Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Пејовића из Петровца, Република Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Пејовића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1859/10 од 5. августа 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Пејовић из Петровца, Република Црна Гора, преко Славка Берћана, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 30. августа 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1859/10 од 5. августа 2010. године, због повреде права из члана 21, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је у кривичном поступку, који се против њега води пред Вишим судом у Новом Саду због кривичних дела силовање из члана 178. став 1. КЗ и навођење на самоубиство из члана 119. став 1. КЗ, продужен притвор у коме се налази од 26. маја 2008. године, и то решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 994/10 од 27. јула 2010. године, уз образложење да је окривљени држављанин Црне Горе са пребивалиштем у Црној Гори, да има стан у закупу у Немачкој, а да на територији Србије нема пребивалиште ни боравиште, да је пензионер без обавеза, па да све те околности указују на бојазан да би боравком на слободи могао да се крије или побегне, напусти територију Србије и постане недоступан суду. У жалби против тог решења бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, предложио је да се решење о продужењу притвора преиначи и утврди јемсто од 30.000 евра као мера обезбеђења присуства подносиоца ради несметаног вођења поступка, са забраном напуштања стана у Београду који је власништво нећака подносиоца и забраном прилажења и комуникације са оштећеном К.Р, те са налогом повременог јављања суду. Међутим, Апелациони суд у Новом Саду је решењем Кж. II 1859/10 од 5. августа 2010. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног. Подносилац указује да је чланом 17. Устава утврђено да странци у складу са међународним уговорима имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом, а да је чланом 21. Устава забрањена свака дискриминација непосредна и посредна по било ком основу, а да му је суд оспореним другостепеним решењем ускратио право да му се као странцу и пензионеру трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, уз "ускраћивање права на јемство као замену мере притвора". Сматра да је овакво решење суда у супротности са чланом 2. Уговора о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима "између Републике Србије и Црне Горе", где је уговорено да држављани једне државе уговорнице имају једнаку правну заштиту у поступцима пред судовима и другим органима друге државе. Такође, наводи да "суд ни једном речју не образлаже предлог да се притвор подносиоцу уставне жалбе замени јемством односно забраном напуштања боравишта у Београду, што доводи до закључка да ово право замене блажом мером подносиоцу као странцу не припада и да се на овај начин дискриминише". Подносилац сматра да је доношењем оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду повређено и његово право на правично суђење, јер суд није одлучио у погледу понуђеног јемства као мере обезбеђења присуства подносиоца на главном претресу, а на шта је обавезан по закону. Такође, поносилац се позива и на дужину трајања притвора од 27. маја 2008. године па до последњег продужења решењем од 27. јула 2010. године за још два месеца, иако одредбе Устава и ЗКП обавезују суд да се притвор сведе на најкраће неопходно време, како пре, тако и после подизања опутужнице, и да се по службеној дужности укину мере обезбеђења присуства окривљеног када престану разлози због којих су предузете, односно замене другом блажом мером када за то постоје услови. Предлаже да Уставни суд утврди да су му повређена наведена Уставом зајемчена права и да "нареди" Апелационом суду у Новом Саду да подносиоца пусти на слободу одмах, уз замену мере притвора мером забране напуштања боравишта у Републици Србији.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и извршеним увидом у оспорена решења, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду против подносиоца уставне жалбе води се кривични поступак због кривичног дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом навођење на самоубиство и помагање у самоубиству из члана 119. став 1. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе се налази у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 599/08 од 27. маја 2008. године, који му се рачуна од 26. маја 2008. године, када је лишен слободе. Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду је подигло оптужницу Кт. 387/08 од 16. јула 2008. године против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због наведених кривичних дела, која је прецизирана актом од 24. марта 2010. године у погледу чињеничног описа. Притвор је подносиоцу више пута продужаван, а последњи пут пре подношења уставне жалбе решењем већа Вишег суда у Новом Саду Кв. 994/10 од 27. јула 2010. године из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) Законика о кривичном поступку, јер постоји основана бојазан да би окривљени, у случају да се нађе на слободи, могао да се крије или побегне, те напусти територију Републике Србије и тако постане недоступан суду и онемогући даљи ток кривичног поступка, с обзиром на то да окривљени, као држављанин Републике Црне Горе, са пребивалиштем у Петровцу СО Будва, има стан у закупу у Немачкој, а на територији Републике Србије нема пребивалиште и боравиште, и да је пензионер, без обавеза.
Решавајући о поднетој жалби против овог решења, Апелациони суд у Новом Саду донео је 5. августа 2010. године оспорено решење Кж. II 1859/10 којим је жалба браниоца окривљеног одбијена као неоснована. Другостепени суд је сматрао да је правилно примењена одредба члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер је чињеница да је окривљени држављанин Републике Црне Горе, пензионер, који има стан у закупу у Немачкој, а у Републици Србији, у којој нема пријављену адресу пребивалишта нити боравишта, нема никаквог суштинског разлога за боравак, па би очигледно његово пуштање на слободу довело до могућег скривања, односно омогућило му да побегне, сакрије се и постане недоступан за вођење кривичног поступка, за који, према опису радње извршења из оптужног акта, постоји значајан интерес за његово вођење. Даље, у образложењу решења суд наводи: "Истина, бранилац у жалби наводи околности у смислу могућности да државни органи Републике Србије, упркос чињеници да окривљени није њен држављанин и да би боравио на адресама становања, обезбеде присуство окривљеног, односно да се он сам јави суду по позиву, међутим, у конкретном случају ове тврдње нису довољно поткрепљене да би оспориле или довеле у питање за сада још увек постојећи притворски основ из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП из којег је окривљеном притвор и продужен".
4. Одредбом члана 17. Устава утврђено је да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије, а чланом 21. Устава утврђено је, поред осталог, да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.) и да свако има право на једнаку заштиту, без дискриминације (став 2.).
Одредбама члана 31. Устава, на чију се повреду уставном жалбом позива, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 32. став 1. Устава, свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 137. ЗКП прописано је, поред осталог, да окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 1. тачка 4. овог законика може се оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа пред судом који одлучује о јемству да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште (став 1.), а чланом 140. став 1. ЗКП да решење о јемству пре и у току истраге доноси истражни судија, као ида после подигнуте оптужнице, решење о јемству доноси председник већа, а на главном претресу веће.
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Члан 178. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), између осталог, прописује: да ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот и тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од две до десет година (став 1.); а члан 119. истог законика: ко наведе другог на самоубиство или му помогне у извршењу самоубиства, па ово буде извршено или покушано, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.).
5. Анализирајући оспорени појединачни акт са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу, одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Истовремено, суд је посебно дужан да води рачуна не само о испуњености законских услова за продужење притвора, већ и о томе да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење поступка) може остварити и другом (блажом) мером. Уставни суд указује да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.
Што се тиче постојања разлога за одређивање, односно продужење притвора прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да се то лице крије или се не може утврдити његова истоветност, или да постоје друге околности које указују на опасност од његовог бекства. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају.
Уставни суд је утврдио да су одлуку о постојању разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе надлежни судови засновали на томе да је подносилац уставне жалбе према садржини оптужног акта основано сумњив да је извршио кривично дело силовања у стицају са кривичним делом навођење на самоубиство и помагање у самоубиству, и на томе да је подносилац држављанин Републике Црне Горе, са закупом стана у Немачкој, по статусу пензионер, те да у Републици Србији нема суштинског разлога за боравак, нити има пријављено пребивалиште, што по закључку, како Вишег суда у Новом Саду, тако и Апелационог суда у Новом Саду чије је решење оспорено уставном жалбом, представља околност која указује на опасност од његовог бекства, скривања и недоступности за даље вођење овог кривичног поступка.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду о одбијању као неосноване жалбе браниоца окривљеног на решење Вишег суда у Новом Саду о продужењу притвора донето након подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је оспорени појединачни акт - решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1859/10 од 5. августа 2010. године донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је у поступку одлучивању о жалби на решење о продужењу притвора (који има за циљ додатну процену целисходности продужења притвора) оспорено решење донето сагласно одредбама члана 401. ЗКП. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснива оспорено решење, спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор. Самим постојањем оптужнице је испуњен један од услова за одређивање, односно продужење притвора – да постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело. Са друге стране, из чињеница које не спори ни сам подносилац уставне жалбе, и до којих се дошло у току кривичног поступка (да је држављанин Републике Црне Горе, пензионер, са закупом стана у Немачкој, без пребивалишта и боравишта у Републици Србији), произлази да нема суштинских разлога да он као лице без радних обавеза и пребивалишта остане на територији Србије, те по оцени Уставног суда, у конкретном случају постоје околности које указују на опасност од бекства, као други прописани услов за одређивање, односно продужење притвора по основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП. Уставни суд је из наведеног утврдио да су оспорена решења, како првостепено, тако и другостепено решње, које се оспорава уставном жалбом, донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после подизања оптужнице. Уставни суд констатује да се разлози одређивања и продужавања притвора, у конкретном случају, заснивају на чињеницама које постоје и трају за све време кривичног поступка и које се током целог поступка нису промениле, а које су такве природе да објективно представљају околности које значајно могу указивати на то да би пуштањем на слободу подносилац уставне жалбе као окривљени могао постати недоступан државним органима Републике Србије
Коначно, неопходност трајања притвора и након подизања оптужнице, Уставни суд је ценио и са становишта законске обавезе суда да, сагласно одредби члана 133. став 3. ЗКП, предузету меру за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка замени другом блажом мером, али тек кад за то наступе услови. У том смислу, Уставни суд констатује да из образложења оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је у жалбеном поступку цењен предлог подносиоца уставне жалбе, односно његовог браниоца у погледу одређивања других, блажих мера којима би се обезбедило присуство окривљеног, али да је суд нашао да те тврдње браниоца окривљеног, у конкретном случају, нису довољно поткрепљене да би оспориле или довеле у питање за сада још увек постојећи притворски основ из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је стао на становиште да је оспорена судска одлука о продужењу притвора донета на законом прописан начин, из законом утврђених разлога и да је задржавање на снази ове процесне мере извршено у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора, те да оспореним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
Поводом навода подносиоца уставне жалбе да "жалбени суд није одлучио у погледу понуђеног јемства као мере обезбеђења присуства подносиоца" чиме му је повређено право на правично суђење из члана 32. Устава, Уставни суд констатује, као што је претходно наведено, да је у образложењу решења Апелационог суда у Новом Саду, цењен тај жалбени навод, те да подносиоцу није повређено назначено Уставом гарантовано право.
7. Одлучујући у делу уставне жалбе који се односи на повреду чл. 17. и 21. Устава, Уставни суд констатује да се ради о одредбама Устава којима се не јемчи ни једно самостално људско право, већ је реч о основним начелима на којима почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда ових начела акцесорне природе и може бити везана само за истовремно учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе.
Како, по оцени Уставног суда, оспореним решењем нису повређена гарантована права подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. Устава, Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду уставног начела о положају странаца у смислу члана 17. Устава, као ни на забрану дискриминације у смислу члана 21. Устава.
С обзиром да није утврдио повредe назначених уставних права подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић