Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђорђа Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. фербуара 2012. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Јовановића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 8309/09 од 17. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Јовановић из Београда је 2. октобра 2009. године, преко пуномоћника Славише Станимировића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 8309/09 од 17. јуна 2009. године, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на здравствену заштиту из члана 68. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду одбијена као неоснована његова жалба изјављена против првостепене пресуде којом му је одбијен тужбени захтев за накнаду материјалних трошкова које је имао због набавке и уградње протезе – вештачког кука; да му је уградња протезе била нужна, неопходна и медицински оправдана, те да је подносилац обавио операцију у приватној здравственој установи, с обзиром на то да би, по његовом мишљењу, операција која би се обавила преко здравствене установе која је у мрежи завода, била извршена можда и након годину дана од заказивања, у ком периоду би подносилац трпео јаке болове, и постојала би могућност наступања тешке инвалидности подносиоца. Подносилац сматра да је оспорена пресуда неправична и незаконита, из ког разлога му је повређено право на здравствену заштиту из члана 68. Устава. У уставној жалби је наведено и да је подносиоцу повређено право из члана 35. став 2. Устава, јер није био у могућности да пред редовним судом оствари своје право на накнаду штете коју је претрпео услед незаконитог или неправилног рада Републичког завода за здравствено осигурање. Подносилац, такође, указује да је Окружни суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, на који начин му је повређено право из члана 36. став 1. Устава, те је у прилог својим тврдњама приложио пресуде тог суда Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године и Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 21. јуна 2006. године поднео тужбу Другом општинском суду у Београду којом је тражио да се обавеже тужени - Републички завод за здравствено осигурање да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 227.161,50 динара, са законском затезном каматом поче в од 2. октобра 2004. године, уз образложење да је тужилац корисник здравствене заштите преко туженог, да је сам сносио трошкове набавке протезе и операције у приватној здравственој установи, услед чега је претрпео материјалну штету у наведеном износу.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 4060/06 од 24. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносиоца. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је суд из налаза и мишљења вештака утврдио да операција која је извршена код тужиоца није била хитна и неодложна јер стање непосредно пре операције није представљало опасност по живот пацијента, али је била неопходна и медицински оправдана; да је тужилац на сопствени захтев операцију обавио у приватној болници са којом тужени нема закључен уговор о пружању здравствених услуга, а да је пре саме интервенције обавио преглед и на Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица" када му је предложено да се јави ради заказивања оперативне протетике замене десног кука, из чега, по оцени првостепеног суда, произлази да је овакву врсту интервенције могао обавити и у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, а што тужилац није учинио. Првостепени суд је пресуду засновао на одредбама чл. 106. и 107. Закона о здравственом осигурању.
Поступајући по жалби подносиоца, Окружни суд у Београду је 17. јуна 2009. године донео оспорену пресуду Гж. 8309/09 којом је одбијена жалба и потврђена првостепена пресуда, са образложењем да је првостепени суд на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, правилно одлучио када је одбио тужбени захтев подносиоца, јер је, по оцени тог суда, жалилац обавио операцију у приватној болници са којом тужени нема закључен уговор о пружању здравствених услуга, да није пружио доказе да у болницама са којима тужени има закључен уговор није могао обавити ту операцију, нити да се јавио ради заказивања операције, а да је при том констатовано да се у конкретном случају није радило о хитној операцији.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године, на коју се подносилац позива потврђена је пресуда Другог општинског суда у Београду П. 6514/02 од 9. септембра 2004. године, којом је усвојен тужбени захтев М.А. из Београда и обавезан тужени Републички завод за здравствено осигурање да тужиоцу рефундира трошкове здравствене заштите – трошкове набавке протезе кука. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да се тужилац као осигураник тужене лечио у Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица", где је и оперисан и да је тужиоцу извршена уградња тоталне протезе левог кука коју је набавио из личних средстава, те да има право на рефундацију трошкова набавке протезе јер чињеница да је операција била неопходна и нужна, али не и хитна, не може значити да тужилац тиме што је, у суштини, убрзао обављање неопходне операције, може изгубити право на здравствену заштиту која му припада сагласно одредби члана 18. став 1. тачка 7. Закона о здравственом осигурању.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године потврђена је првостепена пресуда Другог општинског суда у Београду П. 1991/03 од 10. децембра 2003. године, којом је усвојен тужбени захтев К.Т. из Београда и обавезан тужени Републички завод за здравствено осигурање да тужиоцу рефундира трошкове здравствене заштите – трошкове набавке протезе кука. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да се тужилац као осигураник тужене лечио у Институту за ортопедску хирургију и трауматологију КЦС, где је и оперисан и да је тужиоцу извршена уградња тоталне протезе левог кука коју је набавио из личних средстава, те да има право на рефундацију трошкова набавке протезе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом и да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68.).
Одредбама члана 18. става 1. тачка 7) Закона о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04, 45/05 и 101/05 ) било је прописано да се обавезним здравственим осигурањем обезбеђује здравствена заштита која обухвата: протезе, ортопедска и друга помагала; помоћне и санитарне справе, стомато-протетску помоћ и стоматолошке материјале.
Одредбама члана 70. Закона о здравственом осигурању било је прописано да се при остваривању здравствене заштите по овом закону осигураним лицима обезбеђује коришћење свих видова те заштите, у складу са законом, уз примену савремених научних медицинских метода и средстава (став 1.), као и да у остваривању здравствене заштите по овом закону осигурана лица, у складу са општим актом Завода имају право на слободан избор лекара и здравствене установе код које ће користити ту заштиту (став 2.).
Одредбама члана 71. Закона о здравственом осигурању било је прописано: да осигурано лице остварује здравствену заштиту у здравственој установи и код другог носиоца здравствене службе који имају седиште на подручју филијале Завода која му је признала то својство (у даљем тексту: матична филијала), а ако осигурано лице ради, односно има пребивалиште на подручју друге филијале Завода, здравствену заштиту може да остварује и код носилаца здравствене службе који имају седиште на подручју филијале Завода где осигурано лице ради, односно има пребивалиште (став 1.); да ако осигурано лице користи здравствену заштиту мимо услова и начина утврђених у ставу 1. овог члана и општем акту Завода, матична филијала сноси трошкове те здравствене заштите ако је била неопходна и ако осигурано лице на њу има право у оквиру осигурања, у висини трошкова те заштите код носилаца здравствене службе на подручју матичне филијале (став 2.), као и да Завод ближе уређује начин остваривања здравствене заштите, као и случајеве и односе између осигураног лица и завода који настају када осигурано лице користи здравствену заштиту мимо начина утврђеног овим законом и општим актима Завода (став 3.).
Одредбом члана 72. Закона о здравственом осигурању било је прописано да у одређивању начина коришћења здравствене заштите и оцењивању медицинске оправданости остваривања појединих видова здравствене заштите, као и у оцењивању радне способности, односно привремене спречености за рад учествују: лекар, лекарска комисија и другостепена лекарска комисија (стручно-медицински органи у поступку).
Одредбама чл. 106. и 107. наведеног Закона било је прописано: да се односи између Завода и носилаца здравствене службе поводом пружања здравствене заштите осигураницима уређују уговором, који се, по правилу, закључује на неодређено време, да завод утврђује услове, критеријуме и мерила под којима ће закључивати уговоре о пружању здравствене заштите са носиоцима здравствене службе, да се уговором из става 1. овог члана утврђују, нарочито , врсте, обим и квалитет здравствених услуга које се пружају осигураницима, цене које Завод плаћа за пружање здравствених услуга, односно за извршење програма здравствене заштите, начин обрачунавања и плаћања цена, начин решавања спорних питања и друга међусобна права и обавезе уговарача, да Завод уређује номенклатуру здравствених услуга и друге критеријуме и мерила за утврђивање цена здравствених услуга, да Завод може са носиоцем здравствене службе уговорити плаћање здравствених услуга по осигуранику, да се Статутом Завода може предвидети да уговоре из става 1. овог члана закључује филијала у име и за рачун Завода са носиоцима здравствене службе који имају седиште на њеном подручју, као и да се носиоцима здравствене службе са којима Завод није закључио уговор о пружању здравствених услуга, морају на терет Завода платити здравствене услуге пружене осигураницима у хитним случајевима.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку, на основу чињеничног стања које је утврђено у поступку пред првостепеним судом и за које је оценио да је потпуно и правилно утврђено, а које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. У поступку који је претходио уставносудском, утврђено је да је подносилац уставне жалбе користио здравствену заштиту у супротности са начином и поступком остваривања здравствене заштите који су прописани Законом о здравственом осигурању, те да му из тог разлога не припада право на тражену накнаду. Уставни суд констатује да је тачан навод да је одредбом члана 18. став 1. тачка 7) Закона о здравственом осигурању установљено право осигураника на бесплатне протезе, ортопедска и друга помагала. Међутим, подносилац уставне жалбе није користио здравствену заштиту на начин и у поступку остваривања здравствене заштите који су прописани Законом о здравственом осигурању. Наиме, подносилац уставне жалбе је пре саме интервенције обавио преглед на Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица" којом приликом му је предложено да се јави ради заказивања оперативне протетике замене десног кука, а што подносилац није учинио. Подносилац уставне жалбе је операцију обавио у приватној болници са којом тужени није имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, иако је овакву врсту интервенције, у складу са претходно наведеним, могао обавити и у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга. Уставни суд указује да је, у складу са чланом 107. наведеног Закона прописано и да се носиоцима здравствене службе са којима Завод није закључио уговор о пружању здравствених услуга, морају на терет Завода платити здравствене услуге коју су пружене осигураницима у хитним случајевима. У конкретном случају, у поступку пред првостепеним судом је, на основу налаза и мишљења вештака, утврђено да оперативни захват није имао атрибут хитности, јер стање пацијента није представљало опасност по живот пацијента. Имајући у виду наведено, подносилац је пропустио да оствари право на здравствену заштиту на начин прописан законом, јер није ни покушао да закаже операцију у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, већ је, иако је био упознат са чињеницом да операција није оцењена као хитна, и да само у том случају има право на рефундацију трошкова, исту обавио у болници са којом тужени нема закључен уговор. Устав штити право на здравствену заштиту и утврђује да се здравствена заштита уређује законом. У конкретном случају, оспорена пресуда је утемељена на Закону о здравственом осигурању, те је стога Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право зајемчено одредбама члана 68. Устава.
У вези навода подносиоца да му је повређено право из члана 36. став 1. Устава, јер је Окружни суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева (Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године и Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године), Уставни суд је оценио да су неосновани. Наиме, лица којима је утврђено право на рефундацију трошкова набавке протезе кука су операцију обавили у здравственим установама са којима је тужени имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, док је подносилац уставне жалбе оперативни захват обавио у приватној болници са којом тужени није имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, а да при том није ни покушао да закаже операцију у некој од установа са којима тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, иако је о томе био претходно поучен. Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у наведеним поступцима нису налазили у истој чињеничној и правној ситуацији, а што је неопходно претпоставка да би се могла утврдити повреда права из члана 36. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемченог права из члана 35. став 2. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду одбијена као неоснована његова жалба изјављена против првостепене пресуде којом му је одбијен тужбени захтев за накнаду материјалних трошкова које је имао због набавке и уградње протезе – вештачког кука; да му је уградња протезе била нужна, неопходна и медицински оправдана, те да је подносилац обавио операцију у приватној здравственој установи, с обзиром на то да би, по његовом мишљењу, операција која би се обавила преко здравствене установе која је у мрежи завода, била извршена можда и након годину дана од заказивања, у ком периоду би подносилац трпео јаке болове, и постојала би могућност наступања тешке инвалидности подносиоца. Подносилац сматра да је оспорена пресуда неправична и незаконита, из ког разлога му је повређено право на здравствену заштиту из члана 68. Устава. У уставној жалби је наведено и да је подносиоцу повређено право из члана 35. став 2. Устава, јер није био у могућности да пред редовним судом оствари своје право на накнаду штете коју је претрпео услед незаконитог или неправилног рада Републичког завода за здравствено осигурање. Подносилац, такође, указује да је Окружни суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, на који начин му је повређено право из члана 36. став 1. Устава, те је у прилог својим тврдњама приложио пресуде тог суда Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године и Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 21. јуна 2006. године поднео тужбу Другом општинском суду у Београду којом је тражио да се обавеже тужени - Републички завод за здравствено осигурање да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 227.161,50 динара, са законском затезном каматом поче в од 2. октобра 2004. године, уз образложење да је тужилац корисник здравствене заштите преко туженог, да је сам сносио трошкове набавке протезе и операције у приватној здравственој установи, услед чега је претрпео материјалну штету у наведеном износу.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 4060/06 од 24. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносиоца. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је суд из налаза и мишљења вештака утврдио да операција која је извршена код тужиоца није била хитна и неодложна јер стање непосредно пре операције није представљало опасност по живот пацијента, али је била неопходна и медицински оправдана; да је тужилац на сопствени захтев операцију обавио у приватној болници са којом тужени нема закључен уговор о пружању здравствених услуга, а да је пре саме интервенције обавио преглед и на Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица" када му је предложено да се јави ради заказивања оперативне протетике замене десног кука, из чега, по оцени првостепеног суда, произлази да је овакву врсту интервенције могао обавити и у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, а што тужилац није учинио. Првостепени суд је пресуду засновао на одредбама чл. 106. и 107. Закона о здравственом осигурању.
Поступајући по жалби подносиоца, Окружни суд у Београду је 17. јуна 2009. године донео оспорену пресуду Гж. 8309/09 којом је одбијена жалба и потврђена првостепена пресуда, са образложењем да је првостепени суд на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, правилно одлучио када је одбио тужбени захтев подносиоца, јер је, по оцени тог суда, жалилац обавио операцију у приватној болници са којом тужени нема закључен уговор о пружању здравствених услуга, да није пружио доказе да у болницама са којима тужени има закључен уговор није могао обавити ту операцију, нити да се јавио ради заказивања операције, а да је при том констатовано да се у конкретном случају није радило о хитној операцији.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године, на коју се подносилац позива потврђена је пресуда Другог општинског суда у Београду П. 6514/02 од 9. септембра 2004. године, којом је усвојен тужбени захтев М.А. из Београда и обавезан тужени Републички завод за здравствено осигурање да тужиоцу рефундира трошкове здравствене заштите – трошкове набавке протезе кука. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да се тужилац као осигураник тужене лечио у Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица", где је и оперисан и да је тужиоцу извршена уградња тоталне протезе левог кука коју је набавио из личних средстава, те да има право на рефундацију трошкова набавке протезе јер чињеница да је операција била неопходна и нужна, али не и хитна, не може значити да тужилац тиме што је, у суштини, убрзао обављање неопходне операције, може изгубити право на здравствену заштиту која му припада сагласно одредби члана 18. став 1. тачка 7. Закона о здравственом осигурању.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године потврђена је првостепена пресуда Другог општинског суда у Београду П. 1991/03 од 10. децембра 2003. године, којом је усвојен тужбени захтев К.Т. из Београда и обавезан тужени Републички завод за здравствено осигурање да тужиоцу рефундира трошкове здравствене заштите – трошкове набавке протезе кука. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да се тужилац као осигураник тужене лечио у Институту за ортопедску хирургију и трауматологију КЦС, где је и оперисан и да је тужиоцу извршена уградња тоталне протезе левог кука коју је набавио из личних средстава, те да има право на рефундацију трошкова набавке протезе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом и да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68.).
Одредбама члана 18. става 1. тачка 7) Закона о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", бр. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04, 45/05 и 101/05 ) било је прописано да се обавезним здравственим осигурањем обезбеђује здравствена заштита која обухвата: протезе, ортопедска и друга помагала; помоћне и санитарне справе, стомато-протетску помоћ и стоматолошке материјале.
Одредбама члана 70. Закона о здравственом осигурању било је прописано да се при остваривању здравствене заштите по овом закону осигураним лицима обезбеђује коришћење свих видова те заштите, у складу са законом, уз примену савремених научних медицинских метода и средстава (став 1.), као и да у остваривању здравствене заштите по овом закону осигурана лица, у складу са општим актом Завода имају право на слободан избор лекара и здравствене установе код које ће користити ту заштиту (став 2.).
Одредбама члана 71. Закона о здравственом осигурању било је прописано: да осигурано лице остварује здравствену заштиту у здравственој установи и код другог носиоца здравствене службе који имају седиште на подручју филијале Завода која му је признала то својство (у даљем тексту: матична филијала), а ако осигурано лице ради, односно има пребивалиште на подручју друге филијале Завода, здравствену заштиту може да остварује и код носилаца здравствене службе који имају седиште на подручју филијале Завода где осигурано лице ради, односно има пребивалиште (став 1.); да ако осигурано лице користи здравствену заштиту мимо услова и начина утврђених у ставу 1. овог члана и општем акту Завода, матична филијала сноси трошкове те здравствене заштите ако је била неопходна и ако осигурано лице на њу има право у оквиру осигурања, у висини трошкова те заштите код носилаца здравствене службе на подручју матичне филијале (став 2.), као и да Завод ближе уређује начин остваривања здравствене заштите, као и случајеве и односе између осигураног лица и завода који настају када осигурано лице користи здравствену заштиту мимо начина утврђеног овим законом и општим актима Завода (став 3.).
Одредбом члана 72. Закона о здравственом осигурању било је прописано да у одређивању начина коришћења здравствене заштите и оцењивању медицинске оправданости остваривања појединих видова здравствене заштите, као и у оцењивању радне способности, односно привремене спречености за рад учествују: лекар, лекарска комисија и другостепена лекарска комисија (стручно-медицински органи у поступку).
Одредбама чл. 106. и 107. наведеног Закона било је прописано: да се односи између Завода и носилаца здравствене службе поводом пружања здравствене заштите осигураницима уређују уговором, који се, по правилу, закључује на неодређено време, да завод утврђује услове, критеријуме и мерила под којима ће закључивати уговоре о пружању здравствене заштите са носиоцима здравствене службе, да се уговором из става 1. овог члана утврђују, нарочито , врсте, обим и квалитет здравствених услуга које се пружају осигураницима, цене које Завод плаћа за пружање здравствених услуга, односно за извршење програма здравствене заштите, начин обрачунавања и плаћања цена, начин решавања спорних питања и друга међусобна права и обавезе уговарача, да Завод уређује номенклатуру здравствених услуга и друге критеријуме и мерила за утврђивање цена здравствених услуга, да Завод може са носиоцем здравствене службе уговорити плаћање здравствених услуга по осигуранику, да се Статутом Завода може предвидети да уговоре из става 1. овог члана закључује филијала у име и за рачун Завода са носиоцима здравствене службе који имају седиште на њеном подручју, као и да се носиоцима здравствене службе са којима Завод није закључио уговор о пружању здравствених услуга, морају на терет Завода платити здравствене услуге пружене осигураницима у хитним случајевима.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку, на основу чињеничног стања које је утврђено у поступку пред првостепеним судом и за које је оценио да је потпуно и правилно утврђено, а које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. У поступку који је претходио уставносудском, утврђено је да је подносилац уставне жалбе користио здравствену заштиту у супротности са начином и поступком остваривања здравствене заштите који су прописани Законом о здравственом осигурању, те да му из тог разлога не припада право на тражену накнаду. Уставни суд констатује да је тачан навод да је одредбом члана 18. став 1. тачка 7) Закона о здравственом осигурању установљено право осигураника на бесплатне протезе, ортопедска и друга помагала. Међутим, подносилац уставне жалбе није користио здравствену заштиту на начин и у поступку остваривања здравствене заштите који су прописани Законом о здравственом осигурању. Наиме, подносилац уставне жалбе је пре саме интервенције обавио преглед на Институту за хируршко-ортопедске болести "Бањица" којом приликом му је предложено да се јави ради заказивања оперативне протетике замене десног кука, а што подносилац није учинио. Подносилац уставне жалбе је операцију обавио у приватној болници са којом тужени није имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, иако је овакву врсту интервенције, у складу са претходно наведеним, могао обавити и у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга. Уставни суд указује да је, у складу са чланом 107. наведеног Закона прописано и да се носиоцима здравствене службе са којима Завод није закључио уговор о пружању здравствених услуга, морају на терет Завода платити здравствене услуге коју су пружене осигураницима у хитним случајевима. У конкретном случају, у поступку пред првостепеним судом је, на основу налаза и мишљења вештака, утврђено да оперативни захват није имао атрибут хитности, јер стање пацијента није представљало опасност по живот пацијента. Имајући у виду наведено, подносилац је пропустио да оствари право на здравствену заштиту на начин прописан законом, јер није ни покушао да закаже операцију у установи са којом тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, већ је, иако је био упознат са чињеницом да операција није оцењена као хитна, и да само у том случају има право на рефундацију трошкова, исту обавио у болници са којом тужени нема закључен уговор. Устав штити право на здравствену заштиту и утврђује да се здравствена заштита уређује законом. У конкретном случају, оспорена пресуда је утемељена на Закону о здравственом осигурању, те је стога Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право зајемчено одредбама члана 68. Устава.
У вези навода подносиоца да му је повређено право из члана 36. став 1. Устава, јер је Окружни суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева (Гж. 191/05 од 26. априла 2005. године и Гж. 1822/04 од 3. марта 2003. године), Уставни суд је оценио да су неосновани. Наиме, лица којима је утврђено право на рефундацију трошкова набавке протезе кука су операцију обавили у здравственим установама са којима је тужени имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, док је подносилац уставне жалбе оперативни захват обавио у приватној болници са којом тужени није имао закључен уговор о пружању здравствених услуга, а да при том није ни покушао да закаже операцију у некој од установа са којима тужени има закључен уговор о пружању здравствених услуга, иако је о томе био претходно поучен. Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у наведеним поступцима нису налазили у истој чињеничној и правној ситуацији, а што је неопходно претпоставка да би се могла утврдити повреда права из члана 36. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемченог права из члана 35. став 2. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић