Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миклоша Ковача и Имре Ковача, обојице из Аде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миклоша Ковача и Имре Ковача изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1646/10 од 9. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миклош Ковач и Имре Ковач, обојица из Аде, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 22. јула 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1646/10 од 9. јула 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 25. јуна 2010. године Виши суд у Суботици, у кривичном поступку који се водио, поред осталих, и против подносилаца уставне жалбе као окривљених, донео решење Кв. 182/10 и према подносиоцима продужио притвор након подигнуте оптужнице за 30 дана, до 24. јула 2010. године. Бранилац подносилаца уставне жалбе је 1. јула 2010. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 9. јула 2010. године решењем Кж. II 1646/10. Другостепено решење је примљено у Вишем суду у Суботици 15. јула 2010. године и исти дан достављено подносиоцима уставне жалбе и њиховом браниоцу. Подносиоци уставне жалбе сматрају да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о њиховим жалбама, на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава. Такође, сматрају да није у складу са законом да суд при продужењу притвора као посебно тешке околности извршења кривичног дела узме оне којих нема у чињеничним наводима оптужнице, те да им је тиме повређено право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносиоци уставне жалбе даље наводе да је Виши суд у Суботици донео решење о продужењу притвора Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године у седници већа о којој подносиоци и њихов бранилац нису били обавештени, те нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу на наведено решење. На основу изложеног закључују да им „није омогућен поступак одлучивања о законитости лишавања слободе, који јемчи члан 5. став 4. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер им је само омогућено право на жалбу, а право на жалбу није поступак“.
Предложили су да Уставни суд утврди да су подносиоцима уставне жалбе повређена означена права и да поништи оспорено првостепено и другостепено решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе, као и саокривљених Б.Р. и Е.М, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Суботици Кт. 9/10 од 21. јуна 2010. године, због основане сумње да су учинили кривично дело разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и члана 33. Кривичног законика. Окривљенима је стављено на терет „да су 13. јануара 2010. године око 21.30 часова у Ади, способни да схвате значај свога дела и да управљају својим поступцима, свесни свог дела, чије извршење су хтели, по претходном договору употребом силе другом одузели туђу покретну ствар, у намери да њеним присвајањем прибаве себи противправну имовинску корист, на тај начин што су физички напали оштећеног сада покојног Д.Б., на улици, испред куће која се налази у улици Јожефа Атиле број 1, и то тако што су га окривљени Миклош Ковач и Имре Ковач, Б.Р. и Е.М, рукама и ногама ударали у пределу главе и тела, и том приликом му нанели следеће повреде: крвни подлив у десном пределу главе и тела, крвни подлив у пределу спољног угла десног ока, крвни подлив унутрашње половине капака левог ока, крвне подливе у оба слабинска предела, крвни подлив у средини задње стране врата, као и тешку телесну повреду у виду нагњечно - раздерне ране на предњој страни десне подколенице са последичним преломом горњег дела десне голењаче, којом приликом окривљена Е.М. из унутрашњег џепа јакне оштећеног сада пок. Д.Б, одузима новац у износу од 9.500,00 динара, након чега напуштају лице места, а код оштећеног сада покојног Д.Б. је 16. јануара 2010. године наступила насилна смрт услед масне емболије у склопу отвореног прелома десне голењаче, свесни забрањености дела“.
Подносиоцима уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 55/10 од 14. јануара 2010. године, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а решењем ванпретресног већа тога суда Кв. 25/10 од 26. јануара 2010. године притвор им је одређен и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Пре подношења уставне жалбе притвор им је продужен оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године, након подизања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Суботици Кт. 9/10 од 21. јуна 2010. године, и то за наредних 30 дана, односно до 24. јула 2010. године, с обзиром да оптужница тада још није била ступила на правну снагу. Притвор им је продужен по основима прописаним у одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
Бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Вишем суду у Суботици примљена 1. јула 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 9. јула 2010. године, оспореним решењем Кж. II 1646/10, одбио као неосновану жалбу браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године, нашавши да побијано решење не садржи повреде одредаба кривичног поступка, те да је првостепени суд тачно и потпуно утврдио чињенице од значаја за одлуку о продужењу притвора окривљенима, за шта је дао ваљано образложење које у свему прихвата и другостепени суд.
Ово решење је са списима предмета достављено Вишем суду у Суботици 15. јула 2010. године и истог дана уручено подносиоцима уставне жалбе и њиховом браниоцу.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 27. став 3. Устава зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Имајући у виду да је одредба члана 5. став 4. Европске конвенције у суштини идентична одредби члана 27. став 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на назначену одредбу Устава.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети и - ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 1. тач. 3) и 5)) .
Чланом 142а ЗКП прописано је: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је: да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година (разбојништво - члан 206. став 1.) и да ако је дело из става 1. овог члана учињено од стране групе, или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда или ако вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година (члан 206. став 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава и цитираних одредби ЗКП, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца на која су се позвали.
Наиме, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им повређена означена уставна права јер из решења о продужењу притвора произлази да суд није користио само чињенице наведене у диспозитиву оптужнице, већ да је "придодао" следеће околности и чињенице: "надаље, постоји основана сумња са су окривљени Миклош Ковач и Имре Ковач ... на јавном месту, на улици, напали оштећеног Д.Б, те му наносили повреде у ситуацији када овај више није био способан да се брани, односно кад је већ савладан седео на улици услед отвореног прелома десне подколенице и задавали му ударце ногама и рукама (практично газили), иако је у том моменту оштећени већ престао са пружањем активног отпора." Из тога изводе закључак да је првостепени суд својим констатацијама у оспореном решењу учинио тежим и „бескрупулознијим“ кривично дело које је подносиоцима уставне жалбе стављено на терет оптужницом надлежног јавног тужиоца, што само по себи чини незаконитим продужење притвора у погледу основа прописаног у члану 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Уставни суд налази да се ови наводи подносилаца уставне жалбе не могу сматрати основаним. Наиме, код сваког одлучивања о продужењу или укидању притвора током кривичног поступка, надлежни суд је дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, дужан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи. Када је, конкретно, реч о притворском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, неспорно је да је код подносилаца био испуњен објективни услов који се односи на законом прописану (запрећену) затворску казну за кривично дело за које су оптужени. Други услов чини постојање „посебно тешких околности кривичног дела“, које код поступајућег суда стварају уверење да је притварање окривљених оправдано. Овде је законодавац само поставио један широки правни стандард који се везује за фактичка питања у сваком појединачном случају, те је очигледно оставио одређено поље слободне – дискреционе процене кривичном суду да одлучи о томе да ли постоје посебно тешке околности конкретног кривичног дела, које чине притвор оправданим. При томе, суд узима у обзир све до тада прикупљене чињенице и околности кривичног дела за које постоји основана сумња да су га окривљени учинили, те није везан наводима из диспозитива оптужнице, јер је иста оптужни акт другог државног органа и у њој се не образлаже да ли је кривично дело извршено под „нарочито тешким околностима“, с обзиром да то није садржина бића кривичног дела и не улази у правну квалификацију радњи окривљених за које их јавни тужилац терети.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења која су оспорена уставном жалбом, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје нарочито тешке околности кривичног дела, због којих је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен и по означеном законском основу. Оспорена решења су, по мишљењу Уставног суда, управо резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљенима притвор продужи, те супротни наводи подносилаца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд сматра да су надлежни судови, у складу са својим законским обавезама, пажљиво испитали оправданост продужења притвора према окривљенима након подизања оптужнице, с обзиром на све околности конкретног случаја и разложно ценили даље постојање законских основа за притвор, те подробно образложили због чега сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и надаље постоје. Уставни суд је, због тога, оценио да се лишење слободе и задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору не могу приписати незаконитом, произвољном или неправичном поступању судова, те да оспореним решењима нису повређена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд указује да ова одредба гарантујe, пре свега, право жалбе суду лицу лишеном слободе од стране вансудских органа власти, односно право да покрене поступак у коме ће суд преиспитати законитост његовог лишења слободе и одлуку о томе донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито. Међутим, пошто и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд налази да се гаранције утврђене овом уставном одредбом протежу и на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор после подигнуте оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежних судова. Могућност изјављивања жалбе против одлуке поступајућег кривичног суда којом се притвор приликом преиспитивања продужава, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд више инстанце који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости даљег лишења слободе окривљеног мора донети хитно, стандард хитности је у оваквој ситуацији ипак мање захтеван. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. било поштовано, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја. Полазећи од наведеног, Суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године, којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор, трајао 14 дана, рачунајући од 1. јула 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Вишем суду у Суботици, до 15. јула 2010. године, када је одлука о жалби (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1646/10 од 9. јула 2010. године) достављена Вишем суду у Суботици и истог дана уручена окривљенима и њиховом браниоцу.
Уставни суд је, стога, оценио да је жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, против решења Вишег суда у Суботици Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године о продужењу притвора окривљенима, била довољно хитно размотрена од стране суда више инстанце, те се, по мишљењу Уставног суда, овакво поступање судова не може се сматрати некомпатибилним са захтевом хитности утврђеним чланом 27. став 3. Устава.
7. Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да је Виши суд у Суботици донео решење о продужењу притвора Кв. 182/10 од 25. јуна 2010. године у седници већа о којој подносиоци као притвореници и њихов бранилац нису били обавештени, те да стога нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу против наведеног решења. Међутим, Уставни суд налази да ови наводи немају значај уставноправних разлога за изнету тврдњу о повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава, којом се гарантује само право жалбе суду од стране лица лишеног слободе, али не и право да се присуствује седници судског већа у којој се одлучује о постојању разлога за продужење притвора, као ни седници већа у којој се одлучује о жалби притвореног лица. На основу јасних одредаба члана 142а ст.1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окривљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке ванпретресног већа суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз једину законску обавезу да се о тој седници води посебан записник који се прилаже списима.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић