Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дарка Мишковића из Апатина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 2012 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дарка Мишковића изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дарко Мишковић из Апатина, преко пуномоћника Милана Марковића, адвоката из Апатина, поднео је Уставном суду 13. децембра 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2 611/10 од 16. новембра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је 2. новембра 2010. године Виши суд у Новом Саду, у кривичном поступку који се водио против подносиоца уставне жалбе као окривљеног, донео решење Кв. 1391/10, уз исправку од 3. новембра 2010. године и према подносиоц у продужио притвор за тридесет дана, најдуже до 5. децембра 2010. године. Подносилац сматра да су му "продужавањем притвора по новом основу а да претходни правни основ још увек није постао правоснажан", јер није решено по жалби на претходно решење Вишег суда у Новом Саду Кв. 1280/10 од 6. октобра 2010. године о продужењу притвора за најдуже тридесет дана, прекршена људска права гарантована чланом 27. став 3. и чланом 30. став 1. Устава. Истиче да Апелациони суд у Новом Саду, одлучујући о његовој жалби против оспореног првостепеног решења, својим решењем Кж. II 2 611/10 од 16. новембра 2010. године није исправио незаконитост рада Вишег суда у Новом Саду, те да су заказивањем главног претреса 4. фебруара 2011. године, после 107 дана од ступања оптужнице на правну снагу - 20. октобра 2010. године, "директно прекршена" права оптуженог загарантована чланом 31. став 1. и 2. и чланом 33. став 6. Устава. Предлаже да Уставни суд поништи решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2 611/10 од 16. новембра 2010. године и укине му притвор продужен првостепеним решењем и наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и увид у списе предмета Вишег суда у Новом Саду К. 2076/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 381/10 од 6. октобра 2010. године , због основане сумње да је учини о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Оптужница Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 381/10 од 6. октобра 2010. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, примљена је у суду истог дана. Оптужница је окривљеном уручена 7. октобра 2010. године, а његовом браниоцу 19. октобра 2010. године и против оптужнице није било приговора.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду К ри. 691/10 од 10. јула 2010. године, који се окривљеном рачуна од 9. јула 2010. године, када је лишен слободе, у трајању до најдуже месец дана, а на основу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужаван у више наврата, а пре доношења оспорених решења - решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1280/10 од 6. октобра 2010. године из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП за тридесет дана. Ово решење је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 25 68/10 од 5. новембра 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, које је исправљено решењем истога суда од 3. новембра 2010. године, притвор је према окривљеном продужен за тридесет дана, са трајањем до даље одлуке суда а најдуже до 5. децембра 2010. године. У образложењу је наведено да је веће имало у виду да је окривљени основано сумњив за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у време и на начин како је то описано у чињеничном опису кривичног дела, и да управо околности у вези описаног начина извршења дела: адаптирање помоћне просторије куће у којој живи у Апатину, као и обим производње - на шта указује број биљака индијске конопље затечених у адаптираној просторији, укупна количина сасушене биљне масе за коју је вештачењем утврђено да је опојна дрога марихуана, као и износ новца који је пронађен, указују на испољен висок степен решености и спремности окривљеног за вршење кривичног дела за које је основано сумњив, а које по налажењу већа представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело, због чега је његово задржавање у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, нужно.
Браниоци окривљен ог, овде подносиоца уставне жалбе, су против наведеног решења о продужењу притвора изјавили жалбу Апелационом суд у у Новом Саду , преко поште, дана 8. новембра 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 16 . новембра 2010. год ине, оспореним решењем Кж. II 2611/10, одбио као неоснован у жалб у бранилаца окривљеног, овде подноси оца уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, нашавши да побијано решење не садржи повреде одредаба кривичног поступка, те да је првостепени суд тачно и потпуно утврдио чињенице од значаја за одлуку о продужењу притвора окривљеном, за шта је дао ваљано образложење које у свему прихвата и другостепени суд. Ово решење је са списима предмета достављено Вишем суду у Новом Саду 19. новембра 2010. године .
Виши суд у Новом Саду је 6. новембра 2010. године донео наредбу К. 2076/10 и одредио главни претрес за 4. фебруар 2011. године на који ће се позвати оптужени, његов бранилац, три вештака и шест сведока. На главном претресу одржаном 4. фебруара 2011. године саслушан је оптужени, три вештака и три сведока, док су три сведока - радника ПУ Крагујевац оправдала свој изостанак због службене спречености. Главни претрес је одложен за 14. март 2011. године, када је објављена пресуда којом је оптужени оглашен кривим, осуђен на казну затвора у трајању од четири године, те је према оптуженом укинут притвор и пуштен на слободу.
Првостепена пресуда је уручена браниоцима окривљеног 24. марта 2011. године а окривљеном 25. марта 2011. године. Против пресуде су изјављене жалба бранилаца окривљеног и ВЈТ у Новом Саду и списи предемета су дописом суда од 31. марта 2011. године прослеђени Апелационом суду у Новом Саду, пред којим је у току одлучивање по жалбама.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да тр ајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2. ); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.) .
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тач. 3)) .
Чланом 142 а ЗКП прописано је: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1 )).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен, даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика (члан 282.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од две до дванаест година (неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога - члан 246. став 1.).
5. У односу на истакнуте повред е права из члана 27. став 3. и члана 30. став 1. Устава, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године , нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд указује да одредба члана 27. став 3. Устава гарантујe, пре свега, право жалбе суду лицу лишеном слободе од стране вансудских органа власти , односно право да покрене поступак у коме ће суд преиспита ти законитост његовог лишења слободе и одлуку о томе донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито. Међутим, пошто и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд налази да се гаранције утврђене овом уставном одредбом протежу и на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор после подигнуте оптужнице врши по службеној дужно сти од стране надлежних суд ова. Могућност изјављивања жалбе против одлуке поступајућег кривичног суда којом се притвор приликом преиспитивања продужава, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд више инстанце који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости даљег лишења слободе окривљеног мора донети хитно, стандард хитности је у оваквој ситуацији ипак мање захтеван. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд, такође , истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава било п оштовано, мора утврдити према чињеница ма сваког конкретног случаја. Полазећи од наведеног, С уд је утврдио да је поступак по жалби против решења Вишег суда у Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, којим је према подносиоц у уставне жалбе продужен притвор, трајао 1 1 дана, рачунајући од 8. новембра 2010. године, када је жалба браниоца за Апелациони суд у Новом Саду предата пошти, до 19. новембра 2010. године, када је одлука о жалби (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године) достављена Вишем суду у Новом Саду.
Уставни суд је, стога, оценио да је жалба брани лаца окривљен ог, овде подносиоца уставне жалбе, против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године о продужењу притвора окривљеном, била довољно хитно размотрена од стране суда више инстанце , те се, по мишљењу Уставног суда, овакво поступање судова не може се сматрати некомпатибилним са захтевом хитности утврђеним чланом 27. став 3. Устава.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. Законика утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорен о решењ е Апелационог суда у Новом Саду, којим је одбијена жалба бранилаца окривљеног на решење о продужењу притвора, донето у фази кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је оспорени појединачни акт донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године којим је одбијена жалба његов их брани лаца као неоснована, донето сагласно одредб и члана 401. став 3. ЗКП. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснива оспорен а судск а одлук а спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор, односно да поред основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, постоје и особите околности које указују на то да ће окривљени, уколико буде боравио на слободи, поновити кривично дело. Уставни суд је из наведеног утврдио да је оспорен о другостепено решење донет о након оцене навода и разлога изјављене жалбе, у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснива на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе и надаље задржи на снази мера притвора .
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови показали хитност у вођењу поступка, обзиром да је решење о спровођењу истраге донето 12. јула 2010. године а првостепена пресуда донета и објављена 14. марта 2011. године, и да су у оспореним решењима да ти објективни, јасни и довољни разлози за продужење притвора према окривљеном .
Суд је имао у виду и наводе подносиоца да неправ носнажно претходно решење о продужењу притвора чини оспорено решење незаконитим, али их је оценио као неосноване јер је неспорно да је суд по службеној дужности, у законски прописаним интервалима, вршио контролу притвора, и да је подносилац искористио право да тражи и додатну контролу продужења притвора у поступку по жалби, те да, иако је у контроли раније донетог решења о продужењу притвора изостала неопходна хитност у поступању, овај пропуст није био ни од каквог утицаја на остваривање означених права подносиоца уставне жалбе, пошто је о даљем трајању притвора одлучено судским одлукама, детаљно и јасно образложеним и заснованим на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. При томе, изјављена жалба не задржава извршење решења о продужењу притвора, нити је правноснажност претходног решења услов за даље одлучивање о притвору и складу са законом одређеним јасним роковима.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је суд занемарио "претпоставку хитности" заказавши главни претрес тек за 4. фебруар 2011. године, иако је оптужница још 20. октобра 2010. године ступила на правну снагу. Међутим, како је главни претрес окончан и пресуда објављена 14. марта 2011. године, у року од четири месеца и девет дана након ступања оптужнице на правну снагу, то све указује да није повређено право подносиоца као окривљеног да му се суди без одуговлачења, зајемчено одредбом члана 33. став 6. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр . 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи да је 2. новембра 2010. године Виши суд у Новом Саду, у кривичном поступку који се водио против подносиоца уставне жалбе као окривљеног, донео решење Кв. 1391/10, уз исправку од 3. новембра 2010. године и према подносиоц у продужио притвор за тридесет дана, најдуже до 5. децембра 2010. године. Подносилац сматра да су му "продужавањем притвора по новом основу а да претходни правни основ још увек није постао правоснажан", јер није решено по жалби на претходно решење Вишег суда у Новом Саду Кв. 1280/10 од 6. октобра 2010. године о продужењу притвора за најдуже тридесет дана, прекршена људска права гарантована чланом 27. став 3. и чланом 30. став 1. Устава. Истиче да Апелациони суд у Новом Саду, одлучујући о његовој жалби против оспореног првостепеног решења, својим решењем Кж. II 2 611/10 од 16. новембра 2010. године није исправио незаконитост рада Вишег суда у Новом Саду, те да су заказивањем главног претреса 4. фебруара 2011. године, после 107 дана од ступања оптужнице на правну снагу - 20. октобра 2010. године, "директно прекршена" права оптуженог загарантована чланом 31. став 1. и 2. и чланом 33. став 6. Устава. Предлаже да Уставни суд поништи решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2 611/10 од 16. новембра 2010. године и укине му притвор продужен првостепеним решењем и наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и увид у списе предмета Вишег суда у Новом Саду К. 2076/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 381/10 од 6. октобра 2010. године , због основане сумње да је учини о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Оптужница Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 381/10 од 6. октобра 2010. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, примљена је у суду истог дана. Оптужница је окривљеном уручена 7. октобра 2010. године, а његовом браниоцу 19. октобра 2010. године и против оптужнице није било приговора.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду К ри. 691/10 од 10. јула 2010. године, који се окривљеном рачуна од 9. јула 2010. године, када је лишен слободе, у трајању до најдуже месец дана, а на основу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужаван у више наврата, а пре доношења оспорених решења - решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1280/10 од 6. октобра 2010. године из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП за тридесет дана. Ово решење је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 25 68/10 од 5. новембра 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, које је исправљено решењем истога суда од 3. новембра 2010. године, притвор је према окривљеном продужен за тридесет дана, са трајањем до даље одлуке суда а најдуже до 5. децембра 2010. године. У образложењу је наведено да је веће имало у виду да је окривљени основано сумњив за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у време и на начин како је то описано у чињеничном опису кривичног дела, и да управо околности у вези описаног начина извршења дела: адаптирање помоћне просторије куће у којој живи у Апатину, као и обим производње - на шта указује број биљака индијске конопље затечених у адаптираној просторији, укупна количина сасушене биљне масе за коју је вештачењем утврђено да је опојна дрога марихуана, као и износ новца који је пронађен, указују на испољен висок степен решености и спремности окривљеног за вршење кривичног дела за које је основано сумњив, а које по налажењу већа представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело, због чега је његово задржавање у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, нужно.
Браниоци окривљен ог, овде подносиоца уставне жалбе, су против наведеног решења о продужењу притвора изјавили жалбу Апелационом суд у у Новом Саду , преко поште, дана 8. новембра 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 16 . новембра 2010. год ине, оспореним решењем Кж. II 2611/10, одбио као неоснован у жалб у бранилаца окривљеног, овде подноси оца уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, нашавши да побијано решење не садржи повреде одредаба кривичног поступка, те да је првостепени суд тачно и потпуно утврдио чињенице од значаја за одлуку о продужењу притвора окривљеном, за шта је дао ваљано образложење које у свему прихвата и другостепени суд. Ово решење је са списима предмета достављено Вишем суду у Новом Саду 19. новембра 2010. године .
Виши суд у Новом Саду је 6. новембра 2010. године донео наредбу К. 2076/10 и одредио главни претрес за 4. фебруар 2011. године на који ће се позвати оптужени, његов бранилац, три вештака и шест сведока. На главном претресу одржаном 4. фебруара 2011. године саслушан је оптужени, три вештака и три сведока, док су три сведока - радника ПУ Крагујевац оправдала свој изостанак због службене спречености. Главни претрес је одложен за 14. март 2011. године, када је објављена пресуда којом је оптужени оглашен кривим, осуђен на казну затвора у трајању од четири године, те је према оптуженом укинут притвор и пуштен на слободу.
Првостепена пресуда је уручена браниоцима окривљеног 24. марта 2011. године а окривљеном 25. марта 2011. године. Против пресуде су изјављене жалба бранилаца окривљеног и ВЈТ у Новом Саду и списи предемета су дописом суда од 31. марта 2011. године прослеђени Апелационом суду у Новом Саду, пред којим је у току одлучивање по жалбама.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да тр ајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2. ); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.) .
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тач. 3)) .
Чланом 142 а ЗКП прописано је: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1 )).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен, даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика (члан 282.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од две до дванаест година (неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога - члан 246. став 1.).
5. У односу на истакнуте повред е права из члана 27. став 3. и члана 30. став 1. Устава, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године , нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд указује да одредба члана 27. став 3. Устава гарантујe, пре свега, право жалбе суду лицу лишеном слободе од стране вансудских органа власти , односно право да покрене поступак у коме ће суд преиспита ти законитост његовог лишења слободе и одлуку о томе донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито. Међутим, пошто и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд налази да се гаранције утврђене овом уставном одредбом протежу и на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор после подигнуте оптужнице врши по службеној дужно сти од стране надлежних суд ова. Могућност изјављивања жалбе против одлуке поступајућег кривичног суда којом се притвор приликом преиспитивања продужава, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд више инстанце који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости даљег лишења слободе окривљеног мора донети хитно, стандард хитности је у оваквој ситуацији ипак мање захтеван. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд, такође , истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава било п оштовано, мора утврдити према чињеница ма сваког конкретног случаја. Полазећи од наведеног, С уд је утврдио да је поступак по жалби против решења Вишег суда у Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године, којим је према подносиоц у уставне жалбе продужен притвор, трајао 1 1 дана, рачунајући од 8. новембра 2010. године, када је жалба браниоца за Апелациони суд у Новом Саду предата пошти, до 19. новембра 2010. године, када је одлука о жалби (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године) достављена Вишем суду у Новом Саду.
Уставни суд је, стога, оценио да је жалба брани лаца окривљен ог, овде подносиоца уставне жалбе, против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1391/10 од 2. новембра 2010. године о продужењу притвора окривљеном, била довољно хитно размотрена од стране суда више инстанце , те се, по мишљењу Уставног суда, овакво поступање судова не може се сматрати некомпатибилним са захтевом хитности утврђеним чланом 27. став 3. Устава.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. Законика утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорен о решењ е Апелационог суда у Новом Саду, којим је одбијена жалба бранилаца окривљеног на решење о продужењу притвора, донето у фази кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је оспорени појединачни акт донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2611/10 од 16. новембра 2010. године којим је одбијена жалба његов их брани лаца као неоснована, донето сагласно одредб и члана 401. став 3. ЗКП. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснива оспорен а судск а одлук а спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор, односно да поред основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, постоје и особите околности које указују на то да ће окривљени, уколико буде боравио на слободи, поновити кривично дело. Уставни суд је из наведеног утврдио да је оспорен о другостепено решење донет о након оцене навода и разлога изјављене жалбе, у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснива на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе и надаље задржи на снази мера притвора .
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови показали хитност у вођењу поступка, обзиром да је решење о спровођењу истраге донето 12. јула 2010. године а првостепена пресуда донета и објављена 14. марта 2011. године, и да су у оспореним решењима да ти објективни, јасни и довољни разлози за продужење притвора према окривљеном .
Суд је имао у виду и наводе подносиоца да неправ носнажно претходно решење о продужењу притвора чини оспорено решење незаконитим, али их је оценио као неосноване јер је неспорно да је суд по службеној дужности, у законски прописаним интервалима, вршио контролу притвора, и да је подносилац искористио право да тражи и додатну контролу продужења притвора у поступку по жалби, те да, иако је у контроли раније донетог решења о продужењу притвора изостала неопходна хитност у поступању, овај пропуст није био ни од каквог утицаја на остваривање означених права подносиоца уставне жалбе, пошто је о даљем трајању притвора одлучено судским одлукама, детаљно и јасно образложеним и заснованим на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. При томе, изјављена жалба не задржава извршење решења о продужењу притвора, нити је правноснажност претходног решења услов за даље одлучивање о притвору и складу са законом одређеним јасним роковима.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је суд занемарио "претпоставку хитности" заказавши главни претрес тек за 4. фебруар 2011. године, иако је оптужница још 20. октобра 2010. године ступила на правну снагу. Међутим, како је главни претрес окончан и пресуда објављена 14. марта 2011. године, у року од четири месеца и девет дана након ступања оптужнице на правну снагу, то све указује да није повређено право подносиоца као окривљеног да му се суди без одуговлачења, зајемчено одредбом члана 33. став 6. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр . 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић