Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јавног комуналног предузећа „Водовод“ из Краљева, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јавног комуналног предузећа „Водовод“ изјављена против решења Трговинског суда у Краљеву Ив. 2969/04 од 7. септембра 2009. године и решења Трговинског суда у Краљеву Ипв (Ив). 18/09 од 2. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јавно комунално предузеће „Водовод“ из Краљева је 5. новембра 2009. године, преко законског заступника, директора Марка Ромчевића из Краљева, поднело Уставном суду уставну жалбу против решења Трговинског суда у Краљеву Ив. 2969/04 од 7. септембра 2009. године и решења Трговинског суда у Краљеву Ипв (Ив). 18/09 од 2. октобра 2009. године, због повреде начела и права из члана 21, члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 58. став 1, члана 60. став 4, члана 84. став 1, члана 86. став 1, члана 145. став 3. и члана 197. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је правоснажним решењем Трговинског суда у Краљеву обавезан извршни дужник Холдинг компанија „Фабрика вагона Краљево“ а. д. Краљево, да подносиоцу уставне жалбе, за извршене комуналне услуге плати дуг у износу од 22.718.568,60 динара, са законском затезном каматом почев од 1. новембра 2004. године до коначне исплате, и фиксном износу од 6.399.919,49 динара, као и трошкове извршења; да је поступак приватизације дужника окончан продајом капитала методом јавног тендера, те је Агенција за приватизацију једнострано, без закљученог уговора, на рачун подносиоца уставне жалбе уплатила износ од 154.392,14 динара; да је првостепени суд донео оспорено решење којим је обуставио извршење у овој правној ствари, а да је другостепени суд одбио као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе; да је суд своје одлуке засновао на одредби члана 20. Закона о приватизацији , наводећи да је подносилац „државни поверилац“ и да је из наведеног разлога дужан да дуг према субјекту приватизације, овде дужнику, отпусти и своје потраживање намири из средстава добијених од продаје капитала; да је суд „изгубио из вида да је подносилац уставне жалбе комунално предузеће, основано од стране јединице локалне самоуправе, те да оно не припада категорији „државног повериоца“, те да стога није било дужно да отпусти дуг према субјекту приватизације; да је институт отпуста дуга уговорне природе и да подносилац уставне жалбе никада није дао изјаву дужнику да неће тражити испуњење обавезе, у смислу одредбе члана 344. став 1. Закона о облигационим односима, нити је потписао уговор о отпусту дуга; да су таквим поступањем Трговинског суда у Краљеву повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и извршеног увида у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Јавно комунално предузеће „Водовод“ из Краљева, овде подносилац уставне жалбе, је 9. децембра 2004. године поднело Трговинском суду у Краљеву предлог за извршење на основу веродостојне исправе против дужника Холдинг компанија „Фабрика вагона Краљево“ а. д. Краљево, ради наплате новчаног потраживања у укупном износу од 29.118.488,09 са каматом и трошкова извршења.
Трговински суд у Краљеву је 9. децембра 2004. године донео решење о извршењу Ив. 2969/04, којим је усвојио предлог за извршење и одредио трошкове извршења у износу од 200.000,00 динара.
Трговински суд у Краљеву је 7. септембра 2009. године донео оспорено решење Ив. 2969/04 којим је обуставио извршење одређено решењем о извршењу тог суда Ив. 2969/04 од 9. децембра 2004. године у целини и укинуо спроведене радње. У об разложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд имао у виду одредбе Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 45/05), који је ступио на снагу 8. јуна 2005. године, којим је у члану 20. предвиђено да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавна предузећа, Пореска управа, Републички фонд за ПИО, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своја потраживања намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације; да је чланом 20д регулисано да је отпуштање дуга државног повериоца делимично или у целини према субјекту приватизације пуноважно у случају да је капитал или имовина субјекта који се реструктурира у погледу приватизације продата методом јавног тендера; да је чланом 20г регулисано да државни поверилац намирује своје доспело, а не намирено потраживање из средстава остварених од продаје субјекта приватизације у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта; да се потраживања државног повериоца намирују највише до висине номиналног износа потраживања увећаног са припадајућом каматом пре расподеле средстава остварених из продаје капитала ; да је дописом од 21. марта 2007. године Агенција за приватизацију обавестила дужника да је извршила плаћање повериоцу ЈКП „Водовод“ Краљево у износу од 154.392,12 динара и у прилогу дописа доставила табеларни приказ обрачуна средстава за ЈКП „Водовод“ Краљево; да како је поверилац намирио своје потраживање сразмерно висини потраживања у односу на остале повериоце, а имајући у виду да је дужник продат методом јавног тендера, то је Суд обуставио поступак извршења сходно члану 62. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС, број 28/2000), а применом члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/ 04).
Трговински суд у Краљеву је 2. октобра 2009. године, у већу састављеном од троје судија, одлучујући о приговору повериоца, донео оспорено решење Ипв (Ив). 18/09 којим је одбио као неоснован приговор повериоца изјављен на решење о извршењу тог суда Ив. 2969/04 од 7. септембра 2009. године, те је исто решење потврдио у целини. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд правилно применио одредбу члана 20. Закона о приватизацији и утврдио да је потраживање повериоца намирено.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено je: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4. ); да сви имају једнак правни положај на тржишту (став 84. став 1.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина и да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, те да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле (члан 145. став 3.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство (члан 197. став 1.).
Одредбама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 и 30/10), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари, је прописано: да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузећ е, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватиза ције у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (члан 20. став 1.); да државни поверилац намирује своје доспело, а ненамирено потраживање из средстава остварених од продаје субјекта приватизације у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта, те да се потраживања државног повериоца намирују највише до висине номинално г износа потраживања увећаног за припадајуће камате, пре расподеле ср едстава остварених од продаје капитал а у складу са чланом 60. Закона, као и да се доспелим потраживањима из става 1. овог члана сматрају неизмирена потраживања са стањем на дан 31. децембра 2004. године (члан 20г); да је отпуштање дуга државног повериоца у целини према субјекту приватизације пуноважно у случају да је капитал субјект а који се реструктурира у поступку приватизације продат методом јавног тендера или методом јавне аукције, као и да се потраживање државног повериоца сматра измиреним у потпуности ако је измирено на начин прописан чланом 20г Закона (члан 20д).
Одредбом члана 51. став 1. тачка 8) Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао у извршном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано да се приговор против решења о извршењу може поднети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после извршности одлуке или пре тога, али у време кад дужник то није могао да истакне у поступку из ког потиче извршна исправа, односно ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после закљученог поравнања.
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, било је прописано да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01).
Одредбама члана 1. тачка 2. подтач. (2) и (3) Закона о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 и 101/05), који је важио у време настанка спорног односа, је било прописано да средства у својини Републике Србије (у даљем тексту: средства у државној својини) јесу, поред осталог, и средства која су, у складу са законом, стечена односно која стекну органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе (у даљем тексту: органи територијалних јединица) и јавне службе (јавна предузећа, установе) и друге организације чији је оснивач Република, односно територијалне јединице, осим средстава која користе организације обавезног социјалног осигурања и средстава која су према посебном закону у својини друге организације.
5. Навод о повреди права на правично суђење подносилац уставне жалбе заснива, пре свега, на томе да комунално предузеће, основано од стране јединице локалне самоуправе, не припада категорији државног повериоца, те да стога није било дужно да отпусти дуг према субјекту приватизације.
Одредбом члана 1. тачка 2) подтачка (3) тада важећег Закона о средствима у својини Републике Србије имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је извршни суд извео уставноправно прихватљив закључак када је нашао да се обавеза отпуста дуга односи не само на јавна предузећа чији је оснивач Република Србија, већ и на јавна предузећа чији је оснивач орган јединице локалне самоуправе, која у наведеном смислу такође имају статус државног повериоца.
Уставни суд оцењује да је извршни суд своје одлуке засновао на меродавним одредбама члана 20. став 1, члана 20г и члана 20д Закона о приватизацији, дајући при томе јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним. Из изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним решењима Трговинског суда у Краљеву није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Будући да тада важећи Закон о средствима у својини Републике Србије није познавао институт јавне својине јединице локалне самоуправе и да је имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да су разлози уставне жалбе због којих се оспоравају решења Трговинског суда у Краљеву ratione personae неспојиви са правом на имовину.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у извршном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе по било ком основу повређено неко право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио доказе да је Трговински суд у Краљеву, одлучујући о приговору странака у извршном поступку у истим чињеничним и правним ситуацијама донео различите одлуке.
Имајући у виду да се право на правичну накнаду за рад јемчи само физичким лицима, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе као правном лицу није ни могло бити пов ређено право из члана 60. став 4. Устава.
У вези са истакнутом повредом начела из члана 84. став 1, члана 86. став 1. и члана 145. став 3. Устава, Уставни суд указује да наведена начела као уставноправне категорије не улазе у домен конкретних људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, па према томе не могу бити предмет разматрања у уставносудском поступком покренутом уставном жалбом.
Уставни суд, такође указује да уставна гарантија из члана 197. став 1. Устава не осигурава независна и смаостална права која могу бити предмет преиспитивања у поступку по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице може позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), те је одлучио као у изреци.
Уставни суд је исти став заузео и у својој Одлуци Уж - 619/2009 од 2. новембра 2011. године.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је правоснажним решењем Трговинског суда у Краљеву обавезан извршни дужник Холдинг компанија „Фабрика вагона Краљево“ а. д. Краљево, да подносиоцу уставне жалбе, за извршене комуналне услуге плати дуг у износу од 22.718.568,60 динара, са законском затезном каматом почев од 1. новембра 2004. године до коначне исплате, и фиксном износу од 6.399.919,49 динара, као и трошкове извршења; да је поступак приватизације дужника окончан продајом капитала методом јавног тендера, те је Агенција за приватизацију једнострано, без закљученог уговора, на рачун подносиоца уставне жалбе уплатила износ од 154.392,14 динара; да је првостепени суд донео оспорено решење којим је обуставио извршење у овој правној ствари, а да је другостепени суд одбио као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе; да је суд своје одлуке засновао на одредби члана 20. Закона о приватизацији , наводећи да је подносилац „државни поверилац“ и да је из наведеног разлога дужан да дуг према субјекту приватизације, овде дужнику, отпусти и своје потраживање намири из средстава добијених од продаје капитала; да је суд „изгубио из вида да је подносилац уставне жалбе комунално предузеће, основано од стране јединице локалне самоуправе, те да оно не припада категорији „државног повериоца“, те да стога није било дужно да отпусти дуг према субјекту приватизације; да је институт отпуста дуга уговорне природе и да подносилац уставне жалбе никада није дао изјаву дужнику да неће тражити испуњење обавезе, у смислу одредбе члана 344. став 1. Закона о облигационим односима, нити је потписао уговор о отпусту дуга; да су таквим поступањем Трговинског суда у Краљеву повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и извршеног увида у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Јавно комунално предузеће „Водовод“ из Краљева, овде подносилац уставне жалбе, је 9. децембра 2004. године поднело Трговинском суду у Краљеву предлог за извршење на основу веродостојне исправе против дужника Холдинг компанија „Фабрика вагона Краљево“ а. д. Краљево, ради наплате новчаног потраживања у укупном износу од 29.118.488,09 са каматом и трошкова извршења.
Трговински суд у Краљеву је 9. децембра 2004. године донео решење о извршењу Ив. 2969/04, којим је усвојио предлог за извршење и одредио трошкове извршења у износу од 200.000,00 динара.
Трговински суд у Краљеву је 7. септембра 2009. године донео оспорено решење Ив. 2969/04 којим је обуставио извршење одређено решењем о извршењу тог суда Ив. 2969/04 од 9. децембра 2004. године у целини и укинуо спроведене радње. У об разложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд имао у виду одредбе Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 45/05), који је ступио на снагу 8. јуна 2005. године, којим је у члану 20. предвиђено да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавна предузећа, Пореска управа, Републички фонд за ПИО, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своја потраживања намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације; да је чланом 20д регулисано да је отпуштање дуга државног повериоца делимично или у целини према субјекту приватизације пуноважно у случају да је капитал или имовина субјекта који се реструктурира у погледу приватизације продата методом јавног тендера; да је чланом 20г регулисано да државни поверилац намирује своје доспело, а не намирено потраживање из средстава остварених од продаје субјекта приватизације у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта; да се потраживања државног повериоца намирују највише до висине номиналног износа потраживања увећаног са припадајућом каматом пре расподеле средстава остварених из продаје капитала ; да је дописом од 21. марта 2007. године Агенција за приватизацију обавестила дужника да је извршила плаћање повериоцу ЈКП „Водовод“ Краљево у износу од 154.392,12 динара и у прилогу дописа доставила табеларни приказ обрачуна средстава за ЈКП „Водовод“ Краљево; да како је поверилац намирио своје потраживање сразмерно висини потраживања у односу на остале повериоце, а имајући у виду да је дужник продат методом јавног тендера, то је Суд обуставио поступак извршења сходно члану 62. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС, број 28/2000), а применом члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/ 04).
Трговински суд у Краљеву је 2. октобра 2009. године, у већу састављеном од троје судија, одлучујући о приговору повериоца, донео оспорено решење Ипв (Ив). 18/09 којим је одбио као неоснован приговор повериоца изјављен на решење о извршењу тог суда Ив. 2969/04 од 7. септембра 2009. године, те је исто решење потврдио у целини. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд правилно применио одредбу члана 20. Закона о приватизацији и утврдио да је потраживање повериоца намирено.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено je: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4. ); да сви имају једнак правни положај на тржишту (став 84. став 1.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина и да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, те да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле (члан 145. став 3.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство (члан 197. став 1.).
Одредбама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 и 30/10), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари, је прописано: да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузећ е, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватиза ције у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (члан 20. став 1.); да државни поверилац намирује своје доспело, а ненамирено потраживање из средстава остварених од продаје субјекта приватизације у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта, те да се потраживања државног повериоца намирују највише до висине номинално г износа потраживања увећаног за припадајуће камате, пре расподеле ср едстава остварених од продаје капитал а у складу са чланом 60. Закона, као и да се доспелим потраживањима из става 1. овог члана сматрају неизмирена потраживања са стањем на дан 31. децембра 2004. године (члан 20г); да је отпуштање дуга државног повериоца у целини према субјекту приватизације пуноважно у случају да је капитал субјект а који се реструктурира у поступку приватизације продат методом јавног тендера или методом јавне аукције, као и да се потраживање државног повериоца сматра измиреним у потпуности ако је измирено на начин прописан чланом 20г Закона (члан 20д).
Одредбом члана 51. став 1. тачка 8) Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао у извршном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано да се приговор против решења о извршењу може поднети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после извршности одлуке или пре тога, али у време кад дужник то није могао да истакне у поступку из ког потиче извршна исправа, односно ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после закљученог поравнања.
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, било је прописано да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01).
Одредбама члана 1. тачка 2. подтач. (2) и (3) Закона о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 и 101/05), који је важио у време настанка спорног односа, је било прописано да средства у својини Републике Србије (у даљем тексту: средства у државној својини) јесу, поред осталог, и средства која су, у складу са законом, стечена односно која стекну органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе (у даљем тексту: органи територијалних јединица) и јавне службе (јавна предузећа, установе) и друге организације чији је оснивач Република, односно територијалне јединице, осим средстава која користе организације обавезног социјалног осигурања и средстава која су према посебном закону у својини друге организације.
5. Навод о повреди права на правично суђење подносилац уставне жалбе заснива, пре свега, на томе да комунално предузеће, основано од стране јединице локалне самоуправе, не припада категорији државног повериоца, те да стога није било дужно да отпусти дуг према субјекту приватизације.
Одредбом члана 1. тачка 2) подтачка (3) тада важећег Закона о средствима у својини Републике Србије имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је извршни суд извео уставноправно прихватљив закључак када је нашао да се обавеза отпуста дуга односи не само на јавна предузећа чији је оснивач Република Србија, већ и на јавна предузећа чији је оснивач орган јединице локалне самоуправе, која у наведеном смислу такође имају статус државног повериоца.
Уставни суд оцењује да је извршни суд своје одлуке засновао на меродавним одредбама члана 20. став 1, члана 20г и члана 20д Закона о приватизацији, дајући при томе јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним. Из изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним решењима Трговинског суда у Краљеву није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Будући да тада важећи Закон о средствима у својини Републике Србије није познавао институт јавне својине јединице локалне самоуправе и да је имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да су разлози уставне жалбе због којих се оспоравају решења Трговинског суда у Краљеву ratione personae неспојиви са правом на имовину.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у извршном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе по било ком основу повређено неко право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио доказе да је Трговински суд у Краљеву, одлучујући о приговору странака у извршном поступку у истим чињеничним и правним ситуацијама донео различите одлуке.
Имајући у виду да се право на правичну накнаду за рад јемчи само физичким лицима, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе као правном лицу није ни могло бити пов ређено право из члана 60. став 4. Устава.
У вези са истакнутом повредом начела из члана 84. став 1, члана 86. став 1. и члана 145. став 3. Устава, Уставни суд указује да наведена начела као уставноправне категорије не улазе у домен конкретних људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, па према томе не могу бити предмет разматрања у уставносудском поступком покренутом уставном жалбом.
Уставни суд, такође указује да уставна гарантија из члана 197. став 1. Устава не осигурава независна и смаостална права која могу бити предмет преиспитивања у поступку по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице може позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), те је одлучио као у изреци.
Уставни суд је исти став заузео и у својој Одлуци Уж - 619/2009 од 2. новембра 2011. године.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић