као и права на накнаду штете, зајамчених одредбама члана 21, члана 22. став 1. и члана 35. став 1. Устава Републике Србије .
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 преиначена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 8798/06 од 15. јуна 2007. године, тако да је подносиоцу уставне жалбе досуђена накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе у износу од 1.500.000,00 динара, а да је оспореном пресудом Врховног суда Србије одбијена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против наведене другостепене пресуде. Подносилац уставне жалбе сматра да досуђени износ накнаде штете не представља правичну накнаду за време проведено у притвору, нити је у складу са постојећом судском праксом. Према наводима подносиоца, Врховни суд Србије је повредио начело забране дискриминације, зајемчено одредбама члана 21. Устава, када је оспореном одлуком одбио ревизију подносиоца са образложењем да досуђени износ накнаде штете представља правичну сатисфакцију за штету коју је подносилац претрпео због неоснованог лишења слободе. С тим у вези, подносилац је навео да је Врховни суд прихватио образложење Окружног суда у Београду који је као основ за утврђени износ накнаде штете узео у обзир такве чињенице, као што је чињеница да је ослобађајућа пресуда донета услед недостатка доказа, чиме је „показао да презумпција невиности ... очигледно не важи“. Такође, подносилац је навео да ранија осуђиваност не може бити отежавајућа околност у конкретном случају, јер би то значило да га суд поново кажњава за дела за која је раније осуђен, те да се тиме очигледно крши начело да се ником не може два пута судити за исто кривично дело. Из наведених разлога, подносилац сматра да у конкретном случају нису примењени стандарди који се иначе примењују у судској пракси у таквим случајевима, те да му је ускраћено „право на уклањање последица и на правичну накнаду штете“. Подносилац од Уставног суда захтева да усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде, као и да одреди уклањање штетних последица, на тај начин што ће му бити надокнађена штета у означеном износу који му је досуђен првостепеном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ) је исте садржине као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године, у првом ставу изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и тужене и потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду П. 8798/06 од 15. јуна 2007. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 1.500.000,00 динара, са законском затезном каматом. У ставу другом изреке ове пресуде преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због неоснованог лишења слободе у износу од 3.690.000,00 динара, са законском затезном каматом. У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је: да је правилан закључак првостепеног суда да тужиоцу, сходно одредбама члана 200. став 1. Закона о облигационим односима и члана 56. став 1. тачка 1 ) Законика о кривичном поступку, припада право на новчану накнаду нематеријалне штете, из разлога што повреда слободе проузрокује душевне болове таквог интезитета и трајања који оправдавају досуђивање новчане накнаде; да је првостепени суд погрешно применио материјално право из одредбе члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, тако што је тужиоцу досудио превисок износ новчане накнаде; да накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију којом се ублажавају поремећаји у духовној сфери оштећеног, али да не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара; да висина новчане накнаде у циљу обештећења зависи од више фактора и свих околности случаја, те да су критеријуми који су од значаја за одмеравање накнаде објективни (дужина боравка у притвору, услови боравка у притвору, врста и тежина кривичног дела које је оштећеном стављено на терет, чињеница да ли је оштећени искористио претходно средство рехабилитације) и субјективни (породично стање, занимање оштећеног, ранији непорочни живот, осуђиваност, смањени изгледи за напредовање у служби, омаловажавање у животној средини и слично); да је суд, полазећи од наведених критеријума, оценио да, у конкретном случају, правична новчана накнада износи 1.500.000,00 динара, имајући у виду дужину боравка тужиоца у притвору (519 дана), врсту и тежину кривичних дела која су му стављена на терет, чињеницу да је тужилац ослобођен од оптужбе, на основу члана 355. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (услед недостатка доказа да је извршио кривична дела која су му стављена на терет), године живота тужиоца и његову ранију осуђиваност (од 1993. године осуђиван четири пута); да је приликом одмеравања висине накнаде, суд имао у виду да новчана накнада не сме да подстиче лукративне мотиве, нити сме да води комерцијализацији личних добара, као и да не сме излазити из оквира објективних друштвених прилика у којима се досуђује. Из наведених разлога, другостепени суд је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду у одбијајућем делу, а делимично је усвојио жалбу тужене и преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев преко досуђеног износа, истичући да би досуђивање накнаде у већем износу било супротно циљу коме накнада служи, њеној природи и друштвеној сврси (члан 200. став 2. Закона о облигационим односима).
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 263/08 од 27. новембра 2008. године одбијена је ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде наведено је: да су нижестепени судови правилно утврдили да је тужена у обавези да тужиоцу накнади нематеријалну штету за душевне болове изазване неоснованим лишењем слободе; да право на накнаду штете, п рема члану 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, припада лицу које је било у притвору, а правноснажном пресудом је ослобођен од оптужбе; да је, у конкретном случају, тужилац провео у притвору 519 дана, да је потом правноснажном пресудом био ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде у покушају и изнуде, те да је тиме испуњен основ за накнаду тог вида нематеријалне штете; да нису основани ревизијски наводи да је досуђени износ нематеријалне штете за душевне болове изазване неосновани лишењем слободе прениско одмерен; да и по оцени ревизијског суда, имајући у виду све околности овог случаја, досуђени износ представља правичну накнаду – сатисфакцију тужиоца за штету коју је претрпео због повреде слободе, одмерене према члану 200. Закона о облигационим односима. Из наведених разлога, Врховни суд је, позивајући се на члан 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да с вако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.).
Одредбом члана 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/2000 и 68/02 и“Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) прописано је да право на накнаду штете припада и лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.), као и да ће суд, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајамчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама нису повређена означена уставна права.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на накнаду штете, зајемченог одредбом члана 35. став 1. У става, Уставни суд је оценио да такви наводи нису основани. Ово пре свега јер је предметни парнични поступак вођен по захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, у оквиру кога су редовни судови нашли да има основа за накнаду штете, одлучивши при томе и о висини те накнаде у складу са меродавним прописима, дајући за своју одлуку јасно и уставноправно прихватљиво образложење.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио, да су оспорене одлуке донете уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, те да је досуђени новчани износ утврђен предвиђеном методом слободне оцене судова и не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права, већ да су дати детаљни и јасни разлози због чега тај износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове настале неоснованим ли шењем слободе од стране државе.
Tврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама повређено право на накнаду штете због висине досуђеног износа накнаде представља израз подносиочеве субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведеног Уставом зајемченог права. Такође, наводи подносиоца о томе да су поједини критеријуми које је другостепени суд узео у обзир при одмеравању висине накнаде штете довели у питање његово право на претпоставку невиности, као и забрану суђења у истој кривичној ствари, су без основа, с обзиром на то да је у предметном парничном поступку управо одлучивано о захтеву подносиоцу уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе и да је такав захтев и усвојен.
Оцењујући наводе о постојањ у повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Начело заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, по оцени Уставног суда, може бити повређено само уколико се утврди повреда неког од права зајемчених Уставом, а са чијом садржином се то начело може довести у везу. Како у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама није повређено ни уставно начело из члана 22. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе није повређено право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, као ни начела забране дискриминације и заштите људских и мањинских права и слобода, зајамчена одредбама члана 21. и члана 22. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 преиначена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 8798/06 од 15. јуна 2007. године, тако да је подносиоцу уставне жалбе досуђена накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе у износу од 1.500.000,00 динара, а да је оспореном пресудом Врховног суда Србије одбијена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против наведене другостепене пресуде. Подносилац уставне жалбе сматра да досуђени износ накнаде штете не представља правичну накнаду за време проведено у притвору, нити је у складу са постојећом судском праксом. Према наводима подносиоца, Врховни суд Србије је повредио начело забране дискриминације, зајемчено одредбама члана 21. Устава, када је оспореном одлуком одбио ревизију подносиоца са образложењем да досуђени износ накнаде штете представља правичну сатисфакцију за штету коју је подносилац претрпео због неоснованог лишења слободе. С тим у вези, подносилац је навео да је Врховни суд прихватио образложење Окружног суда у Београду који је као основ за утврђени износ накнаде штете узео у обзир такве чињенице, као што је чињеница да је ослобађајућа пресуда донета услед недостатка доказа, чиме је „показао да презумпција невиности ... очигледно не важи“. Такође, подносилац је навео да ранија осуђиваност не може бити отежавајућа околност у конкретном случају, јер би то значило да га суд поново кажњава за дела за која је раније осуђен, те да се тиме очигледно крши начело да се ником не може два пута судити за исто кривично дело. Из наведених разлога, подносилац сматра да у конкретном случају нису примењени стандарди који се иначе примењују у судској пракси у таквим случајевима, те да му је ускраћено „право на уклањање последица и на правичну накнаду штете“. Подносилац од Уставног суда захтева да усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде, као и да одреди уклањање штетних последица, на тај начин што ће му бити надокнађена штета у означеном износу који му је досуђен првостепеном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ) је исте садржине као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године, у првом ставу изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и тужене и потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду П. 8798/06 од 15. јуна 2007. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 1.500.000,00 динара, са законском затезном каматом. У ставу другом изреке ове пресуде преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због неоснованог лишења слободе у износу од 3.690.000,00 динара, са законском затезном каматом. У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је: да је правилан закључак првостепеног суда да тужиоцу, сходно одредбама члана 200. став 1. Закона о облигационим односима и члана 56. став 1. тачка 1 ) Законика о кривичном поступку, припада право на новчану накнаду нематеријалне штете, из разлога што повреда слободе проузрокује душевне болове таквог интезитета и трајања који оправдавају досуђивање новчане накнаде; да је првостепени суд погрешно применио материјално право из одредбе члана 200. став 2. Закона о облигационим односима, тако што је тужиоцу досудио превисок износ новчане накнаде; да накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију којом се ублажавају поремећаји у духовној сфери оштећеног, али да не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара; да висина новчане накнаде у циљу обештећења зависи од више фактора и свих околности случаја, те да су критеријуми који су од значаја за одмеравање накнаде објективни (дужина боравка у притвору, услови боравка у притвору, врста и тежина кривичног дела које је оштећеном стављено на терет, чињеница да ли је оштећени искористио претходно средство рехабилитације) и субјективни (породично стање, занимање оштећеног, ранији непорочни живот, осуђиваност, смањени изгледи за напредовање у служби, омаловажавање у животној средини и слично); да је суд, полазећи од наведених критеријума, оценио да, у конкретном случају, правична новчана накнада износи 1.500.000,00 динара, имајући у виду дужину боравка тужиоца у притвору (519 дана), врсту и тежину кривичних дела која су му стављена на терет, чињеницу да је тужилац ослобођен од оптужбе, на основу члана 355. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (услед недостатка доказа да је извршио кривична дела која су му стављена на терет), године живота тужиоца и његову ранију осуђиваност (од 1993. године осуђиван четири пута); да је приликом одмеравања висине накнаде, суд имао у виду да новчана накнада не сме да подстиче лукративне мотиве, нити сме да води комерцијализацији личних добара, као и да не сме излазити из оквира објективних друштвених прилика у којима се досуђује. Из наведених разлога, другостепени суд је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду у одбијајућем делу, а делимично је усвојио жалбу тужене и преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев преко досуђеног износа, истичући да би досуђивање накнаде у већем износу било супротно циљу коме накнада служи, њеној природи и друштвеној сврси (члан 200. став 2. Закона о облигационим односима).
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 263/08 од 27. новембра 2008. године одбијена је ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11841/07 од 19. септембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде наведено је: да су нижестепени судови правилно утврдили да је тужена у обавези да тужиоцу накнади нематеријалну штету за душевне болове изазване неоснованим лишењем слободе; да право на накнаду штете, п рема члану 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, припада лицу које је било у притвору, а правноснажном пресудом је ослобођен од оптужбе; да је, у конкретном случају, тужилац провео у притвору 519 дана, да је потом правноснажном пресудом био ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде у покушају и изнуде, те да је тиме испуњен основ за накнаду тог вида нематеријалне штете; да нису основани ревизијски наводи да је досуђени износ нематеријалне штете за душевне болове изазване неосновани лишењем слободе прениско одмерен; да и по оцени ревизијског суда, имајући у виду све околности овог случаја, досуђени износ представља правичну накнаду – сатисфакцију тужиоца за штету коју је претрпео због повреде слободе, одмерене према члану 200. Закона о облигационим односима. Из наведених разлога, Врховни суд је, позивајући се на члан 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да с вако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.).
Одредбом члана 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/2000 и 68/02 и“Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) прописано је да право на накнаду штете припада и лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.), као и да ће суд, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајамчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама нису повређена означена уставна права.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на накнаду штете, зајемченог одредбом члана 35. став 1. У става, Уставни суд је оценио да такви наводи нису основани. Ово пре свега јер је предметни парнични поступак вођен по захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, у оквиру кога су редовни судови нашли да има основа за накнаду штете, одлучивши при томе и о висини те накнаде у складу са меродавним прописима, дајући за своју одлуку јасно и уставноправно прихватљиво образложење.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио, да су оспорене одлуке донете уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, те да је досуђени новчани износ утврђен предвиђеном методом слободне оцене судова и не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права, већ да су дати детаљни и јасни разлози због чега тај износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове настале неоснованим ли шењем слободе од стране државе.
Tврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама повређено право на накнаду штете због висине досуђеног износа накнаде представља израз подносиочеве субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведеног Уставом зајемченог права. Такође, наводи подносиоца о томе да су поједини критеријуми које је другостепени суд узео у обзир при одмеравању висине накнаде штете довели у питање његово право на претпоставку невиности, као и забрану суђења у истој кривичној ствари, су без основа, с обзиром на то да је у предметном парничном поступку управо одлучивано о захтеву подносиоцу уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе и да је такав захтев и усвојен.
Оцењујући наводе о постојањ у повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Начело заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, по оцени Уставног суда, може бити повређено само уколико се утврди повреда неког од права зајемчених Уставом, а са чијом садржином се то начело може довести у везу. Како у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама није повређено ни уставно начело из члана 22. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе није повређено право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, као ни начела забране дискриминације и заштите људских и мањинских права и слобода, зајамчена одредбама члана 21. и члана 22. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић