Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Едипа Ељесковића из Рибарића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Едипа Ељесковића изјављена против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 209/09 од 14. августа 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Едип Ељесковић из Рибарића поднео је Уставном суду 27. августа 2009. године, преко пуномоћника мр Немање Р. Јоловића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 209/09 од 14. августа 2009. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 19. и 21, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да је оптужницом Окружног јавног тужилаштва-Специјалног тужилаштва Кт.С. 18/06 од 28. маја 2007. године оптужено 28 лица, а да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела давање мита из члана 368. став 1. Кривичног законика и кривичног дела кријумчарење из члана 230. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, све у продуженом трајању у вези са чланом 61. Кривичног законика;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 64/06 од 1. децембра 2006. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2) и 3) ЗКП, а да му је од 15. децембра 2008. године продужаван и на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП;
- да је на главном претресу 25. јуна 2009. године одбрана ставила предлог за укидање притвора према подносиоцу, односно замену притвора јемством и да је претресно веће Окружног суда у Београду истог дана донело решење К.П. 15/07 којим је отклонило притворски основ из тачке 3) члана 142. став 2. ЗКП, док је притвор у односу на законски основ из члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП заменило јемством, те према подносиоцу укинуло притвор и да је истим решењем укинут притвор, односно замењен јемством и у односу на оптуженог Д.Р.;
- да је Врховни суд Србије-Посебно одељење својим решењем Кж. II о.к. 166/09 од 6. јула 2009. године укинуо наведено решење и предмет вратио на поновно одлучивање и у односу на подносиоца уставне жалбе и у односу на оптуженог Д.Р.;
- да Окружни суд у Београду-Посебно одељење није поново одлучивало о понуђеномјемству од 25. јуна 2009. године, те да је бранилац подносиоца ставио нови предлог за јемство 13. јула 2009. године, као и да је 31. јула 2009. године према оптуженомД.Р. притвор укинут, из чега подносилац закључује да је дискриминисан;
- да је 6. августа 2009. године Окружни суд у Београду-Посебно одељење донео оспорено решење о продужењу притвора према подносиоцу, које је оспореним решењем Врховни суд Србије-Посебно одељење потврдио, а да није одлучио о јемству;
- да се као разлог за продужење притвора према подносиоцу наводи опасност од бекства, а да су ти наводи стално исти и апстрактни;
- да се од 28 оптужених лица у овом поступку само оптужени В.Л. и подносилац уставне жалбе налазе у притвору, да је В.Л. означен као организатор криминалне групе, да су сви чланови организоване групе који су били у притвору пуштени на слободу, док је подносилац, иако није ни организатор, нити члан криминалне групе, још увек у притвору.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Окружног суда у Београду I Су. 1/09-407 од 24. децембра 2009. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење (у даљем тексту: Окружни суд) у предмету К.П. 15/07, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 27 оптужених лица, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду-Специјално тужилаштво Кт.С. 18/06 од 28. маја 2007. године и Кт.С. 17/07 од 11. марта 2008. године, који је био у фази главног претреса.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет продужено кривично дело давање мита из члана 368. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, које се састоји из 11 кривичноправних радњи извршења и продужено кривично дело кријумчарење из члана 230. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, које се састоји из 114 кривичноправних радњи извршења.
Првостепени кривични поступак је окончан доношењем пресуде Вишег суда у Београду-Посебно одељење К.По1. 88/10, која је јавно објављена 29. марта 2011. године.
Б) Чињенице и околности везане за притвор и јемство
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 28. новембра 2006. године до октобра 2009. године, када је по правноснажности решења Окружног суда у Београду К.П. 15/07 од 6. октобра 2009. године о прихватању јемства и након уписа хипотеке на непокретностима и полагању готовог новца, подносилац пуштен из притвора.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 64/06 од 1. децембра 2006. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2) и 3) тада важећег ЗКП.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 3) ЗКП.
Након 15. децембра 2008. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван и на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, из разлога што је на главном претресу одржаном 11. децембра 2008. године брат подносиоца уставне жалбе, након што је саслушан у својству сведока, изјавио: „Једноставно чекам да ми брат изађе и да бежимо одавде“, док је притворски основ из члана 142. став 2. тачка 2) ЗКП укинут.
Подносилац уставне жалбе је у два наврата предлагао да се притвор замени јемством, који предлози су правноснажно одбијени 6. марта 2009. године и 3. априла 2009. године.
Подносилац уставне жалбе је поново 25. јуна 2009. године ставио предлог за јемство, које је решењем судећег већа К.П. 15/07 од 25. јуна 2009. године прихваћено. Врховни суд Србије је 6. јула 2009. године решењем Кж. II о.к. 166/09 укинуо наведено првостепено решење, због повреде члана 137. ЗКП.
Подносилац уставне жалбе је 13. јула 2009. године ставио нов предлог за јемство.
Оспореним решењем ванпретресног већа Окружног суда у Београду Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) ЗКП, док, по налажењу већа, више нису постојали законски разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
У оспореном решењу Окружни суд у Београду је, образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе навео: „да према наводима у списима предмета наведени оптужени је успостављао контакте са већим бројем лица како у Србији тако и из иностранства, те са возачима камиона који се баве међународним транспортом, па с тим у вези да има место пребивалишта у месту Рибарићи које се налази на административној граници Србије и Аутономне покрајне Косово и Метохија, као и да је на главном претресу одржаном дана 11. децембра 2008. године брат овог оптуженог О.Е, који је саслушан у својству сведока, изјавио да само чека да му брат буде пуштен из притвора како би заједно напустили земљу, те да све напред наведене околности указују на опасност да би оптужени Едип Ељесковић могао побећи“.
Образлажући због чега надаље не стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе, Окружни суд у Београду је у оспореном решењу навео: „да више не постоје околности које би, као особите, указивале да ће овај оптужени уколико се нађе на слободи поновити извршење кривичног дела. Када се има у виду да је оптужени Едип Ељесковић у досадашњем току поступка изнео своју одбрану, затим фазу у којој се овај кривични поступак налази, време које је наведени оптужени провео у притвору, почев од 28. новембра 2006. године па надаље, чињеницу да није означен као члан злочиначког удружења које је организовао оптужени В.Л. који се налази у притвору, нити друге групе која је у функцији организованог криминала, те да је оптужени осуђиван због извршења кривичног дела недозвољена трговина из члана 147. Кривичног закона Републике Србије пре више од десет година, на новчану казну, суд налази да је поменути основ за притвор протеком времена изгубио на значају и интензитету, посебно када се има у виду протек времена од момента извршења предметних кривичних дела, те да се основи за продужење притвора не могу подразумевати током целог трајања кривиног поступка, већ подлежу сталној анализи и контроли суда према сваком окривљеном појединачно. Приликом одлуке, веће је имало у виду и наводе предлога браниоца овог оптуженог од 25. јуна 2009. године и 3. августа 2009. године, па је нашло да су исти делимично основани , те је отклонило законски основ из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Окружног суда у Београду Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године изјавио жалбу.
Врховни суд Србије-Посебно одељење је 14. августа 2009. године донео оспорено решење Кж. II о.к. 209/09 којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, наводећи, поред осталог, да је првостепени суд правилно поступио када је продужио притвор оптуженом Едипу Ељесковићу по основу из члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, из разлога датих у ожалбеном решењу, због чега је његово задржавање оправдано у циљу обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења даљег кривичног поступка.
Окружни суд у Београду је 11. септембра 2009. године решењем К.П. 15/07 прихватио понуђено јемство за подносиоца, али је Врховни суд Србије-Посебно одељење решењем Кж. II о.к. 244/09 од 25. септембра 2009. године укинуо првостепено решење.
Окружни суд у Београду је потом 6. октобра 2009. године донео ново решење о прихватању јемства (К.П. 15/07) које је потврђено решењем Врховног суда Србије-Посебно одељење, те је по упису хипотеке и полагању новца у судски депозит, подносилац уставне жалбе пуштен на слободу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП је било прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Јемство је било уређено одредбама чл. 137. до 140. ЗКП. Одредбом члана 137. ЗКП је било прописано да окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4. овог законика може се оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште. Чланом 140. ЗКП било је прописано да, поред осталог, после подигнуте оптужнице, решење о јемству доноси председник већа, а на главном претресу веће (став 1.) и да се решење којим се одређује јемство и решење којим се јемство укида доноси по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, ако се поступак води по његовом захтеву (став 2.).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање било је прописано: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године и Врховног суда Србије Кж. II о.к. 209/09 од 14. августа 2009. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 141. став 1. и члана 142. став 2. ЗКП, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. ст. 1. и 2. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Оспореним решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године, које је потврђено оспореним решењем Врховног суда Србије Кж. II о.к. 209/09 од 14. августа 2009. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, „постоје друге околности које указују на опасност од бекства“. Постојање околности које указују на опасност од бекства судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница везаних за окривљеног, што треба да доведе до закључка о испуњености наведеног законског разлога за одређивање или продужење притвора.
У конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора су донета у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се може продужити притвор и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоца уставне жалбе. Постојање околности које указују на опасност од бекства, по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено, поред осталог, и тиме да је на главном претресу одржаном дана 11. децембра 2008. године брат подносиоца уставне жалбе изјавио да само чека да му брат буде пуштен из притвора како би заједно напустили земљу. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак, који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених (28 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео првостепену одлуку. Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био још увек у фази главног претреса.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, а да је према њему притвор продужен иако није ни организатор, нити члан криминалне групе, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора односе на објективне и субјективне околности и чињеница да се остала оптужена лица више не налазе, или се уопште нису налазила у притвору, никако не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено начело забране дискриминације. У конкретном случају се ради о факултативном притворском основу из тадашњег члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, при чему надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Такође, ни наводи подносиоца да Окружни суд у Београду није поново одлучио о јемству од 25. јуна 2009. године након што је Врховни суд Србије укинуо првостепено решење о прихватању јемства, није од утицаја на другачије одлучивање у овој правној ствари. Ово из два разлога разлога. Прво, јер кривично ванпретресно веће Окружног суда у Београду, које је донело оспорено решење о продужењу притвора Кв.П. 282/09 од 6. августа 2009. године, није ни било овлашћено да донесе решење о јемству, будући да је одредбом члана 140. став 1. ЗКП, било прописано да после подигнуте оптужнице, решење о јемству доноси председник већа, а на главном претресу веће. Друго, јер се сагласно члану 137. ЗКП, окривљени који је већ стављен у притвор може пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство, само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4. ЗКП. Будући да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван и на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, а да је наведени притворски основ укинут управо 6. августа 2009. године доношењем оспореног решења Окружног суда у Београду, то до 6. августа 2009. године подносиоцу уставне жалбе притвор није ни могао бити замењен јемством, јер је постојао и други законски основ за његово даље задржавање у притвору, по основу кога према ЗКП, притвор није могуће заменити јемством. Управо је из наведеног разлога Врховни суд Србије раније донето решење о прихватању јемства укинуо. Уставни суд је имао у виду и чињеницу да је притвор, чим су се стекли Закоником прописаних услова за прихватање јемства, према подносиоцу уставне жалбе укинут и да је пуштен на слободу (у октобру 2009. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са потребном хитношћу и утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
6. Поводом истакнуте повреде начела забране дискриминације и начела сврхе уставних јемстава, Уставни суд указује да одредбе члана 21. и 19. Устава не садрже гаранције ниједног одређеног људског права или слободе, већ представљају начела у складу са којима се остварују све Уставом зајемчене људске и мањинске слободе и права, из чега следи да до повреде начела забране дискриминације може доћи само у вези са повредом неког одређеног уставног права или слободе. Стога је повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава акцесорне природе, као и сврха уставних јемстава из члана 19. Устава. Пошто је Уставни суд претходно оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ниједно од зајемчених права које је у уставној жалби истакао, то нема основа ни за тврдње подносиоца да је оспореним актима по било ком основу дискриминисан, нити да је дошло до повреде сврхе уставних јемстава.
7. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је након уставноправне оцене спроведеног поступка у овој правној ствари, заснованој на пракси Суда, као и на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде наведених права.
Наиме, разумна дужина трајања поступка је релативна категорија која зависи не само од временског трајања поступка, већ и од низа других чинилаца, а пре свега од сложености предмета, понашања подносиоца уставне жалбе и осталих учесника у поступку, поступања надлежних органа власти, као и од важности предмета за подносиоца уставне жалбе. Правилна оцена да ли је дужина једног поступка разумна или не, може се донети само ако се у сваком конкретном случају трајање поступка сагледа и у односу на наведене чиниоце.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе захтев за спровођење истраге Окружном суду у Београду - Посебном одељењу, надлежни јавни тужилац поднео у децембру 2006. године и да је кривични поступак покренут доношењем решења о спровођењу истраге, које је донето такође децембра 2006. године. Након шестомесечне истраге, 28. маја 2007. године подигнута је оптужница. Кривични поступак се водио пред Окружним судом у Београду у предмету К.П. 15/07 против укупно 28 оптужених лица, по две спојене оптужнице Специјалног тужилаштва, због постојања основане сумње да су оптужени извршили већи број кривичних дела, а да се само подносиоцу уставне жалбе на терет ставља укупно 125 радњи извршења кривичних дела. Првостепени кривични поступак, након 1. јануара 2010. године, настављен је пред Вишим судом у Београду и окончан је доношењем пресуде К.По1. 88/10 која је јавно објављена 29. марта 2011. године.
Поводом навода подносиоца уставне жалбе „да се главни претрес држи супротно динамици прописаној у члану 334. став 1. ЗКП“, као и „да је претрес прекидан више пута“, Уставни суд констатује да се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе водио пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду и да су се суђења одвијала у централној судници Посебног одељења, која једина може да прими толики број окривљених, бранилаца и других учесника у поступку. Истовремено, ова судница се користи и за суђења у другим поступцима Посебног одељења и Већа за ратне злочине Вишег суда у Београду која се одвијају и у преподневним и послеподневним часовима. Полазећи од изнетог, те чињенице да се кривични поступак у предмету К.П. 15/07 водио против 28 лица, по две оптужнице, због основане сумње да су оптужени извршили велики број кривичних дела, као и да је првостепени кривични поступак окончан, Уставни суд оцењује да је надлежни суд поступао ефикасно.
Имајући у виду да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе у тренутку подношења уставне жалбе трајао две године и скоро девет месеци, да се ради о изузетно сложеном поступку како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, да је главни претрес заказиван у најкраћем могућем року, Уставни суд је нашао да се, уз уважавање значаја који је за подносиоца уставне жалбе имало окончање овог кривичног поступка у што краћем року, досадашње поступање суда, у околностима овог конкретног случаја, не може оценити као неажурно, те да нису повређена његова права гарантована одредбама члана 32. став 1. Устава.
8. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Б. Слијепчевић