Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Петровића, из Вајске, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Петровића изјављена против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 10/10 од 10. септембра 2010. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 230/2010 од 27. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Петровић из Вајске, преко пуномоћника Срђана Лакића и Мироја Јовановића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 18. октобра 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 10/10 од 10. септембра 2010. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 230/10 од 27. септембра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је подносилац жалбе окривљени у кривичном поступку који се води пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду Ки.По1. 296/10 због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. и кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика. Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 10/10 од 10. септембра 2010. године је према подносиоцу уставне жалбе, као и окривљенима Б.С, Т.В, А.И. и С.С, продужен притвор за још три месеца, и то на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку. Против решења о продужењу притвора бранилац окривљеног, овде подносиоца је изјавио жалбу која је одбијена као неоснована оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 230/2010 од 27. септембра 2010. године. Истиче да му је продужен притвор на основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП а да нису дати разлози у погледу особитих околности које указују да ће окривљени ометати поступак истраге. Сматра да не постоји овај притворски основ, јер су оспорена решења "заснована на разлозима који су нејасни и у знатној мери противуречни", због тога што: делимично су нетачни подаци о власништву над привредним друштвима преко којих се одвијао незаконит пословни однос; није могућ утицај на сведоке које окривљени и не познаје; у решењу се не наводе разлози зашто сведоци нису саслушани а продужава се притвор; у првостепеном, као ни у другостепеном решењу не наводи се зашто је у конкретном случају притвор неопходан ради несметаног вођења кривичног поступка по основу из члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, на који начин су прекршена његова Уставом загарантована права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и 31. став 1. Устава. Предложио је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права, као и да се оспорена решења пониште и подносилац пусти на слободу, те да му се утврди право на накнаду штете уз објављивање одлуке Суда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду водио се истражни поступак у предмету Ки.По1. 296/10 против Горана Петровића, и још петоро окривљених. Истражни судија донео је решење о споровођењу истраге због постојања основане сумње да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, извршио по једно кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) у стицају са продуженим кривичним делом злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ у вези са чланом 61. КЗ.
Окривљени се налази у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки. По1. 296/10 од 14. јуна 2010. године, а који му се рачуна од 12. јуна 2010. године, када је, заједно са осталим окривљенима, лишен слободе и који му је одређен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП. Решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 1264/10 од 12. јула 2010. године притвор му је продужен по истом законском основу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 10/10 од 10. септембра 2010. године, према подносиоцу уставне жалбе и према осталих четворо окривљених, продужен је притвор за још три месеца, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Образлажући своју одлуку, суд је, поред осталог, навео да „из досада прикупљених података и доказа произлази основана сумња да су окривљени Горан Петровић и још четворо окривљених, извршили предметна кривична дела и радњама описаним захтевом за спровођење истраге прибавили за себе противправну имовинску корист у износу од око 10.061.402,88 динара, на име провизије за новчане транскације са рачуна различитих предузећа на рачуне предузећа која су била под контролом окривљених". Како новац није пронађен, окривљени би га могли искористити за скривање и бег, уколико би се нашли на слободи. Поред тога, постоји основана сумња да су окривљени извршењем предметних кривичних дела прибавили противправну имовинску корист већем броју предузећа која су наведене уплате вршила у укупном износу од 90.552.626,03 динара, који новац, такође није пронађен, па би окривљени коришћењем и овог новца могли финансирати своје скривање. Окривљени су и основано сумњиви да су извршили кривична дела за која су запрећене високе казне затвора до 12 година", па како Горан Петровић непријављено борави на другој адреси а не оној која је пријављена као пребивалиште, ово све, по оцени суда, указује на опасност од бекства уколико би се нашао на слободи, због чега је његово даље задржавање у притвору, по основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП нужно, ради несметаног вођења и окончања овога поступка. За окривљеног Горана Петровића постоји и сумња да је посредовао и договарао се са одговорнима из фабрике акумулатора у Сомбору, која је пословала са предузећима за које постоји основана сумња да су под контролом организатора криминалне групе, окривљених Б.С. и Т.В, који су уплаћени новац даље трансферисали, по тврдњи Тужиоца, предузећима под фактичком контролом осталих окривљених. Власници и одговорна лица тих предузећа су сведоци који нису саслушани, због чега постоје особите околности које указују на то да би окривљени Горан Петровић, уколико би се нашао на слободи, могао ометати поступак утицањем на сведоке, као и да би лично или коришћењем стечених познанстава и веза могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела, због чега је и према њему неопходно даље продужење притвора по истом основу - члан 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Апелационом суду у Београду-Посебно одељење, која је оспореним решењем Кж2. По1. 230/2010 од 27. септембра 2010. године одбијена као неоснована, са образложењем да је „првостепени суд за своју одлуку дао јасне и уверљиве разлоге, које је недвосмислено, потпуно и аргументовано образложио, а које у свему прихвата и овај суд". У образложењу овог оспореног решења се наводи да је првостепени суд правилно окривљеном Горану Петровићу продужио притвор на основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, јер постоји основана сумња да је кроз деловање у оквиру криминалне групе предузимао противправне радње (описане у захтеву за спровођење истраге) и тако за себе и друге стекао незакониту добит (при чему тај новац није пронађен), да се он терети за извршење кривичних дела за која су запрећене високе казне затвора (до 12 година) и да не борави на адреси на којој има пребивалиште, те да је правилан закључак суда да ове чињенице заједно указују на опасност од бекства и скривања окривљеног који би, уколико би се нашао на слободи, могао постати недоступан судским органима и на тај начин ометатати даљи ток судског поступка, па је и по налажењу овога суда, према истом, нужно и неопходно продужити притвор по наведеном основу. Такође, другостепени суд је у потпуности прихватио разлоге првостепеног суда за продужење притвора према окривљеном и по основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП јер истражни поступак није окончан, именовани сведоци још нису саслушани, а у даљем поступку је потребно прикупити преосталу документацију за бројна предузећа, те извршити и одговарајућа вештачења па због тога постоје особите околности које указују на то да би он, уколико би се нашао на слободи, могао ометати поступак утицањем на поменуте сведоке, као и да би лично, или коришћењем стечених познанстава и веза, могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела. Другостепени суд се детаљно изјаснио о свим жалбеним наводима браниоца дајући разлоге због којих их сматра неоснованим.
Подносилац уставне жалбе је поновио у уставној жалби наводе из жалбе на првостепено решење о продужењу притвора.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредба члана 31. став 1. Устава јемчи да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 142. став 1. тачка 1)); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (члан 142. став 1. тачка 2)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити, односно продужити, само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, који су прописани у тач. 1) до 5) члана 142. став 1. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – тачка 1) и спречавање доказне опструкције – тачка 2).
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може продужити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању, односно продужавању притвора, детаљно образложи који су то разлози који задржавање лица у притвору чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, који су идентични са наводима и разлозима жалбе на првостепено решење о продужењу притвора, о којима се подробно изјаснио другостепени суд доносећи одлуку оспорену уставном жалбом, Уставни суд је утврдио, у односу на оспорена решења Апелационог суда у Београд, да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП. У односу на ове притворске разлоге, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 10/10 од 10. септембра 2010. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. КЗ у стицају са продуженим кривичним делом злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ у вези са чланом 61. КЗ, а будући да је подносилац кроз деловање у оквиру криминалне групе предузимао противправне радње (описане у захтеву за спровођење истраге) и тако за себе и друге стекао незакониту добит (при чему тај новац није пронађен), да се терети за извршење кривичних дела за која су запрећене високе казне затвора (до 12 година) и да не борави на адреси на којој има пребивалиште, то наведене околности представљају околности које указују на опасност од бекства. Такође, и околности да истражни поступак није окончан, да именовани сведоци још нису саслушани, да је у даљем поступку потребно прикупити преосталу документацију за бројна предузећа и извршити и одговарајућа вештачења, јесу околности које указују на то да би он, уколико би се нашао на слободи, могао ометати поступак утицањем на сведоке, као и да би лично, или коришћењем стечених познанстава и веза, могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела. Решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 230/2010 од 27. септембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о продужењу притвора по наведеном притворском основу, јер је веће утврдило да је првостепени суд доносећи одлуку о продужењу притвора ценио све чињенице и околности које су битне за доношење одлуке о притвору, па је правилно поступио када је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења Апелационог суда у Београду заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Судови су аргументовано образложили да наведене околности представљају оне околности које оправдавају бојазан од бекства подносиоца и доказне опструкције у овом истражном поступку, те да је због тога против подносиоца неопходно задржати на снази меру притвора. Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд сматра да су надлежни судови, у складу са својим законским обавезама, пажљиво испитали оправданост продужења притвора према окривљенима, па тако и према подносиоцу уставне жалбе у току истражног поступка, с обзиром на све околности конкретног случаја и разложно ценили даље постојање законских основа за притвор, те подробно образложили због чега сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и надаље постоје.
Уставни суд је, због тога, оценио да се лишење слободе и задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору не могу приписати незаконитом, произвољном или неправичном поступању судова, те да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, при чему се одредбе члана 30. Устава и не односе на трајање притвора, већ једино на његово иницијално одређивање.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом одредбом.
Уставни суд је при томе нашао да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку и да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може предузети притвор као једна од законом прописаних мера за несметано вођење кривичног поступка. Полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да се трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. У том смислу, а имајући у виду фазу поступка - да је истрага још трајала и анализу изнетих правних прописа којима је уређен институт притвора, Уставни суд је оценио да дотадашње поступање надлежних судова у смислу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да се тиме утицало на трајање притвора дуже него што је то неопходно. Такође, Суд констатује: да је притвор окривљеном одређен у јуну 2010. године и продужен у септембру 2010. године за још три месеца и да у поступку контроле даљег задржавања на снази мере притвора надлежни судови имају право и обавезу да испитују постојање свих законом предвиђених разлога за притвор, из чега произлази да се притвор укида када ти разлози престану, да је надлежни суд дужан да по службеној дужности укине притвор чим престану разлози за његово задржавање, што значи, без обзира да ли је истекао временски период за који је притвор одређен или продужен, односно да га замени блажом мером кад за то наступе услови; да суд има законско овлашћење да задржи на снази предузету меру притвора ако постоји неки од законом прописаних разлога, а нису наступили услови да се замени блажом мером (нпр. јемством); да је према подносиоцу уставне жалбе мера притвора задржана у складу са основима из тач. 1) и 2) става 1. члана 142. ЗКП, за шта су у оспореним решењима дати детаљни и јасни разлози и да је притвор према подносиоцу уставне жалбе у фази истраге продужаван у роковима које Устав предвиђа пре подизања оптужнице, те да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 31. став 1. Устава.
8. С обзиром да није утврдио повредe Уставом зајемчених права подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
9. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић