Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Гачића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Гачића изјављена против решења Врховног суда Србије Кж. 2678/09 од 2. октобра 2009. године и решења Окружног суда у Београду К. 3552/09 од 17. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Гачић из Лознице, преко пуномоћника Ђорђа Калања, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 30. октобра 2009. године уставну жалбу против аката наведени у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да се против подносиоца и још четири лица пред Окружним судом у Београду води кривични поступак због кривичног дела отмица из члана 134. став 2. у вези става 1, у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика; да је поступак у фази главног претреса; да се од свих пет оптужених једино још подносилац налази у притвору; да му је право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што нису постојали законски разлози за одређивање притвора, односно да суд није подносиоцу омогућио да се добровољно одазове позиву суда, већ му је одмах одређен притвор и за њим расписана потерница; да су му права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава повређена тиме што судови у оспореним решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца у притвору, односно да је суд без конкретних и утемељених разлога одбио предлог подносиоца да му се мера притвора замени блажом мером; да му је право на правично суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што се у притвору налази већ петнаест месеци за које време је суд осам пута заказивао главни претрес, али је он одржан само два пута, док је шест пута његово одржавање одложено, због недоласка саокривљених или њихових бранилаца.
Предложио је да Уставни суд утврди повреде означених права и одреди уклањање штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Кж. 2678/09 од 2. октобра 2009. године (оспорено решење Окружног суда у Београду К. 3552/09 од 17. септембра 2009. године подносилац није доставио, као ни претходна решења о одређивању, односно продужењу притвора) и из њега и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Окружним судом у Београду води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, због кривичног дела отмица из члана 134. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Кривични поступак је започео 9. марта 2004. године, када је истражни судија Окружног суда у Београду против подносиоца уставне жалбе донео решење о спровођењу истраге Ки. 256/04.
Подносиоцу уставне жалбе је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 256/04 од 5. маја 2004. године, на основу члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, одређен притвор у коме се налази од 4. августа 2008. године, када је лишен слободе.
Решавајући о предлогу браниоца да се као мера обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку уместо притвора прихвати полагање јемства у износу од 5000 евра, Окружни суд у Београду је 23. фебруара 2009. године донео решење којим је такав предлог одбио. Суд је нашао да понуђено јемство није довољно да обезбеди присуство окривљеног у кривичном поступку, јер није прихватио тврдње окривљеног да није знао да се против њега води кривични поступак, с обзиром на службени извештај ОУП Лозница од 1. марта 2005. године, према коме окривљени преко годину дана није боравио на адреси пребивалишта, а чланови његовог домаћинства су изјавили да не знају где се окривљени налази, јер није с њима у контакту. Како се, поред наведеног, из фотокопије пасоша окривљеног види да у периоду од одређивања притвора па до доношења овог решења окривљени није улазио у земљу, суд је заузео став да све ове околности указују на основану бојазан да би окривљени, боравком на слободи, могао да се крије, односно дати се у бекство и на тај начин постане недоступан суду.
Пре подношења уставне жалбе притвор је подносиоцу продужен решењем Окружног суда у Београду Кв. 3552/09 од 17. септембра 2009. године, на основу члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, који може трајати најдуже два месеца.
Решавајући о жалби подносиоца против наведеног решења о продужењу притвора, Врховни суд Србије је 2. октобра 2009. године донео оспорено решење Кж. 2678/09 којим је жалбу одбио као неосновану. По оцени другостепеног суда и даље стоје законски разлози за задржавање оптуженог у притвору, предвиђени чланом 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку, из којих му је притвор одређен и продужаван – да је основано сумњив да је извршио кривична дела која су му стављена на терет, као и да постоје особите околности које оправдавају бојазан да би се, уколико би се нашао на слободи, могао поново крити, односно дати у бекство и да би на тај начин могао постати недоступан суду, с обзиром на чињеницу да је лишен слободе тек четири године након одређивања притвора, пошто се све време налазио у иностранству.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео правни став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Нема сумње да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе у конкретном случају извршено због постојања основане сумње да је извршио два тешка кривична дела у стицају, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Уставни суд и овде наглашава да је постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело, као и постојање легитимног циља несметаног вођења кривичног поступка, услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора. Међутим, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за задржавање на снази ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету: Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (видети пресуду истог суда у предмету: Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (видети пресуде истог суда у предметима: Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
Полазећи од претходних навода, Уставни суд сматра да је надлежни суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законских основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Разлози које је Окружни суд у Београду дао када је одбио предлог браниоца за замену мере притвора мером полагања јемства, односно разлози које је Врховни суд Србије прихватио као разлоге који указују на основану бојазан да би се окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао поново крити, односно дати у бекство и да би на тај начин могао постати недоступан суду, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређени право на слободу и безбедност и права у погледу трајања притвора, зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је суд, за петнаест месеци колико се подносилац налази у притвору, главни претрес одржао само два пута, док је шест пута његово одржавање одложено.
Уставни суд је, посматрајућу период од 4. августа 2008. године, када је подносилац лишен слободе до 2. октобра 2009. године, када је донето оспорено решење Врховног суда Србије, утврдио да је истражни судија Окружног суда у Београду 7. августа 2008. године саслушао подносиоца уставне жалбе у својству окривљеног. Након тога, Окружно јавно тужилаштво је 19. августа 2008. године против подносиоца подигло оптужницу Кт. 316/04 и предмет је добио број К. 1320/08. Судеће веће је главни претрес заказивало 28. октобра и 4. децембра 2008. године, 30. јануара, 17. марта, 12. маја, 4. јуна и 21. јула 2009. године. Главни претрес је одржан само 4. децембра 2008. године, док у осталим случајевима није одржан због недостатка процесних претпоставки. Поступајући суд је 23. фебруара 2009. године одлучивао о замени мере притвора мером полагања јемства и донео решење којим је тај предлог одбио. У разматраном периоду суд је више пута, по службеној дужности, испитивао оправданост продужења притвора и доносио решења о његовом продужењу. Пре подношења уставне жалбе, главни претрес је био заказан и одржан је 7. октобра 2009. године.
Имајући у виду динамику којом је суд заказивао главни претрес, као и остале радње које је у том периоду предузимао, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућег суда, односно о томе да је одуговлачио поступак и толерисао злоупотребу права лица која у њему учествују. При томе, Уставни суд указује да се коришћење процесних овлашћења у кривичном поступку не може олако карактерисати као злоупотреба права, већ се морају пружити докази који указују да таква злоупотреба постоји. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе такве доказе није пружио.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе у периоду до њеног изјављивања није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
8. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић