Уставни суд, Велико већ е, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бојане Караџић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бојане Караџић изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1204/09 од 17. септембра 2009. године и утврђује да су наведеним пресудама повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на рад зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији коју је Бојан а Караџић изјав ила против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.
2. Налаже се Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији коју је Бојан а Караџић изјав ила против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојана Караџић из Београда изјавила је 17. децембра 2008. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1204/09 од 17. септембра 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде у супротности са Oдлуком Уставног суда Републике Србије IУ - 135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којој је одлучено оспореном пресудом, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Даље је навела да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према њеном мишљењу, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Подноситељка уставне жалбе је истакла да никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено ули ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета Првог општинског суда у Београду П1. 876/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду (у даљем тексту: Општински суд) П1. 876/06 од 24. септембра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, па су поништена решења тужене Републике Србије – Министарства финансија 08 број 112-01-1/215-206 од 18. августа 2006. године и 08 број 112-01-110/2006 од 30. августа 2006. године. Истом пресудом обавезана је тужена да тужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми и стеченом знању и способностима, као и да јој накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужене, Окружни суд у Београду (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године којом је преиначена првостепена пресуда и тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља која је била запослена у Министарству за међународне и економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а, остала нераспоређена у Министарству финансија почев од 18. августа 2006. године, на основу решења Министарства финансија 08 број 112-01-1/215-206 од 18. августа 2006. године; да је решењем Министарства финансија 08 број 112-01-110/2006 од 30. августа 2006. године одбијен њен приговор на наведено првостепено решење; да је тужиља радила у савезним органима непрекидно почев од 17. јуна 1996. године, па до 9. јуна 2006. године; да је првостепени суд на основу члана 68а Закона о радним односима у државним органима, којим је прописано да ће за случај преузимања послова из надлежности савезног органа државни орган у чији делокруг прелазе ти послови истовремено преузети потребан број запослених и постављање лица за обављање преузетих послова у складу са потребама органа, нашао да је наведено решење о престанку радног односа незаконито, с обзиром на то да нераспоређеним запосленима или постављеним лицима којима се отказује радни однос тужена није покушала да обезбеди радно место у истом или другом државном органу; да је на овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право; да је у конкретној ситуацији тужиља била у радном односу у Министарству за међународне и економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а ч ије надлежности су у складу са уредбама о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију са бивше Србије и Срне Горе привремено, до ступања на снагу Закона којим се уређују организација министарстава Републике Србије, престаје да финансира поред осталих и Министарство за међународне економске, па се зато примењује одредба члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима; да како тужиља према потребама Министарства финансија, а након преузимања предмета и архиве није преузета, то је остала нераспоређена, уз обавезу исплате зараде до престанка радног односа и исплате отпремнине.
Врховни суд Србије је 17. септембра 2009. године донео оспорену пресуду Рев. II 1204/09, којом је ревизију изјављену против пресуде Окружног суда Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда поступка на које се указује у ревизији; да је побијана одлука јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати; да је Окружни суд за своју одлуку дао разлоге које као правилне и потпуне у свему прихвата и Врховни суд Србије; да наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани, јер је Окружни суд у конкретној ситуацији правилно применио одредбу члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима.
4. Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06) било је прописано: да Република Србија привремено, до ступања на снагу закона којим се уређује организација министарстава, престаје да финансира надлежности Министарства за међународне економске односе (члан 5. став 1. тачка1)); да Министарство за економске односе са иностранством преузима од Министарства за међународне економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области спољне трговине наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене (контролисаном робом) (члан 7. став 2.); да предмете и архиву из надлежности Министарства за међународне економске односе који престају да се финансирају преузимају Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством (члан 8. став 2.) .
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама повређена уставна права подноситељке.
Наиме, подноситељка уставне жалбе је била запослена у Министарству за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а. По престанку државне Заједнице, а како то произилази из садржине Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, Министарство за економске односе са иностранством преузело је од Министарства за међународне економске односе одређене послове Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а (члан 7. став 2.), док су предмете Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а преузели Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством Републике Србије (члан 8. став 2.). Међутим, Окружни суд и Врховни суд Србије су образложења својих пресуд а, којима су одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, засновали на одредби члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, којом је било прописано да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени. По мишљењу Уставног суда, у конкретном случају се не ради о ситуацији регулисаној одредбом члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, која се примењује када је укинут државни орган, а са њим и сви послови тога органа, већ о ситуацији која, по оцени Уставног суда, захтева примену одредбе члана 68а Закона.
С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у Одлуци овог суда IУ–134/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) , поред осталог, наведено да из одредаба чл. 65. до 70. Закона о радним односима у државним органима произилази да радно-правни статус изабраних и постављених лица у институцијама државне заједнице Србија и Црн а Гор а и службама Савета министара које престају да раде, непосредно зависи од тога да ли су престанком рада ових органа укинути и њихови послови или су неки од тих послова преузети од стране државних органа Републике Србије. Уредбом о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС“, број 49/06) у члану 2. је констатовано да су престале да реде институције Србије и Црне Горе, а чланом 3. је утврђено да престају са радом службе Савета министара. Из Уредбе не произилази да су тиме укинути и послови које су те институције и службе обављале, јер се Уредбом одређују органи у Републици Србији, односно службе који преузимају „предмете“ институција државне заједнице Србиј а и Црн а Гор а и служби Савета министара које су престале са радом (члан 4. ст. 1. и 2. члан 5.). На тај начин је, по оцени Уставног суда , посредно, кроз преузимање предмета уређено и питање преузимања послова, односно надлежности институција државне заједнице Србиј а и Црн а Гор а и служби Савета министара од стране републичких органа и служби.
Дакле, у случају преузимања послова, као и предмета, из надлежности савезног органа, као што је то овде било, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да Окружни суд и Врховни суд Србије своје пресуде нису засновали релевантном материјалном праву, због чега ни дати разлози у образложењима оспорених пресуда, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да нема места примени одредбе 68а Закона о радним односима у државним органима .
6. На основу свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је у тачки 1. изреке жалбу усвојио, те је утврдио да су оспореним актима повређен а прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. Устава, док је у тачки 2. изреке наложио Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији коју је подноситељка уставне жалбе изјав ила против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде у супротности са Oдлуком Уставног суда Републике Србије IУ - 135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којој је одлучено оспореном пресудом, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Даље је навела да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према њеном мишљењу, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Подноситељка уставне жалбе је истакла да никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено ули ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета Првог општинског суда у Београду П1. 876/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду (у даљем тексту: Општински суд) П1. 876/06 од 24. септембра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, па су поништена решења тужене Републике Србије – Министарства финансија 08 број 112-01-1/215-206 од 18. августа 2006. године и 08 број 112-01-110/2006 од 30. августа 2006. године. Истом пресудом обавезана је тужена да тужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми и стеченом знању и способностима, као и да јој накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужене, Окружни суд у Београду (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године којом је преиначена првостепена пресуда и тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља која је била запослена у Министарству за међународне и економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а, остала нераспоређена у Министарству финансија почев од 18. августа 2006. године, на основу решења Министарства финансија 08 број 112-01-1/215-206 од 18. августа 2006. године; да је решењем Министарства финансија 08 број 112-01-110/2006 од 30. августа 2006. године одбијен њен приговор на наведено првостепено решење; да је тужиља радила у савезним органима непрекидно почев од 17. јуна 1996. године, па до 9. јуна 2006. године; да је првостепени суд на основу члана 68а Закона о радним односима у државним органима, којим је прописано да ће за случај преузимања послова из надлежности савезног органа државни орган у чији делокруг прелазе ти послови истовремено преузети потребан број запослених и постављање лица за обављање преузетих послова у складу са потребама органа, нашао да је наведено решење о престанку радног односа незаконито, с обзиром на то да нераспоређеним запосленима или постављеним лицима којима се отказује радни однос тужена није покушала да обезбеди радно место у истом или другом државном органу; да је на овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право; да је у конкретној ситуацији тужиља била у радном односу у Министарству за међународне и економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а ч ије надлежности су у складу са уредбама о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију са бивше Србије и Срне Горе привремено, до ступања на снагу Закона којим се уређују организација министарстава Републике Србије, престаје да финансира поред осталих и Министарство за међународне економске, па се зато примењује одредба члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима; да како тужиља према потребама Министарства финансија, а након преузимања предмета и архиве није преузета, то је остала нераспоређена, уз обавезу исплате зараде до престанка радног односа и исплате отпремнине.
Врховни суд Србије је 17. септембра 2009. године донео оспорену пресуду Рев. II 1204/09, којом је ревизију изјављену против пресуде Окружног суда Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда поступка на које се указује у ревизији; да је побијана одлука јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати; да је Окружни суд за своју одлуку дао разлоге које као правилне и потпуне у свему прихвата и Врховни суд Србије; да наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани, јер је Окружни суд у конкретној ситуацији правилно применио одредбу члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима.
4. Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06) било је прописано: да Република Србија привремено, до ступања на снагу закона којим се уређује организација министарстава, престаје да финансира надлежности Министарства за међународне економске односе (члан 5. став 1. тачка1)); да Министарство за економске односе са иностранством преузима од Министарства за међународне економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области спољне трговине наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене (контролисаном робом) (члан 7. став 2.); да предмете и архиву из надлежности Министарства за међународне економске односе који престају да се финансирају преузимају Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством (члан 8. став 2.) .
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама повређена уставна права подноситељке.
Наиме, подноситељка уставне жалбе је била запослена у Министарству за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а. По престанку државне Заједнице, а како то произилази из садржине Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, Министарство за економске односе са иностранством преузело је од Министарства за међународне економске односе одређене послове Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а (члан 7. став 2.), док су предмете Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а преузели Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством Републике Србије (члан 8. став 2.). Међутим, Окружни суд и Врховни суд Србије су образложења својих пресуд а, којима су одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, засновали на одредби члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, којом је било прописано да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени. По мишљењу Уставног суда, у конкретном случају се не ради о ситуацији регулисаној одредбом члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, која се примењује када је укинут државни орган, а са њим и сви послови тога органа, већ о ситуацији која, по оцени Уставног суда, захтева примену одредбе члана 68а Закона.
С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у Одлуци овог суда IУ–134/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) , поред осталог, наведено да из одредаба чл. 65. до 70. Закона о радним односима у државним органима произилази да радно-правни статус изабраних и постављених лица у институцијама државне заједнице Србија и Црн а Гор а и службама Савета министара које престају да раде, непосредно зависи од тога да ли су престанком рада ових органа укинути и њихови послови или су неки од тих послова преузети од стране државних органа Републике Србије. Уредбом о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС“, број 49/06) у члану 2. је констатовано да су престале да реде институције Србије и Црне Горе, а чланом 3. је утврђено да престају са радом службе Савета министара. Из Уредбе не произилази да су тиме укинути и послови које су те институције и службе обављале, јер се Уредбом одређују органи у Републици Србији, односно службе који преузимају „предмете“ институција државне заједнице Србиј а и Црн а Гор а и служби Савета министара које су престале са радом (члан 4. ст. 1. и 2. члан 5.). На тај начин је, по оцени Уставног суда , посредно, кроз преузимање предмета уређено и питање преузимања послова, односно надлежности институција државне заједнице Србиј а и Црн а Гор а и служби Савета министара од стране републичких органа и служби.
Дакле, у случају преузимања послова, као и предмета, из надлежности савезног органа, као што је то овде било, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да Окружни суд и Врховни суд Србије своје пресуде нису засновали релевантном материјалном праву, због чега ни дати разлози у образложењима оспорених пресуда, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да нема места примени одредбе 68а Закона о радним односима у државним органима .
6. На основу свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је у тачки 1. изреке жалбу усвојио, те је утврдио да су оспореним актима повређен а прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. Устава, док је у тачки 2. изреке наложио Врховном касационом суду да понови поступак по ревизији коју је подноситељка уставне жалбе изјав ила против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 619/2008 од 9. априла 2009. године, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић