Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубише Радуловића из Рипња, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љубише Радуловића и утврђује да је пресудом Првог општинског суда у Београду П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године и пресудом Окружног суда у Београду Гж.I 622/07 од 9. јула 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Београду Гж.I 622/07 од 9. јула 2008. године и налаже надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби Љубише Радуловића и других изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубиша Радуловић из Рипња је, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео Уставном суду 13. октобра 2008. године допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 622/07 од 9. јула 2008. године, због повреде права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је као запослен у Министарству унутрашњих послова Републике Србије, Полицијској управи за град Београд, у периоду од 4. августа 2003. године до 4. августа 2006. године радио прековремено, ноћу и на дане државних празника, а да му за то није исплаћивана накнада, те да је из тих разлога, заједно са другим запосленима, поднео тужбу Првом општинском суду у Београду ради исплате додатака на плату по наведеним основима. Према наводима подносиоца уставне жалбе, Први општински суд у Београду је пресудом П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе у целости, док је Окружни суд у Београду, решавајући о жалби подносиоца уставне жалбе и др., својом пресудом Гж1. 3528/08 од 9. јула 2008. године потврдио наведену првостепену пресуду и одбио жалбу као неосновану. У образложењу оспорене првостепене пресуде наведено је да је подносилац уставне жалбе остварио увећање плате сходно члану 47. Закона о унутрашњим пословима. Међутим, подносилац уставне жалбе истиче да се наведеном одредбом Закона о унутрашњим пословима нигде не помиње да се прописано увећање односи на рад дужи од пуног радног времена, на ноћни рад и рад у дане државних и верских празника. Подносилац је навео да су сви радници Министарства унутрашњих послова, супротно наведеној законској одредби којом је прописано да одређене категорије радника имају праву на увећану зараду, остварили увећање од 30%, иако никад не раде прековремено, ноћу и у дане празника. Из тих разлога, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, јасно произлази да подносилац жалбе није остварио увећање коефицијента од најмање 30% у односу на остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Такође, подносилац је навео да је у образложењу другостепене пресуде наведено да је тужиоцима у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима и да је на тај начин, по том основу, извршено увећање плате у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима. Поред тога, подносилац је навео да је у истој правној ситуацији Окружни суд у Ваљеву у пресуди Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године заузео супротан став у односу на став Окружног суда у Београду изнет у оспореној пресуди, те је истакао да му је тиме повређено и право на једнаку заштиту пред судом и другим државним органима. Из наведених разлога, подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине оспорене пресуде, као и да наложи потребне мере за отклањање штетних последица.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је, заједно са Миланом Урошевићем, Ненадом Цалићем, Раденком Кнежевићем, Игором Стојковићем, Марком Виријевићем, Александром Војиновићем, Радомиром Митровићем, Миљаном Митровићем и Марком Михајловићем, сви запослени код истог послодавца, поднео је 2006. године тужбу Првом општинском суду у Београду против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Секретаријат унутрашњих послова Ваљево, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, за период од 4. августа 2003. године до 4. августа 2006. године.
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године одбијен је у целини тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и других наведених тужилаца као неоснован. У образложењу пресуде је наведено: да су тужиоци запослени код тужене као припадници Прве чете, другог батаљона Полицијске бригаде Београд и да су приликом обављања послова радили ноћу, на дан државног и верског празника и прековремено; да тужиоцима није исплаћивана накнада, сходно одредби члана 4. и 5. Закона о радним односима у државним органима; да су се тужиоци писмено обраћали туженој захтевом ради исплате назначених додатака на плату, али да су обавештени да се том захтеву не може удовољити; да је суд извео доказ вештачењем на околност висине зараде која би тужиоцима припадала да је обрачун вршен у складу са Законом о платама у државним органима и са Уредбом о платама у државним и јавним службама за додатке за прековремени рад, ноћни рад и рад за празнике, те да је у налазу и мишљењу вештака од 12. марта 2007. године изнето да тужиоцима припада накнада за прековремене сате, ноћни рад и сате рада у дане празника у одговарајућим износима. Према становишту првостепеног суда, тужиоцима не припада право на увећање зараде по наведеним основима, јер им то право не припада сагласно одредбама члана 47. Закона о унутрашњим пословима. Наиме, по оцени првостепеног суда, тужиоцима као радницима Министарства унутрашњих послова, а због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова припада најмање 30% увећања средстава за плате, те по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу не могу остварити право на увећану зараду. Првостепени суд налази да су видови за које тужиоци потражују увећану зараду посебно регулисани Законом о унутрашњим пословима, који је lex specialis у конкретном случају, тј. закон који се има применити као посебан пропис у односу на Закон о радним односима у државним органима, те како је овде тужиоцима зарада увећана, у складу са одредбом чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, то, по оцени суда, они немају право на увећање зараде за тражене видове, јер је то увећање зараде већ конзумирано у складу са наведеном одредбом Закона. Из наведених разлога, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован. Подносилац уставне жалбе је заједно са другим тужиоцима изјавио жалбу против наведене првостепене пресуде Окружном суду у Београду.
Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж.I 3258/08 од 9. јула 2008. године, којом је потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 6808/06 од 13. септембра 2007. године и одбио жалбу тужилаца као неосновану. Другостепени суд је, позивајући се на одредбу члана 47. Закона о унутрашњим пословима, оценио да у конкретном случају тужиоцима као овлашћеним службеним лицима због посебних услова рада, тежине, природе задатака и послова припада најмање 30% увећања средстава за плате, те да по основу прековремених сати, посебно кад имају право и на дневнице, не могу остварити право на увећану зараду. С тим у вези, другостепени суд је навео да је одредбама чл. 20, 30. и 37. наведеног закона прописано да овлашћена службена лица врше послове и када нису на службеној дужности, као и да је прописана њихова обавеза рада дужег од пуног радног времена. Према становишту другостепеног суда, правилно је поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на зараду по наведеним основима, имајући у виду да је тужиоцима зарада исплаћивана у складу са коначним решењима и сагласно одредбама Закона о унутрашњим пословима и Правилника о унутрашњој организацији туженог, која је због специфичности послова и начина њиховог вршења увећана у односу на плате оних државних службеника који имају исту стручну спрему, а нису овлашћена службена лица. При томе, другостепени суд је посебно имао у виду чињеницу да је одредбом члана 147. Закона о полицији, који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, прописано да се рад на дан празника, ноћни рад, рад у сменама и прековремени рад, дежурства и други видови нередовности у раду урачунавају у коефицијент плате који је 30 до 50% већи од коефицијента плате за друге државне службеника. Поред тога, другостепени суд је оценио неоснованим навод жалбе да се на запослене у Министарству примењује други закони и прописи којима се регулише начин обрачуна плата запослених, јер Закон о унутрашњим пословима не садржи такве одредбе. Ово из разлога што се, по оцени другостепеног суда, у конкретном случају примењује Закон о унутрашњим пословима који је lex specialis у односу на друге законске прописе који регулишу ту материју. Такође, другостепени суд је истакао да је у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима и да је на тај начин по том основу извршено увећање плате, у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима.
Пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године, усвојен је тужбени захтев Б.Ђ. и обавезана Република Србија, Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Ваљево да тужиоцу на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од 4. јануара 2003. године до 1. децембра 2005. године исплати износе ближе наведене у изреци првостепене пресуде, као и трошкове парничног поступка у опредељеном износу.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносиоца на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 8. августа 2003. године до 8. августа 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији (вид. Одлуку Уставног суда Уж број 1530/2008 од 21. јануара 2010. године). Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да, уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Стога је, по оцени Уставног суда, изнети став првостепеног и другостепеног суда о томе да подносилац уставне жалбе, сагласно члану 47. Закона о унутрашњим пословима, односно члану 147. Закона о полицији, није имао право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, независно од чињенице да ли је таква рад посебно вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, споран са становишта правилне примене материјалног права, а што је у непосредној вези са остваривањем подносиочевог права на правичну накнаду за рад зајамчену одредбом члана 60. став 4. Устава. Уставни суд налази да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе морала бити утврђена чињеница да ли је коефицијент за обрачун плата увећан за 30% свим запосленима у Министарству унутрашњих послова, односно да ли је прековремени рад, рад на дан државног и верског празника и рад ноћу вреднован при утврђивању коефицијента тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе. Међутим, из образложења оспорених пресуда произлази да судови нису утврдили ту чињеницу.
Уставни суд је, на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је оспореним пресудама Првог општинског суда у Београду и Окружног суда у Београду повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, одлучујући као у тачки 1. изреке, први део.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде, којим је одбијена жалба подносиоца уставне жалбе и других тужилаца као неоснована, како би у поновном жалбеном поступку била донета нова одлука по жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемченог права на правичну накнаду за рад подносиоца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносилац уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, чије су жалбе изјављене против првостепене пресуде такође одбијене оспореном пресудом, а који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, одлучујући као у тачки 3. изреке.
6. Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу (пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 783/06 од 20. октобра 2006. године и П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године), Уставни суд је утврдио да су редовни судови у битно сличној чињеничној и правној ситуацији усвајали захтеве за исплату додатака на плату по наведеним основима у време важења Закона о унутрашњим пословима, са образложењем да је, на основу упоређивања решења о платама радника Министарства унутрашњих послова који су били службена лица са посебним овлашћењима и осталих радника, утврђено да су свим радницима увећани коефицијенти за 30%, тако да нису посебно обрачунати додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дан државног или верског празника за она лица која су овакав рад обављала. Доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку, могло би довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима које јемчи члан 36. став 1. Устава. Међутим, захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду овог права, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о жалби подносиоца против првостепене пресуде бити поново одлучивано пред надлежним судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић