Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Војновића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ђорђа Војновића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду К. 773/08 од 7. децембра 2009. године повређено Уставом гарантовано право подносиоца из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у осталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Војновић из Новог Сада, преко пуномоћника Илије Гостовића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 27. јануара 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је у кривичном поступку који се пред Окружним судом у Новом Саду водиo против њега и других лица, због кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога, након окончаног главног претреса и изрицања пресуде, решењем тог суда К. 773/09 од 7. децембра 2009. године, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП продужен притвор до правноснажности пресуде, а најдуже до истека времена трајања казне затвора од четири године, изречене у наведеној пресуди. Како је Апелациони суд у Новом Саду, решавајући о његовој жалби, решењем Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године потврдио првостепено решење о продужењу притвора, сматра да су судови поступили противно закону када су ранију осуђиваност подносиоца сматрали чињеницом која указује на његову склоност ка вршењу кривичних дела, јер се не ради о истоврсним кривичним делима. Тиме су судови, по мишљењу подносиоца, повредили његова уставна права из члана 31. Устава, која гарантују да се трајање притвора своди на најкраће неопходно време. Подносилац такође наводи да му је повређено и право на слободу и безбедност из члана 27. ст. 1. и 3. Устава, тиме што је другостепени суд о жалби подносиоца изјављеној против решења о продужењу притвора одлучивао тек након 30 дана од дана њеног изјављивања. Предложено је да Уставни суд оспорено решење „прогласи незаконитим“ и да подносиоцу укине притвор, односно да га „пусти да се у даљем току кривичног поступка брани са слободе“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и извршеним увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Окружним судом у Новом Саду против подносиоца уставне жалбе и још 13 лица вођен је кривични поступак у предмету К. 773/08, због кривичних дела из члана 246. Кривичног законика (неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога), члана 23. став 2. Закона о јавном реду и миру (ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира) и члана 348. став 1. Кривичног законика (недозвољено држање оружја и експлозивних материја). Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 765/08 од 10. јула 2008. године, а који му се рачуна од 8. јула 2008. године, када је лишен слободе. Притвор је подносиоцу више пута продужаван, а пре завршетка главног претреса последњи пут решењем већа Окружног суда у Новом Саду Кв. 975/09 од 19. октобра 2009. године из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Предметни кривични поступак је неправноснажно окончан доношењем пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело из члана 246. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од четири године. По изрицању пресуде, судеће веће је 7. децембра 2009. године донело решење К. 773/08 којим је окривљеном – подносиоцу уставне жалбе продужило притвор до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Притвор је продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер је првостепени суд закључио да ранија вишеструка осуђиваност окривљеног представља особиту околност која указује да би боравком на слободи могао поновити кривично дело, имајући у виду да су дела за која је раније осуђиван извршена у последњих неколико година.
Решавајући о поднетим жалбама против овог решења, Апелациони суд у Новом Саду донео је 13. јануара 2010. године оспорено решење Кж. 25/10 којим је, између осталог, жалбу окривљеног одбио као неосновану. Другостепени суд је сматрао да је правилно примењена одредба члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер ранија осуђиваност окривљеног, у конкретном случају, указује на његову склоност ка вршењу кривичних дела.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3. ).
Чланом 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Члан 246. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), између осталог, прописује: да ће се онај ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се учинилац, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-226/2008, Уж-687/2008 и Уж-1429/2008) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда ових права постоји или не, па су, у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. ст. 1. и 3. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, односно право на жалбу суду сваком лицу које је лишено слободе, Уставни суд указује да, поред осталог, ове уставне одредбе упућују да су судови дужни да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Такође, и одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку налаже се свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 30. став 1. Устава и одредбом члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу, одредбе члана 30. Устава се односе на доношење иницијалног решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не и на продужење притвора. Несумњиво је, према ставу Уставног суда, да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава и члана 143. ЗКП односи на решење о одређивању притвора, а не и на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора, те да за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји. Међутим, Уставни суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, поштујући захтев ''нарочите хитности''. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
У конкретном случају, жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против оспореног решења о продужењу притвора Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 од 7. децембра 2009. године, поднета је, преко тог суда, Врховном суду Србије 21. децембра 2009. године. Апелациони суд у Новом Саду, који је 1. јануара 2010. године преузео надлежност у тој материји од Врховног суда Србије, решавајући о овој жалби је 13. јануара 2010. године донео решење Кж. 25/10 и доставио га 14. јануара 2010. године првостепеном, сада Вишем суду у Новом Саду. Подносилац уставне жалбе није доставио Уставном суду доказ о датуму пријема оспореног другостепеног решења донетог по жалби на решење о продужењу притвора. Стога је Уставни суд оцењивао период од 21. децембра 2009. године, када је жалба поднета, до 14. јануара 2010. године, када је оспорено другостепено решење најраније могло бити достављено подносиоцу уставне жалбе, и утврдио да тај период износи 24 дана.
Уставни суд је оценио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године, жалба подносиоца изјављена против решења о продужењу притвора Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 од 7. децембра 2009. године, није била ''хитно'' размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Суд оцењује да рок од 24 дана за доношење одлуке о жалби на решење о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу уставне жалбе, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвора од стране другостепеног суда.
Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду К. 773/08 од 7. децембра 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу усвојио као основану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. Устава, Уставни суд, као прво, указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду, којим је потврђено решење Окружног суда у Новом Саду о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, донето након изрицања првостепене пресуде, Уставни суд налази да се питање постојања повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на права гарантована одредбама ст. 2. и 3. члана 31. Устава, којима се утврђује да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, односно да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је прво испитивао да ли је оспорени појединачни акти донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да су оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. 25/10 од 13. јануара 2010. године, као и решење Окружног суда у Новом Саду К. 773/09 од 7. децембра 2009. године, донети сагласно одредбама члана 358. ст. 1. и 5. ЗКП, којима је прописано да ће судеће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, донети посебно решење о продужењу притвора оптуженом који се већ налази у притвору, ако постоје, између осталих, и разлози из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Ови разлози су, према оцени надлежних судова, садржани у чињеници да је подносилац уставне жалбе више пута осуђиван, и то 2003. године за продужено кривично дело прикривање, а 2004. године за кривична дела превара, крађа и фалсификовање исправе, што, по мишљењу ових судова, одражава његов субјективан однос према вршењу кривичних дела уопште, односно указује на склоност подносиоца уставне жалбе ка вршењу кривичних дела. Стога, разлоге из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, које у образложењу првостепеног решења даје Окружни суд у Новом Саду, а Апелациони суд у Новом Саду у оспореном решењу прихвата, односно да све наведено представља особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело, Уставни суд сматра на закону заснованим и уставноправно прихватљивим, независно од чињенице да се пређашње осуде подносиоца не односе на кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, за које је неправноснажно осуђен у предметном кривичном поступку.
Уставни суд је из наведеног утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на Законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде.
Поред наведеног, а полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. У том смислу, Уставни суд указује да оцена да ли је трајање притвора сведено на најкраће неопходно време, у сваком конкретном случају, зависи не само од временског периода у коме се неко лице налазило или се налази у притвору, већ, пре свега, од тога да ли разлози због којих се то лице налазило или се налази у притвору чине неопходним трајање ове мере, односно њено задржавање на снази. Анализирајући само време трајања првостепеног кривичног поступка и време за које се подносилац уставне жалбе током овог поступка налазио у притвору, Уставни суд је оценио да дотадашње поступање надлежних судова у погледу дужине трајања кривичног поступка не указује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак пред Окружним судом у Новом Саду започео маја 2008. године (подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен 10. јула 2008. године решењем истражног судије тог суда Кри. 765/08, који му се рачуна од дана лишења слободе – 8. јула 2008. године), а првостепена пресуда је донета децембра 2009. године, дакле после нешто више од годину и по дана од доношења решења о спровођењу истраге, при чему је поступак вођен против 14 лица којима је стављено на терет извршење више кривичних дела. Наведене чињенице указују на ажурно и ефикасно поступање првостепеног суда у периоду до доношења пресуде, због чега се не могу прихватити тврдње подносиоца да му је повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава.
8. У односу на одредбу члана 31. став 3. Устава, која утврђује да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен, и наводе подносиоца да му је право гарантовано овом одредбом Устава повређено или ускраћено, Уставни суд подсећа на свој већ исказан став да се притвор окривљеном може продужити и по другом основу у односу на основ по коме му је притвор претходно био одређен или продужен (видети одлуке у предметима: Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-226/2008 од 23. априла 2009. године).
Стога, чињеница да је окривљеном (подносиоцу уставне жалбе) притвор након изрицања првостепене пресуде законито продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, уместо на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, која више није могла да буде основ за даље задржавање подносиоца у притвору, по оцени Уставног суда, не указује на повреду или ускраћивање права зајемченог одредбом члана 31. став 3. Устава.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
11. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић