Преглед документа Уж-288/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Карла Чеха из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. априла 2009. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Карла Чеха изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду К. 692/05 од 12. септембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2360/06 од 26. децембра 2006. године.

1. Карло Чех из Бачке Паланке поднео је Уставном суду 24. децембра 2007. године благовремену и допуштену уставну жалбу изјављену против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, посебних права окривљеног из члана 33. Устава, као и права гарантованих одредбама чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби и њеној допуни подносилац уставне жалбе детаљно описује ток поступка који се пред Окружним судом у Новом Саду водио против њега и другоокривљене Пејчић Веронике због кривичног дела обљубе над немоћним лицем, истичући да није прецизно утврђено место извршења кривичног дела и указујући на нелогичности и контрадикторности изјава оштећених и другоокривљене. Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац оспорава наведене пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, наводећи да је цео поступак опструиран, да је онемогућено извођење правих доказа и да се, неосновано, за његове изјаве дате у жалби ''сматрало да су усмерене у циљу избегавања кривичне одговорности''. Подносилац је изнео и своју оцену доказа изведених у кривичном поступку. Наводи да се изјаве оштећених и другоокривљене нису могле логички повезати, због чега je претрес прекидан, а ''са поступком је развлачено без правог образложења'', а да је на претресима одржаним 16. и 30. јуна 2005. године, када су оштећене заједно давале исказе, подносилац био удаљен из суднице и није му било дозвољено да поставља било каква питања. Истиче да је Врховни суд Србије у ''смањеном, трочланом већу, у журби'' одлучивао о његовој жалби. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд укине оспорене пресуде, поступак врати на поновно одлучивање и укине издржавање казне.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајaмчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставно судске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајaмчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Окружног суда у Новом Саду К 692/05 и уставном жалбом побијане судске одлуке и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Окружним судом у Новом Саду вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, као првоокривљеног и другоокривљене Пејчић Веронике, по оптужници Окружног јавног тужиоца у Новом Саду Кт. 769/04 од 1. априла 2005. године. Пресудом тог суда К. 181/05 од 30. јуна 2005. године подносилац уставне жалбе је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 10 година, а другоокривљена на јединствену казну затвора у трајању од осам година. Решењем Врховног суда Србије Кж. I 1740/05 од 26. октобра 2005. године наведена пресуда је укинута и предмет враћен на ново суђење.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 692/05 од 12. септембра 2006. године подносилац уставне жалбе оглашен је кривим због извршења кривичног дела обљубе над немоћним лицем из члана 179. став 2. у вези става 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) у продужењу у вези члана 61. КЗ, за које дело му је суд утврдио казну затвора у трајању од седам година и шест месеци и због кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. КЗ у вези кривичног дела обљубе над немоћним лицем из члана 179. став 2. у вези става 1. КЗ за које дело му је суд утврдио казну затвора у трајању од две године, па га је применом члана 60. став 1. и 2. КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од девет година.
На главном претресу одржаном 7. априла 2006. године искључена је јавност до завршетка главног претреса, сходно одредби члана 292. Законика и о кривичном поступку, због природе дела које се окривљеним ставља на терет, а у циљу заштите мал. оштећених и окривљених. У образложењу пресуде се наводи да је суд у поновном поступку, а након извештаја Центра за социјални рад Бачка Паланка којим се предлаже да суд поново не саслушава мал. оштећене, на сагласан предлог странака прочитао исказе мал. оштећених из ранијег поступка (од 16. јуна 2005. године). Наводи се да је суд чињенично стање утврдио ''оценом свих изведених доказа и појединачно и у њиховој међусобној повезаности, при чему је писмена документација прихваћена као веродостојна, тим пре што на њу није било примедби''.
У овом поновном поступку суд је одржао главни претрес и након 5 наставака донео је првостепену пресуду након 9 месеци и 17 дана. На главном претресу изведени су сви докази које је предложио бранилац подносиоца уставне жалбе - саслушање психолога школе коју оштећене похађају, као и саслушање сведока и вештака гинеколога.
Против оспорене првостепене пресуде жалбу је изјавио, поред осталих и подносилац уставне жалбе. Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2360/06 од 26. децембра 2006. године уважена је жалба браниоца другоокривљене, па је само у погледу одлуке о казни преиначена пресуда Окружног суда у Новом Саду К. 692/05 од 12. септембра 2006. године, док су жалбе Окружног јавног тужиоца, браниоца подносиоца уставне жалбе и самог подносиоца уставне жалбе одбијене као неосноване, а пресуда у односу на подносиоца је потврђена. Седници већа Врховног суда присуствовао је и подносилац уставне жалбе, а пресуда je донета након 3 месеца и 14 дана. У образложењу пресуде Врховни суд је ценио наводе подносиоца, који су накнадно истакнути и у уставној жалби и утврдио да су исти неосновани.

4. Уставни суд констатује, полазећи од разлога садржаних у уставној жалби, да је подносилац уставне жалбе оспорио акте наведене у изреци, због повреде права из члана 32. став 1. Устава и члана 33. Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 4907) прописано је: да право суда и државних органа који учествују у кривичном поступку да оцењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима (члан 18. став 1.); да у другом степену судови суде у већима састављеним од пет судија за кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора у трајању од петнаест година или тежа казна, а у већима састављеним од тројице судија – за кривична дела за која је прописана блажа казна и да је кад суди у другом степену на претресу, веће састављено од двојице судија и тројице судија – поротника (члан 24. став 2.); да ће суд одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно описани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака (члан 337. став 2.), којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело и кривична одговорност оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело (члан 361. став 7.)
Одредбом члана 179. став 2. Кривичног законика (''Службени гласник РС'', бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописан је тежи облик кривичног дела обљубе над немоћним лицем, за који ће се учинилац казнити затвором од две до дванаест година.

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 32. став 1. и члана 33. Устава, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донете од стране Уставом и законом установљених органа судске власти, а надлежни судови су у законито спроведеном поступку утврдили постојање кривичног дела и кривичне одговорности. Имајући у виду одредбу члана 24. став 2. Законика о кривичном поступку, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије, одлучујући по жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Окружног суда у Новом Саду К. 692/05 од 12. септембра 2006. године, одлучивао у саставу који је законом прописан за конкретно кривично дело. Уставни суд је утврдио да су надлежни судови, полазећи од чињеничног стања утврђеног у спроведеном доказном поступку, детаљно образложили своје ставове изнете у оспореним пресудама, за које је очигледно да нису последица произвољног тумачења и самовољне примене меродавног материјалног права. Наиме, Окружни суд у Новом Саду је, као првостепени у овом поступку, у поновном поступку извео све доказе предложене од стране подносиоца уставне жалбе и детаљно оценио све изведене доказе појединачно и у њиховој међусобној повезаности, нарочито поклањајући пажњу одбрани подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи подносиоца да му је ''онемогућено извођење правих доказа''. Такође, Суд је оценио да је подносилац био обавештен о природи и разлозима дела за која су му стављена на терет, као и о доказима прикупљеним против њега, да је имао браниоца кога је сам изабрао, да је на главном претресу саслушан, те да је дао и своју писмену одбрану у поднесцима од 29. марта 2006. године и 7. априла 2006. године и завршну реч. Имајући у виду неведено, Уставни суд је оценио да нема повреде наведених права подносиоца уставне жалбе.
У погледу навода подносиоца да је на претресима одржаним 16. и 30. јуна 2005. године, када су оштећене заједно давале исказе, подносилац био удаљен из суднице и није му било дозвољено да поставља било каква питања, Суд констатује да су мал. оштећене саслушане на главном претресу одржаном 16. јуна 2005. године, а да је 30. јуна 2005. године Окружни суд у Новом Саду донео пресуду К 181/05 којом је осудио подносиоца уставне жалбе на јединствену казну затвора у трајању од 10 година. Како је ова пресуда укинута решењем Врховног суда Србије Кж.I 1740/05 од 26. октобра 2005. године и предмет враћен на поновно суђење, те су поново спроведене све доказне радње, и на сагласан предлог странака прочитан исказ мал. оштећених из ранијег поступка, то је Уставни суд оценио да ови наводи подносиоца уставне жалбе нису од значаја за решавање ове уставно правне ствари.
Имајући у виду наводе подносиоца уставне жалбе да је ''са поступком развлачено без правог образложења'' Уставни суд је анализирао и дужину трајања кривичног поступка и утврдио да је почев од подизања оптужнице 1. априла 2005. године, па до доношења другостепене пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2360/06 од 26. децембра 2006. године, овај поступак трајао 1 годину, 8 месеци и 25 дана.
Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, Суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања оспореног судског поступка.
Уставни суд је разумност трајања судског поступка ценио полазећи од сложености конкретног случаја, понашања судова, понашања странака у току поступка и интереса подносиоца уставне жалбе и утврдио следеће:
Кривица подносиоца уставне жалбе утврђена је у кривичном поступку, након веома обимно спроведеног доказног поступка пред надлежним судом у Новом Саду. Из целине судског поступка може се закључити да се ради о сложеном судском поступку у погледу чињеница које је требало установити. Како су оштећене и другоокривљена особе ометене у развоју, током првостепеног поступка извршено је медицинско вештачење на околност способности окривљене да учествује у овом кривичном поступку, тражен је Извештај центра за социјални рад Бачка Паланка, саслушана социјална радница и два психолога, окривљени, оштећене, као и 3 сведока.
Испитујући поступање судова у овој правној ствари Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Новом Саду током овог судског поступка донео две првостепене одлуке, а да је прву пресуду К 181/05 од 30. јуна 2005. године донео након 2 месеца и 29 дана од подизања оптужнице. Подносиоцу је било омогућено да прати ток поступка, да се изјасни и предлаже доказе у односу на одлучујуће чињенице и да предузима законом допуштене процесне радње. Како је цео поступак трајао мање од две године, Уставни суд је становишта да у конкретном случају нема повреде права на суђење у разумном року.

6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одлучено је као у изреци.