Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Блаженовића из Пачира, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Блаженовића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 3 5. и 36. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Блаженовић из Пачира је, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, 23. децембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године, због повреде права гарантованих чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника Mинистарства унутрашњих послова. Даље се наводи да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца надлежни судови, па и Врховни суд Србије одлучујући о ревизији , нису узели у обзир да је штета проузро кована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, да је првостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 8) ЗПП , јер су првостепена пресуда и комплетни списи предмета написани латиничним писмом, иако је суд био утврдио за језик поступка српски, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. Закона о парничном поступку... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“.
Подносилац сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године повређени право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду и “досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Суботици П. 485/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П. 295/06) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је као прогнано лице из Републике Хрватске дошао у Србију 17. августа 1995. године, а након четири-пет дана припадници Министарства унутрашњих послова су га привели у полицијску станицу у Бачкој Тополи и потом га спровели у "центар за обуку" Ердут, одакле је након три дана упућен у Маркушицу, на прву линију фронта. Тужилац је на ратишту био до 15. децембра 1995. године.
Подносилац уставне жалбе је 28. фебруара 2006. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде материјалне штете на име принудног рада за период назначен у тужби и накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, повреде угледа и части, повреде слободе, повреде права личности и претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, у опредељеним новчаним износима, све са законском затезном каматом.
Након спроведеног поступка, Општински суд у Суботици је 2. октобра 2007. године донео пресуду П. 295/06 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 160.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 19.029 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног и будућег страха, повреде угледа и части, повреде слободе, повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, као и износ на име принудног и присилног рада.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године је одлучено о жалбама тужиоца и тужене, те је пресуда Општинског суда у Суботици П. 295/06 од 2. октобра 2007. године укинута у делу у коме је усвојен и одбијен захтев ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, као и одлука о трошковима поступка и у укинутом делу предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу жалба тужиоца одбијена као неоснована и побијана првостепена пресуда у делу за одбијени тужбени захтев потврђена. Окружни суд у Суботици је укинуо ожалбену првостепену пресуду у погледу одлуке о накнади нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности због непотпуно утврђеног чињеничног стања. У погледу потврђеног дела првостепене пресуде, у образложењу пресуде Окружног суда у Суботици се, поред осталог, наводи: да је на основу утврђених чињеница првостепени суд правилно закључио о неоснованости нематеријалне штете (изузев за умањење животне активности), као и материјалне штете коју је тужилац захтевао, и то због застарелости потреживања; да се на конкретан случај не може применити одредба члана 377. Закона о облигационим односима, јер се рок застарелости из ове одредбе примењује према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према држави која у овом случају одговара по одредби члана 172. Закона о облигационим односима; да потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган застарева у роковима прописаним чланом 376. наведеног закона; да је тужилац лишен слободе августа 1995. године, а то лишење је трајало до 12. децембра 1995. године, те како је тужба поднета 20. фебруара 2006. године протекао је рок из члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да у проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни битна повреда на коју се указује у ревизији; да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалних видова штете (осим за накнаду штете преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због душевних болова услед умањења животне активности о ком захтеву је поступак и даље у току) и захтевану накнаду материјалне штете, због принудног рада; да су за примену материјалног права нижестепени судови дали довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај тај суд, те и за став о примени чл. 376. и 377. Закона о облигационим односима; да се побија њем нижестепене пресуде због погрешно примењеног материјалног права, ревизијом у суштини напада утврђено чињенично стање које се у смислу одредбе члана 398. став 2. Закона о парничном поступку, ревизијом не може побијати; да се у ревизији понављају жалбени разлози који су били предмет детаљне и правилне оцене другостепеног суда, на коју упућује и Врховни суд Србије, услед чега је изостало детаљно образложење ове пресуде сагласно члану 405. став 2. Закона о парничном поступку, будући да се њеним образложењем не би постигло ново тумачење права, нити би се њоме допринело уједначеном тумачењу права од стране нижестепених судова.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичк ог интегритет а (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл . 28. и 29. ); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл . 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнак у з аштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тескту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног суда Србије.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на рехабилитацију и накнаду штете, гарантованих одредбом члана 35. став 1. Устава.
У конкретном поступку, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Суботици пресудом П. 295/06 од 2. октобра 2007. године одлучио да је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио накнаду штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе делимично неоснован, јер су истек ли субјективни и објективни рокови застарелости потраживања накнаде штете. Ова пресуда и заузети став су потврђени пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године и оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди за свој став дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао било шта што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Наиме, испитујући основаност уставне жалбе у овом делу, Уставни суд је пошао од одредбе члана 27. став 1. Уст ава којом је сваком гарантовано право на личну слободу и безбедност и којом је ограничење тог права, у смислу лишавања слободе, дозвољено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и одредбе члана 35. став 1. Устава којом је, поред осталог, гарантовано право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије у случају када је лице без основа и незаконито лишено слободе. Такође, сагласно одредби члана 172. став 1. ЗОО, постоји одговорност државе за штету коју трећем лицу проузрокује њен орган (или службено лице) у вршењу или у вези са вршењем својих функција, која између осталог може настати и услед незаконитог лишења слободе неког лица. Другим речима, на основу наведених одредаба Устава и закона, Суд је оценио да постоји неспорна одговорност Републике Србије за штету насталу услед незаконитог лишења слободе лица извршеног од стране органа Министарства унутрашњих послова, па чак и када су штетне последице наступиле изван територије Републике Србије. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао правни основ да захтева накнаду штете од Републике Србије, а која је настала услед незаконитог ускраћивања слободе кретања од стране њених органа.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у којем се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Уставни суд је даље утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од када је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи - привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. При томе, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије из нео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да се, у конкретном случају, на потраживање подносиоца има применити рок застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
У погледу навода из уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона.
Раматрајући наводе уставне жалбе о повреди начела употребе језика у парничном поступку, због тога што су списи првостепеног предмета написани латиничним писмом, Уставни суд указује да је на првом рочишту за главну расправу пред првостепеним судом утврђено да је језик поступка српски, а да подносилац у току целог првостепеног поступка, као ни доцније у жалби и ревизији, није указивао на евентуалну повреду члана 361. став 2. тачка 8) ЗПП, те да стога овај разлог који се први пут истиче у уставној жалби не може представљати ваљан уставноправни разлог за постојање повреде уставних права приликом доношења оспорене пресуде.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, према одредбама члана 7. Закона о парнич ном поступку из 2004. године, који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе, је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП) или кад је то посебним прописим предвиђено, што примену тзв. истражног начела у парничном поступку своди на изузетак од генерално усвојеног парничног начела диспозиције странака.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника Mинистарства унутрашњих послова. Даље се наводи да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца надлежни судови, па и Врховни суд Србије одлучујући о ревизији , нису узели у обзир да је штета проузро кована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, да је првостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 361. став 2. тачка 8) ЗПП , јер су првостепена пресуда и комплетни списи предмета написани латиничним писмом, иако је суд био утврдио за језик поступка српски, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. Закона о парничном поступку... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“.
Подносилац сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године повређени право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду и “досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Суботици П. 485/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П. 295/06) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је као прогнано лице из Републике Хрватске дошао у Србију 17. августа 1995. године, а након четири-пет дана припадници Министарства унутрашњих послова су га привели у полицијску станицу у Бачкој Тополи и потом га спровели у "центар за обуку" Ердут, одакле је након три дана упућен у Маркушицу, на прву линију фронта. Тужилац је на ратишту био до 15. децембра 1995. године.
Подносилац уставне жалбе је 28. фебруара 2006. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде материјалне штете на име принудног рада за период назначен у тужби и накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, повреде угледа и части, повреде слободе, повреде права личности и претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, у опредељеним новчаним износима, све са законском затезном каматом.
Након спроведеног поступка, Општински суд у Суботици је 2. октобра 2007. године донео пресуду П. 295/06 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 160.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 19.029 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног и будућег страха, повреде угледа и части, повреде слободе, повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, као и износ на име принудног и присилног рада.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године је одлучено о жалбама тужиоца и тужене, те је пресуда Општинског суда у Суботици П. 295/06 од 2. октобра 2007. године укинута у делу у коме је усвојен и одбијен захтев ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности, као и одлука о трошковима поступка и у укинутом делу предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу жалба тужиоца одбијена као неоснована и побијана првостепена пресуда у делу за одбијени тужбени захтев потврђена. Окружни суд у Суботици је укинуо ожалбену првостепену пресуду у погледу одлуке о накнади нематеријалне штете због душевних болова услед умањења опште животне активности због непотпуно утврђеног чињеничног стања. У погледу потврђеног дела првостепене пресуде, у образложењу пресуде Окружног суда у Суботици се, поред осталог, наводи: да је на основу утврђених чињеница првостепени суд правилно закључио о неоснованости нематеријалне штете (изузев за умањење животне активности), као и материјалне штете коју је тужилац захтевао, и то због застарелости потреживања; да се на конкретан случај не може применити одредба члана 377. Закона о облигационим односима, јер се рок застарелости из ове одредбе примењује према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према држави која у овом случају одговара по одредби члана 172. Закона о облигационим односима; да потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган застарева у роковима прописаним чланом 376. наведеног закона; да је тужилац лишен слободе августа 1995. године, а то лишење је трајало до 12. децембра 1995. године, те како је тужба поднета 20. фебруара 2006. године протекао је рок из члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да у проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни битна повреда на коју се указује у ревизији; да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалних видова штете (осим за накнаду штете преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због душевних болова услед умањења животне активности о ком захтеву је поступак и даље у току) и захтевану накнаду материјалне штете, због принудног рада; да су за примену материјалног права нижестепени судови дали довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај тај суд, те и за став о примени чл. 376. и 377. Закона о облигационим односима; да се побија њем нижестепене пресуде због погрешно примењеног материјалног права, ревизијом у суштини напада утврђено чињенично стање које се у смислу одредбе члана 398. став 2. Закона о парничном поступку, ревизијом не може побијати; да се у ревизији понављају жалбени разлози који су били предмет детаљне и правилне оцене другостепеног суда, на коју упућује и Врховни суд Србије, услед чега је изостало детаљно образложење ове пресуде сагласно члану 405. став 2. Закона о парничном поступку, будући да се њеним образложењем не би постигло ново тумачење права, нити би се њоме допринело уједначеном тумачењу права од стране нижестепених судова.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичк ог интегритет а (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл . 28. и 29. ); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл . 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнак у з аштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тескту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног суда Србије.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на рехабилитацију и накнаду штете, гарантованих одредбом члана 35. став 1. Устава.
У конкретном поступку, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Суботици пресудом П. 295/06 од 2. октобра 2007. године одлучио да је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио накнаду штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе делимично неоснован, јер су истек ли субјективни и објективни рокови застарелости потраживања накнаде штете. Ова пресуда и заузети став су потврђени пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 1427/07 од 30. новембра 2007. године и оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди за свој став дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао било шта што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Наиме, испитујући основаност уставне жалбе у овом делу, Уставни суд је пошао од одредбе члана 27. став 1. Уст ава којом је сваком гарантовано право на личну слободу и безбедност и којом је ограничење тог права, у смислу лишавања слободе, дозвољено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и одредбе члана 35. став 1. Устава којом је, поред осталог, гарантовано право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије у случају када је лице без основа и незаконито лишено слободе. Такође, сагласно одредби члана 172. став 1. ЗОО, постоји одговорност државе за штету коју трећем лицу проузрокује њен орган (или службено лице) у вршењу или у вези са вршењем својих функција, која између осталог може настати и услед незаконитог лишења слободе неког лица. Другим речима, на основу наведених одредаба Устава и закона, Суд је оценио да постоји неспорна одговорност Републике Србије за штету насталу услед незаконитог лишења слободе лица извршеног од стране органа Министарства унутрашњих послова, па чак и када су штетне последице наступиле изван територије Републике Србије. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао правни основ да захтева накнаду штете од Републике Србије, а која је настала услед незаконитог ускраћивања слободе кретања од стране њених органа.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у којем се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Уставни суд је даље утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од када је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи - привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. При томе, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије из нео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да се, у конкретном случају, на потраживање подносиоца има применити рок застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
У погледу навода из уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона.
Раматрајући наводе уставне жалбе о повреди начела употребе језика у парничном поступку, због тога што су списи првостепеног предмета написани латиничним писмом, Уставни суд указује да је на првом рочишту за главну расправу пред првостепеним судом утврђено да је језик поступка српски, а да подносилац у току целог првостепеног поступка, као ни доцније у жалби и ревизији, није указивао на евентуалну повреду члана 361. став 2. тачка 8) ЗПП, те да стога овај разлог који се први пут истиче у уставној жалби не може представљати ваљан уставноправни разлог за постојање повреде уставних права приликом доношења оспорене пресуде.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, према одредбама члана 7. Закона о парнич ном поступку из 2004. године, који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе, је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП) или кад је то посебним прописим предвиђено, што примену тзв. истражног начела у парничном поступку своди на изузетак од генерално усвојеног парничног начела диспозиције странака.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Стога Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда Србије н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у више својих одлука, као што су Уж Уж-345/2008 од 17. марта 2010. године и Уж-518/2008 од 28. маја 2010. године .
Уставни суд констатује да је право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава конкретизовано кроз гарантије права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме јемчи, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је претходно утврђено да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да подносиоцу није повређено ни наведено основно начело зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Стога Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда Србије н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у више својих одлука, као што су Уж Уж-345/2008 од 17. марта 2010. године и Уж-518/2008 од 28. маја 2010. године .
Уставни суд констатује да је право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава конкретизовано кроз гарантије права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме јемчи, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је претходно утврђено да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да подносиоцу није повређено ни наведено основно начело зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије у тој одлуци одговорио на ревизијске наводе и оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су делимично одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уста вне жалбе зајемчена чл. 21. и 23 , чл. 25. до 29, члан ом 36. став 1, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе. Такође, полазећи од тога да уставна жалба, без обзира на позивање на "право на правично суђење у разумном року", не садржи никакве уставноправне разлоге за постојање повреде права на суђење у разумном року, нити захтев за утврђивање повреде овог права, Уставни суд у разматрању уставне жалбе није испитивао постојање повреде овог права .
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 3 5. и 36. Устава, док је уставну жалбу у преосталом делу у односу на оспорену пресуду одбацио.
6. У односу на наводе из уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је била ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, према ставу Уставног суда, а на основу одредаба члана 170. Устава, члана 84. став 1. и члана 113. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије из августа 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ст упања на снагу важећег Устава од 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у ов ом делу одбацио као недопуштену сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. На основу свега наведеног , као и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уста вне жалбе зајемчена чл. 21. и 23 , чл. 25. до 29, члан ом 36. став 1, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе. Такође, полазећи од тога да уставна жалба, без обзира на позивање на "право на правично суђење у разумном року", не садржи никакве уставноправне разлоге за постојање повреде права на суђење у разумном року, нити захтев за утврђивање повреде овог права, Уставни суд у разматрању уставне жалбе није испитивао постојање повреде овог права .
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1277/08 од 9. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 3 5. и 36. Устава, док је уставну жалбу у преосталом делу у односу на оспорену пресуду одбацио.
6. У односу на наводе из уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је била ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, према ставу Уставног суда, а на основу одредаба члана 170. Устава, члана 84. став 1. и члана 113. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије из августа 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ст упања на снагу важећег Устава од 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у ов ом делу одбацио као недопуштену сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. На основу свега наведеног , као и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић