Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Атиле Алаћана из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Атиле Алаћана изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кр. По3. 1/11 од 7. јуна 20 11. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. По3. 24/11 од 21. јуна 20 11. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Атила Алаћан из Суботице, преко пуномоћника Владимира Маринкова, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 20. јула 20 11. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 31. став 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду у току истражни поступак због основане сумње да је извршио кривична дела прављење, прибављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података из члана 304а став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), прављење и уношење рачунарских вируса у продуженом трајању из члана 300. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, рачунарска превара у продуженом трајању из члана 301. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ и прање новца у продуженом трајању из члана 231. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, те да је оспореним решењима подносиоцу продужен притвор најдуже за три месеца. Подносилац истиче да су оспореним решењима повређена његова уставна права, и то: да је право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што другостепени суд, решавајући о жалби против првостепеног решења о продужењу притвора, није у потпуности одлучио о законитости продужења притвора; право из члана 32. став 1. Устава јер о жалби није одлучивао непристрасан суд, с обзиром на чињеницу да је исти суд који је донео првостепено решење одлучивао и о жалби против њега, а веће Апелационог суда које је донело оспорено решење о продужењу притвора је раније одлучивало о жалби против претходног решења о продужењу притвора; да је члан 30. став 3. Устава повређен тиме што о жалби против решења о продужењу притвора није одлучено у року од 48 сати, како је Уставом и ЗКП наложено; да је право из члана 31. став 3. Устава повређено тиме што је подносилац уставне жалбе морао бити пуштен да се брани са слободе, имајући у виду наведене повреде из члана 27. став1, члана 30. став 3. и члана 32. став 1, јер су тиме престали разлози због којих му је притвор одређен; да је право из члана 34. став 3. Устава повређено тиме што су у образложењу решења о продужењу притвора наведене формулације којима се врши повреда права на презумпцију невиности.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, нареди укидање притвора и подносиоцу досуди накнаду штете због неоснованог држања у притвору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Вишим судом у Београду вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по захтеву за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. Втк. 16/11 од 12. марта 2011. године, због основане сумње да је извршио кривична дела прављење, прибављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података из члана 304а став 1. КЗ, прављење и уношење рачунарских вируса у продуженом трајању из члана 300. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, рачунарска превара у продуженом трајању из члана 301. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ и прање новца у продуженом трајању из члана 231. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ.
Решењем дежурног истражног судије Вишег суда у Београду Ки. По3. 18/11 од 12. марта 2011. године окривљеном Атили Алаћану је одређен притвор из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 10. марта 2011. године, када је лишен слободе, који притвор му је продужен решењем Вишег суда у Београду Ки. По3. 18/11 – Кв. 1533/11 од 8. априла 2011. године по истом законском основу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кр. По3. 1/11 од 7. јуна 2011. године, донетом у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, Драгољуба Ђорђевића и Бојане Пауновић, подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор за још три месеца, по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. По налажењу Апелационог суда у Београду, „према окривљеном Атили Алаћану и даље стоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, будући да је окривљени основано сумњив да је инкриминисане радње кривичног дела прављење и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . Кривичног законика, кривичног дела рачунарска превара из члана 301 . став 3 . у вези става 1 . Кривичног законика и кривичног дела прање новца из члана 231 . у вези ст. 1 . и 2 . Кривичног законика, предузимао континуирано у дужем временском периоду од 04.06.2010. године до 10.03.2011. године, као и да је основано сумњив да је наведене кривично-правне радње предузимао у циљу прибављања противправне имовинске користи, при чему је према сопственом казивању лице без сопствених извора прихода и издржавају га родитељи, које све напред наведене околности у повезаности са чињеницом широке доступности рачунара и интернета који се могу користити као средство извршења кривичног дела прављење и уношење рачунарских ви руса из члана 300. став 2 . у вези става 12 . Кривичног законика и кривичног дела рачунарска превара из члана 231 . Кривичног законика, која се окривљеном између осталог стављају на терет, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору показује неопходним“.
Одлучујући о жалби браниоца окривљеног Атиле Алаћана, изјављеној против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је у већу састављеном од судија Савке Гогић, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, донео 21. јуна 2011. године оспорено решење Кж. По3. 24/11, којим је жалбу одбио као неосновану. Апелациони суд налази „да је веће Апелационог суда у Београду својим решењем Кр.По 3. 1/11 од 7.06.201 1. године правилно према окривљеном Атили Алаћану продужило притвор a са разлога прописаних одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП обзиром да и по налажењу Апелационог суда и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном по напред наведеном законском основу будући да је исти основано сумњив да је инкриминисане радње кривичног дела прибављање и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . КЗ. као и кривичног дела рачунарска превара из члана 301 . став 3 . у вези става 1 . КЗ и кривично дело прање новца из члана 231 . у вези ст. 1 . и 2 . КЗ предузимао континуирано у дужем временском периоду од 04.06.2010. годиие до 10.03.2011.године, као и да је окривљени основано сумњив да је наведене кривично правне радње предузимао у циљу прибављања противправне имовинске користи при чему је према сопственом казивању лице без сопствених извора прихода које издржавају родитељи, а које околности у својој повезаности са чињеницом широке доступности рачунара и интернета који се могу користити као средство извршења кривичног дела прибављање и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . КЗ и кривичног дела рачунарска превара из члана 231 . КЗ, које се између осталог окривљеном ставља на терет, представљају особите околности које и по налажењу Апелационог суда, како то правилно закључује и Апелациони суд у Београду својим решењем Кр.По 3. 1/11 од 07.06.201 1.године, указују на оправдану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело, због чега је неопходно његово задржавање у притвору по напред наведеном законском основу, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се указује да су у погледу разлога за продужење притвора изостале одлучне чињенице, те да сама чињеница широке доступности рачунара и интернета не може бити основ за одређивање и продужење притвора у овом па ни у било ком дру гом кривичном поступку, са којих разлога се и предлаже као у жалби, али се исти оцењују као неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда“.
4. Одредба члана 27. став 3. Устава утврђује да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Члан 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом члана 31. став 3. Устава је утврђено да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Одредба члана 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 34. став 3. Устава је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 24. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да у другом степену суд суди у већима састављеним од тројице судија (став 2.); да п рвостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (став 6.); да, а ко овим закоником није другачије одређено, судови вишег степена одлучују у већу састављеном од тројице судија и у случајевима који нису предвиђени у претходним ставовима овог члана (став 8.) .
Члан 40. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да с удија или судија-поротник не може вршити судијске дужности ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда или ако је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом.
Чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбе члана 144. ЗКП предвиђају: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се п ритвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да, ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је п ротив овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.) .
Чланом 401. ЗКП је, између осталог, одређено: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (став 1); да ће, и спитујући жалбу, суд по службеној дужности пазити да ли је за доношење решења првостепени суд био стварно надлежан, односно да ли је решење донео овлашћени орган (став 5.) .
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописана су кривичн а дел а прављење, набављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података (члан 304а), прављење и уношење рачунарских вируса (члан 300.), рачунарска превара (члан 301.), прање новца (члан 231.), док је чланом 61. овог законика одређено продужено кривично дело.
Одредбом члана 15. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10 и 31/11 ) прописано је да је Апелациони суд непосредно виши суд за виши суд и основни суд, Привредни апелациони суд је непосредно виши суд за привредни суд, а Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајни суд, док је одредбом члана 24. став 1. тачка 1) овог закона предвиђено да Апелациони суд одлучује о жалбама на одлуке виших судова.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30, 31, 32. и 34. Устава и заузео ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалб е са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подноси оца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорена решења донета од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили о продужењу притвора применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноси оца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права зајемченог овом одредбом Устава.
Подносилац истиче да је оспорено решење о продужењу притвора донело веће Апелационог суда у истом саставу које је раније одлучивало о жалби против претходног решења о продужењу притвора, чиме је по његовом мишљењу повређено његово уставно право на правично суђење.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је претходно решење о продужењу притвора донео Виши суд у Београду, као првостепени, и да је о жалби против тог решења, на основу члана 401. став 1. ЗКП, одлучивао за то надлежни Апелациони суд као другостепени. Оспорено решење о продужењу притвора за још три месеца донео је у првом степену, на основу одредбе члана 144. став 3. ЗКП, за то надлежни Апелациони суд.
Чињеница да је у оба случаја поступало веће Апелационог суда у истом саставу, по оцени Уставног суда, не представља доказ о повреди уставног права подносиоца, с обзиром на чињеницу да ниједан члан овог већа није у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда нити је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом, што би био разлог за његово искључење, сходно одредби члана 40. став 1. тачка 5) ЗКП.
Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају предметно веће Апелационог суда поступало према Законом утврђеној надлежности, у првом случају као другостепени, а у другом случају као првостепени суд.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
7. Према наводима уставне жалбе, подносиочево право на презумпцију невиности је повређено формулацијама цитираним у уставној жалби које „одражавају мишљење да је окривљени крив и пре него што је његова кривица доказана по закону“.
Уставни суд је анализирао садржај оба оспорена решења и није нашао ништа што би указивало на повреду права из члана 34. став 3. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио да су све формулације које подносилац у уставној жалби цитира наведене на начин којим се не повређује претпоставка невиности, с обзиром на то да сваки од тих навода започиње текстом „окривљени је основано сумњив да је...“. Тиме се суд, по налажењу Уставног суда, адекватно дистанцирао од изражавања ставова који би указивали да суд окривљеног сматра кривим за кривична дела која му се стављају на терет и пре него што је његова кривица утврђена правноснажном пресудом.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елеменат права на правну сигурност, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
8. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 3. Устав a, Уставни суд је пошао од садржине ове одредбе Устава којом се утврђује да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Из самог текста одредбе, као и из правног става Уставног суда, одредбе члана 27. Устава постављају се као гаранција права на слободу и безбедност, односно заштиту од произвољног поступања државе приликом лишења слободе неког лица од стране вансудских органа.
Како се, у конкретном случају, ради о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе а не о његовом лишењу слободе, то се, по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином одредбе члана 27. став 3. Устава.
9. Члан 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Према до сада исказаном правном ставу Уставног суда ова одредба Устава се односи искључиво на решење о одређивању притвора, а не и на решење о продужењу притвора. Стога, имајући у виду да су оспорена решења о продужењу притвора, Уставни суд оцењује да се у конкретном случају наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином зајемченог уставног права из члана 30. став 3. Устава.
10. Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права из члана 31. став 3. Устава заснива на претпоставци да су му повређена напред наведена права из члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава.
С обзиром на то да у спроведеном поступку нису утврђене повреде означених уставних права, то Уставни суд оцењује да нема ни повреде права зајемченог одредбом члана 31. став 3. Устава.
11. Имајући у виду претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
12. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи да је против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду у току истражни поступак због основане сумње да је извршио кривична дела прављење, прибављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података из члана 304а став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), прављење и уношење рачунарских вируса у продуженом трајању из члана 300. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, рачунарска превара у продуженом трајању из члана 301. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ и прање новца у продуженом трајању из члана 231. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, те да је оспореним решењима подносиоцу продужен притвор најдуже за три месеца. Подносилац истиче да су оспореним решењима повређена његова уставна права, и то: да је право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што другостепени суд, решавајући о жалби против првостепеног решења о продужењу притвора, није у потпуности одлучио о законитости продужења притвора; право из члана 32. став 1. Устава јер о жалби није одлучивао непристрасан суд, с обзиром на чињеницу да је исти суд који је донео првостепено решење одлучивао и о жалби против њега, а веће Апелационог суда које је донело оспорено решење о продужењу притвора је раније одлучивало о жалби против претходног решења о продужењу притвора; да је члан 30. став 3. Устава повређен тиме што о жалби против решења о продужењу притвора није одлучено у року од 48 сати, како је Уставом и ЗКП наложено; да је право из члана 31. став 3. Устава повређено тиме што је подносилац уставне жалбе морао бити пуштен да се брани са слободе, имајући у виду наведене повреде из члана 27. став1, члана 30. став 3. и члана 32. став 1, јер су тиме престали разлози због којих му је притвор одређен; да је право из члана 34. став 3. Устава повређено тиме што су у образложењу решења о продужењу притвора наведене формулације којима се врши повреда права на презумпцију невиности.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, нареди укидање притвора и подносиоцу досуди накнаду штете због неоснованог држања у притвору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Вишим судом у Београду вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по захтеву за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. Втк. 16/11 од 12. марта 2011. године, због основане сумње да је извршио кривична дела прављење, прибављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података из члана 304а став 1. КЗ, прављење и уношење рачунарских вируса у продуженом трајању из члана 300. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ, рачунарска превара у продуженом трајању из члана 301. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ и прање новца у продуженом трајању из члана 231. став 2. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ.
Решењем дежурног истражног судије Вишег суда у Београду Ки. По3. 18/11 од 12. марта 2011. године окривљеном Атили Алаћану је одређен притвор из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 10. марта 2011. године, када је лишен слободе, који притвор му је продужен решењем Вишег суда у Београду Ки. По3. 18/11 – Кв. 1533/11 од 8. априла 2011. године по истом законском основу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кр. По3. 1/11 од 7. јуна 2011. године, донетом у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, Драгољуба Ђорђевића и Бојане Пауновић, подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор за још три месеца, по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. По налажењу Апелационог суда у Београду, „према окривљеном Атили Алаћану и даље стоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, будући да је окривљени основано сумњив да је инкриминисане радње кривичног дела прављење и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . Кривичног законика, кривичног дела рачунарска превара из члана 301 . став 3 . у вези става 1 . Кривичног законика и кривичног дела прање новца из члана 231 . у вези ст. 1 . и 2 . Кривичног законика, предузимао континуирано у дужем временском периоду од 04.06.2010. године до 10.03.2011. године, као и да је основано сумњив да је наведене кривично-правне радње предузимао у циљу прибављања противправне имовинске користи, при чему је према сопственом казивању лице без сопствених извора прихода и издржавају га родитељи, које све напред наведене околности у повезаности са чињеницом широке доступности рачунара и интернета који се могу користити као средство извршења кривичног дела прављење и уношење рачунарских ви руса из члана 300. став 2 . у вези става 12 . Кривичног законика и кривичног дела рачунарска превара из члана 231 . Кривичног законика, која се окривљеном између осталог стављају на терет, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору показује неопходним“.
Одлучујући о жалби браниоца окривљеног Атиле Алаћана, изјављеној против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је у већу састављеном од судија Савке Гогић, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, донео 21. јуна 2011. године оспорено решење Кж. По3. 24/11, којим је жалбу одбио као неосновану. Апелациони суд налази „да је веће Апелационог суда у Београду својим решењем Кр.По 3. 1/11 од 7.06.201 1. године правилно према окривљеном Атили Алаћану продужило притвор a са разлога прописаних одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП обзиром да и по налажењу Апелационог суда и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном по напред наведеном законском основу будући да је исти основано сумњив да је инкриминисане радње кривичног дела прибављање и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . КЗ. као и кривичног дела рачунарска превара из члана 301 . став 3 . у вези става 1 . КЗ и кривично дело прање новца из члана 231 . у вези ст. 1 . и 2 . КЗ предузимао континуирано у дужем временском периоду од 04.06.2010. годиие до 10.03.2011.године, као и да је окривљени основано сумњив да је наведене кривично правне радње предузимао у циљу прибављања противправне имовинске користи при чему је према сопственом казивању лице без сопствених извора прихода које издржавају родитељи, а које околности у својој повезаности са чињеницом широке доступности рачунара и интернета који се могу користити као средство извршења кривичног дела прибављање и уношење рачунарских вируса из члана 300 . став 2 . у вези става 1 . КЗ и кривичног дела рачунарска превара из члана 231 . КЗ, које се између осталог окривљеном ставља на терет, представљају особите околности које и по налажењу Апелационог суда, како то правилно закључује и Апелациони суд у Београду својим решењем Кр.По 3. 1/11 од 07.06.201 1.године, указују на оправдану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело, због чега је неопходно његово задржавање у притвору по напред наведеном законском основу, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се указује да су у погледу разлога за продужење притвора изостале одлучне чињенице, те да сама чињеница широке доступности рачунара и интернета не може бити основ за одређивање и продужење притвора у овом па ни у било ком дру гом кривичном поступку, са којих разлога се и предлаже као у жалби, али се исти оцењују као неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда“.
4. Одредба члана 27. став 3. Устава утврђује да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Члан 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом члана 31. став 3. Устава је утврђено да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Одредба члана 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 34. став 3. Устава је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 24. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да у другом степену суд суди у већима састављеним од тројице судија (став 2.); да п рвостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (став 6.); да, а ко овим закоником није другачије одређено, судови вишег степена одлучују у већу састављеном од тројице судија и у случајевима који нису предвиђени у претходним ставовима овог члана (став 8.) .
Члан 40. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да с удија или судија-поротник не може вршити судијске дужности ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда или ако је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом.
Чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбе члана 144. ЗКП предвиђају: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се п ритвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да, ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је п ротив овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.) .
Чланом 401. ЗКП је, између осталог, одређено: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (став 1); да ће, и спитујући жалбу, суд по службеној дужности пазити да ли је за доношење решења првостепени суд био стварно надлежан, односно да ли је решење донео овлашћени орган (став 5.) .
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописана су кривичн а дел а прављење, набављање и давање другом средстава за извршење кривичних дела против безбедности рачунарских података (члан 304а), прављење и уношење рачунарских вируса (члан 300.), рачунарска превара (члан 301.), прање новца (члан 231.), док је чланом 61. овог законика одређено продужено кривично дело.
Одредбом члана 15. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10 и 31/11 ) прописано је да је Апелациони суд непосредно виши суд за виши суд и основни суд, Привредни апелациони суд је непосредно виши суд за привредни суд, а Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајни суд, док је одредбом члана 24. став 1. тачка 1) овог закона предвиђено да Апелациони суд одлучује о жалбама на одлуке виших судова.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30, 31, 32. и 34. Устава и заузео ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалб е са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подноси оца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорена решења донета од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили о продужењу притвора применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноси оца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права зајемченог овом одредбом Устава.
Подносилац истиче да је оспорено решење о продужењу притвора донело веће Апелационог суда у истом саставу које је раније одлучивало о жалби против претходног решења о продужењу притвора, чиме је по његовом мишљењу повређено његово уставно право на правично суђење.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је претходно решење о продужењу притвора донео Виши суд у Београду, као првостепени, и да је о жалби против тог решења, на основу члана 401. став 1. ЗКП, одлучивао за то надлежни Апелациони суд као другостепени. Оспорено решење о продужењу притвора за још три месеца донео је у првом степену, на основу одредбе члана 144. став 3. ЗКП, за то надлежни Апелациони суд.
Чињеница да је у оба случаја поступало веће Апелационог суда у истом саставу, по оцени Уставног суда, не представља доказ о повреди уставног права подносиоца, с обзиром на чињеницу да ниједан члан овог већа није у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда нити је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом, што би био разлог за његово искључење, сходно одредби члана 40. став 1. тачка 5) ЗКП.
Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају предметно веће Апелационог суда поступало према Законом утврђеној надлежности, у првом случају као другостепени, а у другом случају као првостепени суд.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
7. Према наводима уставне жалбе, подносиочево право на презумпцију невиности је повређено формулацијама цитираним у уставној жалби које „одражавају мишљење да је окривљени крив и пре него што је његова кривица доказана по закону“.
Уставни суд је анализирао садржај оба оспорена решења и није нашао ништа што би указивало на повреду права из члана 34. став 3. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио да су све формулације које подносилац у уставној жалби цитира наведене на начин којим се не повређује претпоставка невиности, с обзиром на то да сваки од тих навода започиње текстом „окривљени је основано сумњив да је...“. Тиме се суд, по налажењу Уставног суда, адекватно дистанцирао од изражавања ставова који би указивали да суд окривљеног сматра кривим за кривична дела која му се стављају на терет и пре него што је његова кривица утврђена правноснажном пресудом.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елеменат права на правну сигурност, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
8. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 3. Устав a, Уставни суд је пошао од садржине ове одредбе Устава којом се утврђује да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Из самог текста одредбе, као и из правног става Уставног суда, одредбе члана 27. Устава постављају се као гаранција права на слободу и безбедност, односно заштиту од произвољног поступања државе приликом лишења слободе неког лица од стране вансудских органа.
Како се, у конкретном случају, ради о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе а не о његовом лишењу слободе, то се, по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином одредбе члана 27. став 3. Устава.
9. Члан 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Према до сада исказаном правном ставу Уставног суда ова одредба Устава се односи искључиво на решење о одређивању притвора, а не и на решење о продужењу притвора. Стога, имајући у виду да су оспорена решења о продужењу притвора, Уставни суд оцењује да се у конкретном случају наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином зајемченог уставног права из члана 30. став 3. Устава.
10. Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права из члана 31. став 3. Устава заснива на претпоставци да су му повређена напред наведена права из члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава.
С обзиром на то да у спроведеном поступку нису утврђене повреде означених уставних права, то Уставни суд оцењује да нема ни повреде права зајемченог одредбом члана 31. став 3. Устава.
11. Имајући у виду претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
12. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић