Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Дамјановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Дамјановића изјављена против решења Врховног касационог суда Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Дамјановић из Београда је 29. јуна 2010. године, преко пуномоћника Александра Самуиловића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године, због повреде права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава Републике Србије, права на једнаку законску заштиту без дискриминације из члана 21. став 2. Устава и повреде права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 3. Устава.
У уставној жалби је наведено: да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године одбачена као недозвољена ревизија тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж I 1756/08 од 14. маја 2009. године; да је оспореним решењем подносиоцу ускраћено једино правно средство против наведене одлуке Окружног суда - ревизија по основу члана 395. Закона о парничном поступку, иако су у конкретном случају били испуњени сви услови да Врховни касациони суд по изјављеној ревизији одлучује; да је постојао основ за изјављивање ревизије, због тога што се пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду водио велики број спорова против истог туженог - ЈП "ЈАТ Airways", који су чињенично и правно идентични, а у којима су ови судови доносили различите одлуке, те несумњиво постоји потреба да се уједначи судска пракса, а у прилог чега говори и пресуда Европског суда за људска права у предмету "Винчић и други против Србије". Предлаже се да Уставни суд утврди да су решењем Врховног касационог суда Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године подносиоцу повређена напред наведена уставна права и поништи оспорено решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 8. марта 2006. године поднео Четвртом општинском суду у Београду тужбу против ЈП "ЈАТ Airways" из Београда, ради исплате зараде по основу прековремених сати. Четврти општински суд у Београду је донео пресуду П1. 779/06 од 29. октобра 2007. године којом је усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да тужиоцу исплати на име дела зараде по основу остварених прековремених сати у периоду од фебруара 2003. године до маја 2004. године укупно 132.661,84 динара, са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ почев од дана доспелости па до исплате и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Окружни суд у Београду је, решавајући о жалби туженог, пресудом Гж I 1756/08 од 14. маја 2009. године преиначио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 779/06 од 29. октобра 2007. године и одбио тужбени захтев тужиоца.
Против другостепене пресуде тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је 19. октобра 2009. године изјавио ревизију, због битних повреда парничног поступка и погрешне примене материјалног права. У ревизији је, поред осталог, указао да се пред Четвртим општинским судом води велики број истоврсних спорова по тужбама тужилаца који су радили као авиомеханичари против туженог ЈП "ЈАТ Airways" у којима је овај суд доносио различите пресуде, као и да је Окружни суд у Београду, решавајући о жалбама против ових пресуда, доносио различите одлуке, те да постоји потреба уједначавања судске праксе у овим случајевима.
Врховни касациони суд је оспореним решењем Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године одбацио ревизију као недозвољену. Испитујући побијану пресуду у вези са чланом 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети. У образложењу побијаног решења се наводи да је тужбом поднетом 8. марта 2006. године, а опредељеним тужбеним захтевом из поднеска од 11. јуна 2007. године, тужилац тражио да се тужени обавеже да му на име исплате дела зараде по основу остварених прековремених сати исплати укупно 132.661,84 динара, са законском затезном каматом на сваки појединачни износ почев од дана доспелости па до исплате. Како се у конкретном случају не ради о спору о заснивању, постојању и престанку радног односа у којима је ревизија увек дозвољена, а вредност предмета спора побијаног дела правоснажне пресуде од 132.661,84 динара не прелази новчани лимит од 500.000 динара меродаван за оцену дозвољености ревизије у смислу члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, то је изјављена ревизија недозвољена.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о постојању повреде Уставом зајемчених права на које подносилац уставна жалбе указује, од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 21. став 2. Устава утврђено је да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 36. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу(став 2.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено ја да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у време доношења оспореног решења, прописано је: да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, да се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају у обзир ако не чине главни захтев (члан 29. ст. 1. и 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (члан 394. став 2.); да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, када је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.); да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.).
Прелазном одредбом ЗПП прописано је да овај закон ступа на снагу по протеку три месеца од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а одредба члана 395. примењиваће се кад апелациони суд почне са радом (члан 494). Иначе, овај закон је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године.
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08 и 104/09), којим су, поред осталог, установљени и апелациони судови, прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања, а да се примењује од 1. јануара 2010. године.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли се оспореним решењем повређују или ускраћују уставна права подносиоца.
Имајући у виду одредбе ЗПП, Уставни суд налази да изјављивање ревизије није увек дозвољено у радним споровима, већ само у случајевима и под условима прописаним одредбама члана 394. ст. 2. и 3. и члана 439. ЗПП. Наиме, одредбом члана 439. ЗПП је омогућено изјављивање ревизије у радним споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, и то без обзира на вредност спора. Како радни спорови који се односе на исплату зараде нису обухваћени наведеном одредбом Закона, Уставни суд је оценио да је у тим споровима ревизија дозвољена под истим условима као у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу - ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде прелази 500.000 динара (наведена одредба члана 394. став 2. ЗПП). Неосновани су наводи подносиоца уставне жалбе да је предметна ревизија била дозвољена без обзира на вредност предмета спора „због потребе уједначења судске праксе“, а на основу члана 395. ЗПП. Ово из разлога што у моменту изјављивања предметне ревизије, апелациони судови још нису били почели са радом, тако да се ни одредба члана 395. ЗПП није могла применити у конкретном случају, а сагласно одредби члана 494. овог закона.
Стога је, по оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. Наиме, Врховни суд је, позивајући се на одредбе ЗПП важеће у време подношења ревизије, утврдио да вредност предмета спора није прелазила лимит из члана 394. став 2. ЗПП меродаван за оцену дозвољености ревизије у конкретном случају и због тога је одбацио ревизију као недозвољену.
Полазећи од изнетог Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Подносиоцу уставне жалбе, према оцени Уставног суда, није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима зајамечно одредбом члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак не може извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним ревизијским решењем повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца, с обзиром на то да подносилац у уставној жалби није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Како је оспореним ревизијским решењем одлучено о питању дозвољености ревизије које је процесног карактера, а не о законитости пресуде против које је изјављена ревизија, то, по оцени Уставног суда, овим решењем није могло бити повређено право подносиоца на правичну накнаду за рад из члана 60. став 3. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Рев. II 1205/10 од 1. априла 2010. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић