Уставни суд, Велико веће, у с аставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Атиле Хусара из Бачких Винограда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Атиле Хусара изјављена против решења Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 20 11. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 1071/11 од 1. јула 20 11. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Атила Хусар из Бачких Винограда, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 11. јула 20 11. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава повређено тиме што оспорена одлука о одређивању притвора не садржи довољне и релевантне разлоге за притвор прописане законом; да ранија осуђиваност подносиоца за кривично дело из области безбедности саобраћаја, као и чињеница да се против њега истовремено води други поступак за истоврсно кривично дело не могу бити особите околности које би представљале основ за одређивање притвора, јер мора постојати ранија осуђиваност за истоврсно кривично дело, како не би била повређена претпоставка невиности; да је о жалби против решења о одређивању притвора одлучивао исти суд који је притвор и одредио, па је повређено његово право из члана 32. став 1. Устава да о жалби на притвору одлучи независан суд.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и подносиоцу досуди трошкове заступања у износу од 31.250,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе је започео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године, због основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика.
Истог дана и под истим бројем истражни судија Основног суда у Суботици је донео оспорено решење којим је подносиоцу уставне жалбе одредио притвор који му се рачуна од 28. јуна 2011. године и може трајати најдуже месец дана. Притвор је одређен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер „из списа предмета и извода из крим. евиденције произлази да је окривљени до сада осуђиван због крив. дела из члана 289. став 1. КЗ у предмету Општинског суда у Суботици... а осим тога пред Основним судом у Суботици води се кривични поступак против окривљеног... због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 1. КЗ РС“, па је „наведене околности истражни судија ценио као особите околности које указују на постојање реалне опасности да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело...“.
Веће Основног суда у Суботици је оспореним решењем Кв. 1071/11 од 1. јула 20 11. године, решавајући о жалби подносиоца против првостепеног решења о одређивању притвора , одбило жалбу као неосновану и оспорено решење о одређивању притвора истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године потврдио, сматрајући да је „истражни судија правилно ценила наведене околности као особите околности које указују на то да би пуштањем на слободу окривљени Атила Хусар могао да понови кривично дело, а нарочито имајући у виду чињеницу да се против окривљеног води кривични поступак пред овим судом... због истоврсног кривичног дела“, због чега стоје разлози за одређивање притвор а окривљеном, предвиђени чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП .
4. Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом .
Одредбом члана 32. став 1. Устава се утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 350. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи.
5. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставн е жалбе са становишта повреде зајемчених права из члана 27. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код одлучивања о одређивању притвора, надлежни суд дужан да цени да ли постоје законом прописани разлози за одређивање ове процесне мере, те уколико нађе да такви разлози постоје, обавезан је да их у решењу о одређивању притвора јасно и довољно образложи.
Полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика. Како је оспорено решење Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године о одређивању притвора до нето након доношења решења (истог број а и истог да тума) о спровођењу истраге, Уставни суд констатује да је био испуњен први услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је подносилац извршио кривично дело.
У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – постојање особитих околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело, Уставни суд оцењује да је , према образложењу решења о одређивању притвора, истражни судија приликом оцене постојања ових околности свој став засновао на чињеници да је подносилац претходно правноснажно осуђен за извршење кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. КЗ, као и на томе што се против подносиоца уставне жалбе истовремено са предметним истражним поступком водио други кривични поступак због основане сумње да је извршио још једно истоврсно кривично дело – недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 1. Кривичног законика.
У конкретном случају, Уставни суд не спори навод подносиоца да се осуђиваност за кривично дело из области безбедности саобраћаја не може сматрати особитом околношћу која указује да би окривљени, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело из области јавног реда и мира. Такође, док се не донесе правноснажна кривична пресуда окривљени се не може сматрати лицем осуђиваним за било које кривично дело. Међутим, истовремено вођење више поступака због постојања основане сумње да је окривљени извршио више истоврсних кривичних дела, по оцени Уставног суда, представља особиту околност која указује на постојање реалне опасности да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело , односно ову чињеницу Уставни суд сматра особитом околношћу довољном за одређивање притвора окривљеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају истражни судија Основног суда у Суботици оспорено решење о одређивању притвора Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права када је утврдио да постоје услови за одређивање притвора подносиоцу уставне жалбе, по означеном законском основу, за шта је дао релевантне и довољне разлоге који нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Веће Основног суда у Суботици је своју одлуку Кв. 1071/11 од 1. јула 2011. године да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о одређивању притвора, аргументовано образложио, наводећи околности , од којих она да се истовремено води и други кривични поступак за истоврсно кривично дело, у конкретном случају, представља особиту околност која оправдава бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Стога су, по оцени Уставног суда, оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може одредити притвор, и у њима су дати довољни разлози за одређивање ове мере према окривљеном (подносиоцу уставне жалбе), па Уставни суд тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1. Устава сматра неоснованом.
6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалб е са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подноси оца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправ ично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Тврдњу подносиоца уставне жалбе да о жалби против решења о одређивању притвора није одлучивао независан суд, с обзиром на чињеницу да је оба оспорена решења у погледу одређивања притвора донео исти суд (Основни суд у Суботици), не могу се довести у везу са садржином зајемченог уставног права, имајући у виду да је решења донео законом прописан и за то надлежан суд. Наводи уставне жалбе да је веће у другостепеном решењу само поновило констатације првостепеног већа се такође не могу сматрати релевантним за одлучивање, с обзиром на то да је другостепено веће управо испитивало постојање законских основа за одређивање притвора, наведених у ожалбеном првостепеном решењу.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
7. Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану и, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да је право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава повређено тиме што оспорена одлука о одређивању притвора не садржи довољне и релевантне разлоге за притвор прописане законом; да ранија осуђиваност подносиоца за кривично дело из области безбедности саобраћаја, као и чињеница да се против њега истовремено води други поступак за истоврсно кривично дело не могу бити особите околности које би представљале основ за одређивање притвора, јер мора постојати ранија осуђиваност за истоврсно кривично дело, како не би била повређена претпоставка невиности; да је о жалби против решења о одређивању притвора одлучивао исти суд који је притвор и одредио, па је повређено његово право из члана 32. став 1. Устава да о жалби на притвору одлучи независан суд.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и подносиоцу досуди трошкове заступања у износу од 31.250,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе је започео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године, због основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика.
Истог дана и под истим бројем истражни судија Основног суда у Суботици је донео оспорено решење којим је подносиоцу уставне жалбе одредио притвор који му се рачуна од 28. јуна 2011. године и може трајати најдуже месец дана. Притвор је одређен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер „из списа предмета и извода из крим. евиденције произлази да је окривљени до сада осуђиван због крив. дела из члана 289. став 1. КЗ у предмету Општинског суда у Суботици... а осим тога пред Основним судом у Суботици води се кривични поступак против окривљеног... због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 1. КЗ РС“, па је „наведене околности истражни судија ценио као особите околности које указују на постојање реалне опасности да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело...“.
Веће Основног суда у Суботици је оспореним решењем Кв. 1071/11 од 1. јула 20 11. године, решавајући о жалби подносиоца против првостепеног решења о одређивању притвора , одбило жалбу као неосновану и оспорено решење о одређивању притвора истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године потврдио, сматрајући да је „истражни судија правилно ценила наведене околности као особите околности које указују на то да би пуштањем на слободу окривљени Атила Хусар могао да понови кривично дело, а нарочито имајући у виду чињеницу да се против окривљеног води кривични поступак пред овим судом... због истоврсног кривичног дела“, због чега стоје разлози за одређивање притвор а окривљеном, предвиђени чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП .
4. Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом .
Одредбом члана 32. став 1. Устава се утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 350. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи.
5. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставн е жалбе са становишта повреде зајемчених права из члана 27. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код одлучивања о одређивању притвора, надлежни суд дужан да цени да ли постоје законом прописани разлози за одређивање ове процесне мере, те уколико нађе да такви разлози постоје, обавезан је да их у решењу о одређивању притвора јасно и довољно образложи.
Полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика. Како је оспорено решење Основног суда у Суботици Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године о одређивању притвора до нето након доношења решења (истог број а и истог да тума) о спровођењу истраге, Уставни суд констатује да је био испуњен први услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је подносилац извршио кривично дело.
У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – постојање особитих околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело, Уставни суд оцењује да је , према образложењу решења о одређивању притвора, истражни судија приликом оцене постојања ових околности свој став засновао на чињеници да је подносилац претходно правноснажно осуђен за извршење кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. КЗ, као и на томе што се против подносиоца уставне жалбе истовремено са предметним истражним поступком водио други кривични поступак због основане сумње да је извршио још једно истоврсно кривично дело – недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 1. Кривичног законика.
У конкретном случају, Уставни суд не спори навод подносиоца да се осуђиваност за кривично дело из области безбедности саобраћаја не може сматрати особитом околношћу која указује да би окривљени, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело из области јавног реда и мира. Такође, док се не донесе правноснажна кривична пресуда окривљени се не може сматрати лицем осуђиваним за било које кривично дело. Међутим, истовремено вођење више поступака због постојања основане сумње да је окривљени извршио више истоврсних кривичних дела, по оцени Уставног суда, представља особиту околност која указује на постојање реалне опасности да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело , односно ову чињеницу Уставни суд сматра особитом околношћу довољном за одређивање притвора окривљеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају истражни судија Основног суда у Суботици оспорено решење о одређивању притвора Ки. 914/11 од 29. јуна 2011. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права када је утврдио да постоје услови за одређивање притвора подносиоцу уставне жалбе, по означеном законском основу, за шта је дао релевантне и довољне разлоге који нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Веће Основног суда у Суботици је своју одлуку Кв. 1071/11 од 1. јула 2011. године да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о одређивању притвора, аргументовано образложио, наводећи околности , од којих она да се истовремено води и други кривични поступак за истоврсно кривично дело, у конкретном случају, представља особиту околност која оправдава бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Стога су, по оцени Уставног суда, оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може одредити притвор, и у њима су дати довољни разлози за одређивање ове мере према окривљеном (подносиоцу уставне жалбе), па Уставни суд тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1. Устава сматра неоснованом.
6. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалб е са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подноси оца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправ ично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Тврдњу подносиоца уставне жалбе да о жалби против решења о одређивању притвора није одлучивао независан суд, с обзиром на чињеницу да је оба оспорена решења у погледу одређивања притвора донео исти суд (Основни суд у Суботици), не могу се довести у везу са садржином зајемченог уставног права, имајући у виду да је решења донео законом прописан и за то надлежан суд. Наводи уставне жалбе да је веће у другостепеном решењу само поновило констатације првостепеног већа се такође не могу сматрати релевантним за одлучивање, с обзиром на то да је другостепено веће управо испитивало постојање законских основа за одређивање притвора, наведених у ожалбеном првостепеном решењу.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
7. Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану и, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић