Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Момчила Милана Рајића и Момчила Момчила Рајића, обојиц е из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. марта 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Момчила Милана Рајића и Момчила Момчила Рајића, изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 290/11 од 10. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 171/11 од 28. јуна 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Момчило Милана Рајића и Момчило Момчила Рајића, обојица из Суботице, преко пуномоћника Драгана С. Плазинића, адвоката из Београда, поднели су Уставном суду 29. јула 2011. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 290/11 од 10. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 171/11 од 28. јуна 2011. године, због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредбом члана 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против подносилаца уставне жалбе и других лица води кривични поступак због, поред осталих, кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика; да је подносиоцима уставне жалбе притвор одређен решењем истражног судија Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 309/10 од 20. септембра 2010. године, који им се рачуна од 18. септембра 2010. године; да је Тужилаштво за организовани криминал 17. марта 2011. године, само један дан пре истека периода од шест месеци од дана од кога се рачуна почетак трајања притвора за подносиоце подигло оптужницу Кт.С. 19/10, те да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен тако да може да траје најдуже 30 дана и да је више пута након подизања оптужнице продужаван, јер је Закоником о кривичном поступку предвиђено да се разлози за притвор до ступања оптужнице на правну снагу преиспитују по истеку сваких 30 дана; да су у међувремену у Виши суд у Београду пристигли приговори бранилаца на оптужницу и да је веће тог суда, одлучујући о приговорима, 2. јуна 2011. године вратило наведену оптужницу како би Тужилаштво за организовани криминал ставило захтев за допуну истраге, што је оно благовремено и учинило; да је након стављања захтева за допуну истраге Тужилаштва, оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 290/11 од 10. јуна 2011. године притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен тако да по том решењу може трајати најдуже 30 дана, при чему је потпуно занемарена чињеница да је стављен захтев за допуну истраге; да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 171/11 од 28. јуна 2011. године одбијена као неоснована жалба браниоца подносилаца уставне жалбе; да је бранилац подносилаца у поднетој жалби указивао да у конкретном случају не постоје законски основи за даље трајање притвора, јер су решењем Вишег суда у Београду од 2. јуна 2011. године усвојен и приговор и бранилаца, те је оптужница враћена Тужилаштву за организовани криминал ради стављања захтева за допуну истраге; да на наведени начин предмет није ушао у фазу главног поступка, већ се и даље налази у фази истраге; да се према одредби члана 144. Законика о кривичном поступку окривљени у фази истраге у притвору може задржати највише шест месеци; да је очигледно да истрага и даље траје, јер је оптужница враћена на доупуну истраге и да не постоји законски основ да се подносиоци уставне жалбе и даље држ е у притвору у коме су скоро девет месеци.
Подносиоци уставне жалбе сматра ју да су им оспореним решењима повређена права зајемчена одредбама члана 31. Устава, јер није поштована уставна одредба да притвор у истрази може трајати најдуже шест месеци. Сматрају да је „продужењем притвора након што је одлучено да се истага и даље спроводи суд поступио противно циљу норме који се састоји у захтеву да се ограничи трајање притвора у ситуацији када после шест месеци нема довољно доказа за основаност оптужења“, те да треба правити разлику између „подизања и предаје оптужнице суду“.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд утврди повреду означеног права и забрани даље продужење притвора према подносиоцима.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења , другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посевно одељење I Су. 1/11-376 од 7. новембра 2011. године, те је утврди ло следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
- истражни судија Посебног одељења Вишег суда у Београду је решењем Ки.По1. 309/10 од 20. септембра 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, подносиоцима уставне жалбе одредио притвор, који им се рачуна од 18. јуна 2010. године, због постојања основане сумње да су извршил и кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика и продужен о кривичн о делом злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- притвор је одређен и против других окривљен их лица против којих се води поступак;
- током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван;
- Тужилаштво за организовани криминал је 17. марта 201 1. године против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу Кт. 19/10, због основане сумње да су извршил и наведена кривична дела;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 2. јуна 2011. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв.По1. 256/11 којим је Тужилаштву за организовани криминал вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 10. јуна 2011. године, поступајући по службеној дужности и испитујући да ли и даље постоје разлози за продужење притвора, донело оспорено решење Кв.По1. 25/11 којим је подносиоцима уставне жалбе, на основу одредаба члана 141. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, продужило притвор за најдуже 30 дана;
- притвор је продужен и према другим окривљенима;
- бранилац подносилаца уставне жалбе је изјавио жалбу против овог решења о продужењу притвора;
- Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је 28. јуна 2011. године оспореним решењем Кж2. По1. 171/11 одбио жалбу браниоца подносилаца против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 25/11 од 10. јуна 2011. године.
4. Одредбама члана 31. Устава је утврђено : да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама члана 144. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, као и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ће се, ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 4.).
Члан 146. ЗКП прописује: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Одредба члана 265. став 1. ЗКП прописује да кад је завршена истрага, као и кад се по овом законику оптужба може подићи без спровођења истраге (члан 244.), поступак пред судом може се водити само на основу оптужнице јавног тужиоца, односно оштећеног као тужиоца.
Према одредбама члана 269. ЗКП, ако је у оптужници стављен предлог да се против окривљеног одреди притвор или да се пусти на слободу о томе решава веће (члан 24. став 6.) одмах, а најдоцније у року од 48 сати (став 1.), односно ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбама члана 273. став 2. ЗКП је прописано: да кад веће поводом приговора утврди да постоје погрешке или недостаци у оптужници (члан 266.) или у самом поступку, или да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, вратиће оптужницу да се запажени недостаци отклоне, или да се истрага допуни, односно спроведе; да је тужилац дужан да, у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа, поднесе исправљену оптужницу или стави захтев за допуну, односно спровођење истраге; да из оправданих разлога на захтев тужиоца, веће може да продужи овај рок; да ако оштећени као тужилац или приватни тужилац пропусти поменути рок, сматраће се да је одустао од гоњења, па ће се поступак обуставити; да ако државни тужилац пропусти рок, дужан је да о разлозима пропуштања обавести вишег јавног тужиоца.
Одредбама члана 282. ЗКП прописано је да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен - даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика.
Члан 341. Законика о кривичном поступку прописује: да, ако тужилац у току главног претреса оцени да изведени докази указују да се изменило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу усмено изменити оптужницу, а може предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице (став 1.); да је суд дужан, у случају подношења нове оптужбе, да окривљеном и браниоцу обезбеди довољно времена за припремање одбране, а на њихов захтев, ако је то потребно, и у случају измене оптужбе (став 2.); да ће се, ако веће дозволи прекид главног претреса ради припремања нове оптужнице, одредити рок у коме тужилац мора поднети оптужницу, да ће се примерак нове оптужнице доставити оптуженом, али да приговор против ове оптужнице није дозвољен, а ако тужилац у остављеном року не поднесе оптужницу, веће ће наставити главни претрес на основу раније оптужнице (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 31. Устава, којом се гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге и после подизања оптужнице , Уставни суд сматра да са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Због наведеног карактера ове кривично-процесне мере, одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу, док је одредбом члана 31. став 2. Устава утврђено да суд после подизања оптужнице трајање притвора своди на најкраће неопходно време, с складу са законом. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром на то да је сачињена и предата кривичном суду, а да је веће оптужницу по приговору вратило јавном тужиоцу ради подношења захтева за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 146. став 2. ЗКП). Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у својим Одлукама Уж-1503/2009 од 3. децембра 2009. године и Уж-1315/2011 од 9. јуна 2011. године.
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пош ло од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након завршетка истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и није од значаја што она није ступила на правну снагу. Истрага, односно, допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења стања ствари како би тужилаштво отклонило запажене недостатке“. Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, оптужница је враћена ради допуне истраге против подносилаца уставне жалбе. Оптужница при том није повучена, нити је одбачена, нити је о њој по приговору мериторно решено. Она је враћена ради стављања захтева за одређену допуну претходног кривичног поступка, а у зависности од чињеница и доказа прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може подигнуту оптужницу прецизирати, односно допунити, што не представља подношење нове оптужнице суду, у смислу члана 341. ЗКП.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не стане на правну снагу". Стога, такође, Велико веће Уставног суд а закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. У том тренутку поступак прелази у наредну фазу - фазу оптужења, у којој ће суд мериторно одлучити о приговору. Моменат ступања оптужнице на правну снагу је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Сагласно изложеном, Уставни суд оцењује да се, када кривично веће суда одлучујући о приговору против оптужнице нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари, како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном поступку. По оцени Великог већа Уставног суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 146. ЗКП, тако што ће веће надлежног суда из члана 24. став 6. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврди о да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима није повређено право на ограничено трајање притвора у истрази и након подизања оптужнице , зајемчено чланом 31. Устава, па је, сагласно одредб ама члана 89. став 1. и члана 42б став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд утврди повреду означеног права и забрани даље продужење притвора према подносиоцима.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења , другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посевно одељење I Су. 1/11-376 од 7. новембра 2011. године, те је утврди ло следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
- истражни судија Посебног одељења Вишег суда у Београду је решењем Ки.По1. 309/10 од 20. септембра 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, подносиоцима уставне жалбе одредио притвор, који им се рачуна од 18. јуна 2010. године, због постојања основане сумње да су извршил и кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика и продужен о кривичн о делом злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- притвор је одређен и против других окривљен их лица против којих се води поступак;
- током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван;
- Тужилаштво за организовани криминал је 17. марта 201 1. године против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу Кт. 19/10, због основане сумње да су извршил и наведена кривична дела;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 2. јуна 2011. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв.По1. 256/11 којим је Тужилаштву за организовани криминал вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 10. јуна 2011. године, поступајући по службеној дужности и испитујући да ли и даље постоје разлози за продужење притвора, донело оспорено решење Кв.По1. 25/11 којим је подносиоцима уставне жалбе, на основу одредаба члана 141. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку, продужило притвор за најдуже 30 дана;
- притвор је продужен и према другим окривљенима;
- бранилац подносилаца уставне жалбе је изјавио жалбу против овог решења о продужењу притвора;
- Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је 28. јуна 2011. године оспореним решењем Кж2. По1. 171/11 одбио жалбу браниоца подносилаца против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 25/11 од 10. јуна 2011. године.
4. Одредбама члана 31. Устава је утврђено : да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама члана 144. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, као и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ће се, ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 4.).
Члан 146. ЗКП прописује: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Одредба члана 265. став 1. ЗКП прописује да кад је завршена истрага, као и кад се по овом законику оптужба може подићи без спровођења истраге (члан 244.), поступак пред судом може се водити само на основу оптужнице јавног тужиоца, односно оштећеног као тужиоца.
Према одредбама члана 269. ЗКП, ако је у оптужници стављен предлог да се против окривљеног одреди притвор или да се пусти на слободу о томе решава веће (члан 24. став 6.) одмах, а најдоцније у року од 48 сати (став 1.), односно ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбама члана 273. став 2. ЗКП је прописано: да кад веће поводом приговора утврди да постоје погрешке или недостаци у оптужници (члан 266.) или у самом поступку, или да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, вратиће оптужницу да се запажени недостаци отклоне, или да се истрага допуни, односно спроведе; да је тужилац дужан да, у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа, поднесе исправљену оптужницу или стави захтев за допуну, односно спровођење истраге; да из оправданих разлога на захтев тужиоца, веће може да продужи овај рок; да ако оштећени као тужилац или приватни тужилац пропусти поменути рок, сматраће се да је одустао од гоњења, па ће се поступак обуставити; да ако државни тужилац пропусти рок, дужан је да о разлозима пропуштања обавести вишег јавног тужиоца.
Одредбама члана 282. ЗКП прописано је да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен - даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика.
Члан 341. Законика о кривичном поступку прописује: да, ако тужилац у току главног претреса оцени да изведени докази указују да се изменило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу усмено изменити оптужницу, а може предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице (став 1.); да је суд дужан, у случају подношења нове оптужбе, да окривљеном и браниоцу обезбеди довољно времена за припремање одбране, а на њихов захтев, ако је то потребно, и у случају измене оптужбе (став 2.); да ће се, ако веће дозволи прекид главног претреса ради припремања нове оптужнице, одредити рок у коме тужилац мора поднети оптужницу, да ће се примерак нове оптужнице доставити оптуженом, али да приговор против ове оптужнице није дозвољен, а ако тужилац у остављеном року не поднесе оптужницу, веће ће наставити главни претрес на основу раније оптужнице (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 31. Устава, којом се гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге и после подизања оптужнице , Уставни суд сматра да са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Због наведеног карактера ове кривично-процесне мере, одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу, док је одредбом члана 31. став 2. Устава утврђено да суд после подизања оптужнице трајање притвора своди на најкраће неопходно време, с складу са законом. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром на то да је сачињена и предата кривичном суду, а да је веће оптужницу по приговору вратило јавном тужиоцу ради подношења захтева за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 146. став 2. ЗКП). Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у својим Одлукама Уж-1503/2009 од 3. децембра 2009. године и Уж-1315/2011 од 9. јуна 2011. године.
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пош ло од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након завршетка истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и није од значаја што она није ступила на правну снагу. Истрага, односно, допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења стања ствари како би тужилаштво отклонило запажене недостатке“. Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, оптужница је враћена ради допуне истраге против подносилаца уставне жалбе. Оптужница при том није повучена, нити је одбачена, нити је о њој по приговору мериторно решено. Она је враћена ради стављања захтева за одређену допуну претходног кривичног поступка, а у зависности од чињеница и доказа прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може подигнуту оптужницу прецизирати, односно допунити, што не представља подношење нове оптужнице суду, у смислу члана 341. ЗКП.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не стане на правну снагу". Стога, такође, Велико веће Уставног суд а закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. У том тренутку поступак прелази у наредну фазу - фазу оптужења, у којој ће суд мериторно одлучити о приговору. Моменат ступања оптужнице на правну снагу је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Сагласно изложеном, Уставни суд оцењује да се, када кривично веће суда одлучујући о приговору против оптужнице нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари, како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном поступку. По оцени Великог већа Уставног суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 146. ЗКП, тако што ће веће надлежног суда из члана 24. став 6. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврди о да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима није повређено право на ограничено трајање притвора у истрази и након подизања оптужнице , зајемчено чланом 31. Устава, па је, сагласно одредб ама члана 89. став 1. и члана 42б став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић