Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судијe др Бос а Ненадић, Катарин а Манојловић Андрић, др Оливер а Вучић, др Горан Илић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланов и Већа, у поступку по уставној жалби Раска Петровића из Уба, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2012 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Раска Петровића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раско Петровић из Уба, преко пуномоћника Предрага Савића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 2. августа 2010. год ине уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 201 0. године о продужењу притвора према окривљенима Р.Н. и подносиоцу уставне жалбе и неблаговременог одлучивања Апелационог суда у Београду о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у предмету Кж.2. 2803/10 , због повреде права из члана 27. став 3, члан 30. став 3, члана 31, члана 32. и члана 36. Устава Републике Србије .
Подносилац уставне жалбе наводи да се против њега, као другоокривљеног, води кривични поступак пред Вишим судом у Београду под бројем К. 3339/10, због кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ. Решењем Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године према подносиоцу је продужен притвор на најдуже два месеца. Подносилац сматра да је оспорено решење незаконито јер у тренутку његовог доношења претходно решење Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године о продужењу притвора за најдуже тридесет дана, није било правноснажно. Такође, подносилац уставном жалбом оспорава и поступање Апелационог суда који је о жалби против решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године изјављеној 21. јуна 2010. године решио тек 14. јула 2010. године решењем Кж.2. 2803/10. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи незаконито решење Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године, с тим да се пре тога усвоји привремена мера којом се обуставља примена овог решења до окончања кривичног поступка. Подносилац је истакао захтев за накнаду штете у складу са чланом 35. Устава с обзиром да је до повреде означених уставом гарантованих права дошло од стране судова.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, извршеним увидом у оспорена решења и извештај Вишег суда у Београду К. 3339/10 од 1. јула 2011. године и 12. јула 2011. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Београду против подносиоца уставне жалбе , и још једног окривљеног, во ди се кривични поступак због кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ. Подносилац уставне жалбе се налази у притвору по решењу истражног судије Вишег суд а у Београду Ки. 1720/10 од 21. априла 20 10. године, који му се рачуна од 19. априла 20 10. године, када је лишен слободе. Виши јавни тужи лац у Београду је подигао оптужницу Кт. 390/10 од 11 . маја 20 10. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због наведеног кривичн ог дела. Притвор је подносиоцу више пута продужаван.
Пре донетог оспореног решења према подносиоцу је притвор био продужен за још 30 дана решењем Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године. Ово решење уручено је окривљеном 14. јуна 2010. године а његовом браниоцу 18. јуна 2010. године. Против наведеног решења бранилац је, путем препоручене поште, изјавио жалбу 21. јуна 2010. године, а поступајући суд је Апелационом суду у Београду, као другостепеном, доставио списе по жалби дана 9. јула 2010. године. Решавајући о поднетој жалб и против овог решења, Апелациони суд у Београду донео је 14. јула 2010. године решење Кж. 2. 2803/10 којим су жалб е брани лаца окривљених Н.Р. и Раска Петровића, овде подносиоца уставне жалбе, одбијене к ао неосноване. Списи су из Апелационог суда у Београду враћени Вишем суду у Београду 16. јула 2010. године, а у Виши суд у Београду су примљени 19. јула 2010. године. Ово решење уручено је подносиоцу уставне жалбе 21. јула 2010. године, а његовом браниоцу 23. јула 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године притвор је подносиоцу за још два месеца продужен из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу тог решења суд је навео: имајући у виду чињеницу да су окривљени Н.Р. и Раско Петровић основано сумњиви да су у периоду од јануара 2010. године до 19. априла 2010. године, у више наврата неовлашћено, ради продаје, држали опојну дрогу марихуану, и то тако што би окривљени Н. Р. опојну дрогу, у количинама од 30-50 грама, остављао на договорено место, након чега би окривљени Раско Петровић преузимао опојну дрогу, остављао износ од 30 - 50 евра, упакован у празну кутију од цигарета, и потом преузету марихуану односио ради даљег препакивања у мање пакетиће и продаје, при чему је 19. априла 2010. године од окривљеног Н.Р. одузета марихуана у количини од 295,99 грама, упакована у једну ПВЦ кесу, у којој се налазило шест мањих ПВЦ кеса, а од окривљеног Раска Петровића марихуана у количини од 97,98 грама, упакована у две ПВЦ кесе, па имајући у виду количину и начин паковања опојне дроге, те да су окривљени основано сумњиви да су инкриминисане радње предузимали ради стицања материјалне добити, то Веће налази да све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени, сваки понаособ, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, те и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљених Н.Р. и Раска Петровића у притвору прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) З аконика о кривичном поступку.
Против овог решења бранилац окривљеног је изјавио жалбу дана 14. јула 2010. године коју је допунио дана 16. јула 2010. године. Решењем Апелационог суд а у Београду Кж.2. 3007/10 од 29. јула 2010. године одби јене су као неосноване жалбе брани лаца окривљених Н.Р. и Раска Петровића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године.
4. Према одредби члана 27. став 3. Устава, свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 30. став 3. Устава утврђено је да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 32. став 1. Устава, свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Члан 246. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), у ставу 1. прописује: да ће се онај ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године).
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5.). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде и може га продужити на најдуже 30 дана или на два месеца или до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај утврдио да се, иако се жалбом оспорава "неблаговремено одлучивање по жалби окривљеног Апелационог суда у предмету Кж.2. 2803/10", поступак по жалби мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда. Ово из разлога што из цитираних одредаба Законика неспорно произлази да се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд), јер се жалба подноси другостепеном суду преко првостепеног суда и јер је првостепени суд овлашћен да цени благовременост и дозвољеност поднете жалбе.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године , којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још 30 дана , трајао 28 дана, рачунајући од 21. јуна 2010. године када је жалба браниоца изјављена Вишем суду у Београду, до 19. јула 2010. године када су списи предмета К. 3339/10 враћени истом суду након доношења одлуке о жалби (решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 2803/10 од 14. јула 20 10. године), односно чак 30 дана до уручења решења о жалби подносиоцу уставне жалбе као притворенику.
Уставни суд је оценио да жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године , није била хитно размотрена, услед пропуста како првостепеног тако и другостепеног суда, те да поступање судова у конкретном случају није задовољило стандард хитности у одлучивању, према свим прихваћеним домаћим и међународним критеријумима.
Наиме, и поред тога што је жалба брани оца изјављена 21. јуна 2010. године Вишем суду у Београду, тај суд је тек 9. јула 20 10. године проследио списе заједно са жалбом Апелационом суду у Београду на одлучивање, дакле 19-ог дана од дана када је жалба изјављена . Апелациони суд у Београду је донео одлуку о жалби шестог дана по пријему предмета али су списи тек 19. јула 2010. године, дакле пет ог дана након одлучивања враћени у Виши суд у Београду.
На основу свега изнетог, Уставни суд је закључио да поступак по жалби на решење о продужењу притвора пред Вишим судом и Апелационим судом у Београду није спроведен хитно, те да је тиме повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр .109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у овом делу усвојио, као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је имао у виду да је подносилац истакао захтев за накнаду штете али је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Подносилац уставне жалбе оспорава и решење В ишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 201 0. године, уз тврдњу да су му оспореним решењем повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 31, члана 32. и члан 36. Устава.
Наводе о повреди означених права подносилац заснива на тврдњи: да је оспорено решење В ишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 201 0. године било засновано на неправоснажном решењу Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године; да не постоје разлози за продужење притвора због опасности да ће окривљени поново извршити кривично дело јер раније није осуђиван, против њега се не води други кривични поступак, завршена је истрага, подигнута оптужница и исти је делимично признао извршење дела; да је "окривљени реномирани сликар, његова фамилија поседује некретнине и има приходе од издавања, па су неистините и тврдње суда да му је продаја марихуане стални извор прихода"; да и налаз вештака психијатра указује "да не постоје друге особите околности за продужење притвора."
Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, произлази да наводи уставне жалбе морају бити засновани на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права, односно слободе на чију повреду или ускраћивање се позива у уставној жалби, поткрепљују тврдње о учињеној повреди или ускраћивању означеног права, односно слободе.
Полазећи од наведног, а имајући у виду, са једне стране, чињенице утврђене увидом у оспорено решење, жалбу браниоца на то решење и другостепено решење Апелационог суд а у Београду Кж.2. 3007/10 од 29. јула 2010. године , које је Суд током поступка прибавио, и са друге стране, изложену садржину уставне жалбе, Уставни суд налази да се наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди означених Уставом зајемчених права подносиоца уставне жалбе. Ово стога што подносилац наводе о повреди права заснива делом на нетачним тврдњама (да је суд у образлагању особитих околности навео да је окривљеном продаја марихуане стални извор прихода), а делом на погрешном и произвољном тумачењу одредаба процесног закона (везано за разлоге продужења притвора). Такође, тврдња подносиоца уставне жалбе о томе да неправоснажно претходно решење о продужењу притвора чини оспорено решење незаконитим није уставноправни разлог који поткрепљује навод о повреди уставних права. Наиме, неспорно је да је суд по службеној дужности у законски прописаним интервалима вршио контролу притвора, и да је подносиоцу законом омогућено да тражи и додатну контролу продужења притвора, што је он учинио изјавивши жалбу, те да је у тој контроли, истина, изостала неопходна хитност у поступању, о чему се Суд изјаснио код утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава, али овај пропуст није био ни од каквог утицаја на остваривање означених права подносиоца уставне жалбе, пошто је о законитости притвора одлучено судским одлукама, детаљно и јасно образложеним и заснованим на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
С обзиром на све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу изнетог и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), Уставни суд је одлучио као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да се против њега, као другоокривљеног, води кривични поступак пред Вишим судом у Београду под бројем К. 3339/10, због кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ. Решењем Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године према подносиоцу је продужен притвор на најдуже два месеца. Подносилац сматра да је оспорено решење незаконито јер у тренутку његовог доношења претходно решење Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године о продужењу притвора за најдуже тридесет дана, није било правноснажно. Такође, подносилац уставном жалбом оспорава и поступање Апелационог суда који је о жалби против решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године изјављеној 21. јуна 2010. године решио тек 14. јула 2010. године решењем Кж.2. 2803/10. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи незаконито решење Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године, с тим да се пре тога усвоји привремена мера којом се обуставља примена овог решења до окончања кривичног поступка. Подносилац је истакао захтев за накнаду штете у складу са чланом 35. Устава с обзиром да је до повреде означених уставом гарантованих права дошло од стране судова.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, извршеним увидом у оспорена решења и извештај Вишег суда у Београду К. 3339/10 од 1. јула 2011. године и 12. јула 2011. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Београду против подносиоца уставне жалбе , и још једног окривљеног, во ди се кривични поступак због кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ. Подносилац уставне жалбе се налази у притвору по решењу истражног судије Вишег суд а у Београду Ки. 1720/10 од 21. априла 20 10. године, који му се рачуна од 19. априла 20 10. године, када је лишен слободе. Виши јавни тужи лац у Београду је подигао оптужницу Кт. 390/10 од 11 . маја 20 10. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због наведеног кривичн ог дела. Притвор је подносиоцу више пута продужаван.
Пре донетог оспореног решења према подносиоцу је притвор био продужен за још 30 дана решењем Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године. Ово решење уручено је окривљеном 14. јуна 2010. године а његовом браниоцу 18. јуна 2010. године. Против наведеног решења бранилац је, путем препоручене поште, изјавио жалбу 21. јуна 2010. године, а поступајући суд је Апелационом суду у Београду, као другостепеном, доставио списе по жалби дана 9. јула 2010. године. Решавајући о поднетој жалб и против овог решења, Апелациони суд у Београду донео је 14. јула 2010. године решење Кж. 2. 2803/10 којим су жалб е брани лаца окривљених Н.Р. и Раска Петровића, овде подносиоца уставне жалбе, одбијене к ао неосноване. Списи су из Апелационог суда у Београду враћени Вишем суду у Београду 16. јула 2010. године, а у Виши суд у Београду су примљени 19. јула 2010. године. Ово решење уручено је подносиоцу уставне жалбе 21. јула 2010. године, а његовом браниоцу 23. јула 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године притвор је подносиоцу за још два месеца продужен из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу тог решења суд је навео: имајући у виду чињеницу да су окривљени Н.Р. и Раско Петровић основано сумњиви да су у периоду од јануара 2010. године до 19. априла 2010. године, у више наврата неовлашћено, ради продаје, држали опојну дрогу марихуану, и то тако што би окривљени Н. Р. опојну дрогу, у количинама од 30-50 грама, остављао на договорено место, након чега би окривљени Раско Петровић преузимао опојну дрогу, остављао износ од 30 - 50 евра, упакован у празну кутију од цигарета, и потом преузету марихуану односио ради даљег препакивања у мање пакетиће и продаје, при чему је 19. априла 2010. године од окривљеног Н.Р. одузета марихуана у количини од 295,99 грама, упакована у једну ПВЦ кесу, у којој се налазило шест мањих ПВЦ кеса, а од окривљеног Раска Петровића марихуана у количини од 97,98 грама, упакована у две ПВЦ кесе, па имајући у виду количину и начин паковања опојне дроге, те да су окривљени основано сумњиви да су инкриминисане радње предузимали ради стицања материјалне добити, то Веће налази да све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени, сваки понаособ, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, те и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљених Н.Р. и Раска Петровића у притвору прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) З аконика о кривичном поступку.
Против овог решења бранилац окривљеног је изјавио жалбу дана 14. јула 2010. године коју је допунио дана 16. јула 2010. године. Решењем Апелационог суд а у Београду Кж.2. 3007/10 од 29. јула 2010. године одби јене су као неосноване жалбе брани лаца окривљених Н.Р. и Раска Петровића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 2010. године.
4. Према одредби члана 27. став 3. Устава, свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 30. став 3. Устава утврђено је да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 32. став 1. Устава, свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Члан 246. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), у ставу 1. прописује: да ће се онај ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године).
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5.). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде и може га продужити на најдуже 30 дана или на два месеца или до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај утврдио да се, иако се жалбом оспорава "неблаговремено одлучивање по жалби окривљеног Апелационог суда у предмету Кж.2. 2803/10", поступак по жалби мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда. Ово из разлога што из цитираних одредаба Законика неспорно произлази да се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд), јер се жалба подноси другостепеном суду преко првостепеног суда и јер је првостепени суд овлашћен да цени благовременост и дозвољеност поднете жалбе.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године , којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још 30 дана , трајао 28 дана, рачунајући од 21. јуна 2010. године када је жалба браниоца изјављена Вишем суду у Београду, до 19. јула 2010. године када су списи предмета К. 3339/10 враћени истом суду након доношења одлуке о жалби (решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 2803/10 од 14. јула 20 10. године), односно чак 30 дана до уручења решења о жалби подносиоцу уставне жалбе као притворенику.
Уставни суд је оценио да жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године , није била хитно размотрена, услед пропуста како првостепеног тако и другостепеног суда, те да поступање судова у конкретном случају није задовољило стандард хитности у одлучивању, према свим прихваћеним домаћим и међународним критеријумима.
Наиме, и поред тога што је жалба брани оца изјављена 21. јуна 2010. године Вишем суду у Београду, тај суд је тек 9. јула 20 10. године проследио списе заједно са жалбом Апелационом суду у Београду на одлучивање, дакле 19-ог дана од дана када је жалба изјављена . Апелациони суд у Београду је донео одлуку о жалби шестог дана по пријему предмета али су списи тек 19. јула 2010. године, дакле пет ог дана након одлучивања враћени у Виши суд у Београду.
На основу свега изнетог, Уставни суд је закључио да поступак по жалби на решење о продужењу притвора пред Вишим судом и Апелационим судом у Београду није спроведен хитно, те да је тиме повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр .109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у овом делу усвојио, као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је имао у виду да је подносилац истакао захтев за накнаду штете али је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Подносилац уставне жалбе оспорава и решење В ишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 201 0. године, уз тврдњу да су му оспореним решењем повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 31, члана 32. и члан 36. Устава.
Наводе о повреди означених права подносилац заснива на тврдњи: да је оспорено решење В ишег суда у Београду Кв. 3665/10 од 9. јула 201 0. године било засновано на неправоснажном решењу Вишег суда у Београду Кв. 3251/10 од 11. јуна 2010. године; да не постоје разлози за продужење притвора због опасности да ће окривљени поново извршити кривично дело јер раније није осуђиван, против њега се не води други кривични поступак, завршена је истрага, подигнута оптужница и исти је делимично признао извршење дела; да је "окривљени реномирани сликар, његова фамилија поседује некретнине и има приходе од издавања, па су неистините и тврдње суда да му је продаја марихуане стални извор прихода"; да и налаз вештака психијатра указује "да не постоје друге особите околности за продужење притвора."
Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, произлази да наводи уставне жалбе морају бити засновани на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права, односно слободе на чију повреду или ускраћивање се позива у уставној жалби, поткрепљују тврдње о учињеној повреди или ускраћивању означеног права, односно слободе.
Полазећи од наведног, а имајући у виду, са једне стране, чињенице утврђене увидом у оспорено решење, жалбу браниоца на то решење и другостепено решење Апелационог суд а у Београду Кж.2. 3007/10 од 29. јула 2010. године , које је Суд током поступка прибавио, и са друге стране, изложену садржину уставне жалбе, Уставни суд налази да се наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди означених Уставом зајемчених права подносиоца уставне жалбе. Ово стога што подносилац наводе о повреди права заснива делом на нетачним тврдњама (да је суд у образлагању особитих околности навео да је окривљеном продаја марихуане стални извор прихода), а делом на погрешном и произвољном тумачењу одредаба процесног закона (везано за разлоге продужења притвора). Такође, тврдња подносиоца уставне жалбе о томе да неправоснажно претходно решење о продужењу притвора чини оспорено решење незаконитим није уставноправни разлог који поткрепљује навод о повреди уставних права. Наиме, неспорно је да је суд по службеној дужности у законски прописаним интервалима вршио контролу притвора, и да је подносиоцу законом омогућено да тражи и додатну контролу продужења притвора, што је он учинио изјавивши жалбу, те да је у тој контроли, истина, изостала неопходна хитност у поступању, о чему се Суд изјаснио код утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава, али овај пропуст није био ни од каквог утицаја на остваривање означених права подносиоца уставне жалбе, пошто је о законитости притвора одлучено судским одлукама, детаљно и јасно образложеним и заснованим на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
С обзиром на све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу изнетог и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић