Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Петронијевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Петронијевића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 100/07 од 18. јануара 2007. године.
1. Зоран Петронијевић из Београда поднео je Уставном суду 25. децембра 2007. године благовремену и допуштену уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Рев. 100/07 од 18. јануара 2007. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правну личност из члана 37. Устава.
У уставној жалби се наводи да је подносиоцу уставне жалбе у оставинском поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу било онемогућено да да негативну наследничку изјаву којом би се одрекао наслеђа иза пок. Смиљке Магденовић. Наводи да је на тај начин ''лишен правне способности'', јер ''као наследник, по сили закона, има право да се одрекне наслеђа''. Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено његово право на правично суђење и суђење у разумном року, из разлога што његови наводи из ревизије нису на веродостојан начин интерпретирани, као и из разлога што је Врховни суд Србије оспорено решење донео у року од три дана од дана пријема ревизије.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајамчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајамчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и уставном жалбом побијану судску одлуку и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Општинског суда у Крагујевцу О-912/05 од 2. децембра 2005. године обустављен је поступак расправљања заоставштине иза смрти пок. Магденовић Смиљке у погледу права својине на стану. У образложењу решења се наводи да је подносилац уставне жалбе братанац по покојном брату пок. Магденовић Смиљке која није сачинила завештање, али је закључила уговор о доживотном издржавању, којим је као прималац издржавања, под условима издржавања из уговора, располагала целокупном својом имовином у корист даваоца издржавања Пантовић Наташе из Кнића. Наводи се да подносилац уставне жалбе није желео да да своју изјаву у смислу да ли признаје или не признаје уговор о доживотном издржавању пок. Смиљке те је усмено поучен да своја права у вези оспоравања истог може остварити у посебном парничном поступку.
Решењем Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1192/06 од 11. августа 2006. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Општинског суда у Крагујевцу О-912/05 од 2. децембра 2005. године.
Подносилац уставне жалбе је 17. новембра 2006. године изјавио ревизију против решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1192/06 од 11. августа 2006. године из разлога прописаних одредбама члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 100/07 од 18. јануара 2006. године одбачена је као недозвољена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 1192/06 од 11. августа 2006. године. У образложењу решења се наводи да је суд нашао да ревизија није дозвољена, с обзиром да је изјављена против решења против кога се по закону не може поднети, из разлога што у поступку расправљања заоставштине није утврђена чиста вредност заоставштине, а њена вредност се није могла утврдити ни на основу плаћене судске таксе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 37. став 1. Устава утврђено је да свако лице има правну способност.
Одредбом члана 394. ст. 1. и 3. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) прописано је да против правоснажне пресуде донесене у другом степену странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде, а да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара.
Према члану 401. став 2. тачка 5) Закона, ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети, осим из члана 393. овог закона.
Према члану 404. Закона, неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбациће ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (401) није учинио првостепени суд.
Одредбама члана 412. ст. 1, 2. и 5. Закона прописано је да странке могу изјавити ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правоснажно завршен, а да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена против правоснажне пресуде (члан 394. ст. 2. и 3.) и да ће се у поступку поводом ревизије против решења сходно примењивати одредбе овог закона о ревизији против пресуде.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитиране одредбе члана 32. став 1. Устава, Суд је оценио да је оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 100/07 од 18. јануара 2007. године донето од стране Уставом и законом установљеног суда који је у законито спроведеном поступку дао уставноправно прихватљиве разлоге на којима се оспорено решење заснива. Врховни суд је, полазећи од својих овлашћења утврђених Законом о парничном поступку, донео решење којим је ревизију подносиоца одбацио као недозвољену, заснивајући ову своју одлуку на чињеници да је изјављена против решења против кога се по закону не може поднети. Како је Врховни суд испитивао само испуњеност услова за допуштеност ревизије, то није било основа да цени наводе подносиоца из ревизије, те је Уставни суд оценио да су разлози због којих подносилац оспорава наведено решење неосновани. Уставни суд је такође оценио да подносилац уставне жалбе није пружио уверљиве доказе да су у поступању Врховног суда Србије постојали елементи који би указали на његову пристрасност у конкретном предмету, па Суд и ове наводе подносиоца није прихватио као основане. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да је оспорено решење образложено на правно утемељен начин, Суд је оценио да је предметни поступак вођен на начин којим је подносиоцу било омогућено право на правично суђење.
Анализирајући дужину трајања оспореног судског поступка, Суд је утврдио да је ревизија поднета Општинском суду у Крагујевцу 17. новембра 2006. године, да је у Врховни суд Србије примљена 15. јануара 2007. године, те да је о истој одлучено у року од три дана, 18. јануара 2007. године, дакле након 2 месеца од подношења. То што је Врховни суд Србије поступао у тако кратком року, не доводи у питање право на правично суђење, јер се ради о одбацивању ревизије због недозвољености, што не представља сложено правно питање.
С обзиром на садржину и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је становишта да подносилац уставне жалбе неосновано указује да му је повређено право из члана 37. став 1. Устава Републике Србије. Наиме, оспореним решењем Врховног суда Србије одбачена је као недозвољена ревизија подносиоца уставне жалбе, дакле, одлучено је о једном процесном питању. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да наводи подносиоца уставне жалбе да је у оставинском поступку "лишен правне способности" нису од утицаја за решавање ове уставносудске ствари.
6. На основу изнетог и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић