Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миломира Јовановића из Лазаревца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
О б р а з л о ж е њ е
1. Миломир Јовановић из Лазаревца је, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Београда, поднео Уставном суду 3. августа 2008. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Лазаревцу П1. 253/06 од 19. децембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 334/07 од 31. јануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев.II 699/07 од 24. априла 2008. године, „због повреде права из радног односа и због повреде права на одбрану и што је директор донео решење о отказу уговора о раду, а не комисија, и због повреде људских права из члана 82. став 1. Закона о Уставном суду“.
У уставној жалби је наведено да је оспореном првостепеном пресудом одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио поништај решења директора туженог СП „Ластра“ д.о.о. Лазаревац број 3054 од 20. априла 2006. године, да је оспореном другостепеном пресудом одбијена жалба подносиоца као неоснована и потврђена првостепена пресуда, те да је оспореном пресудом Врховног суда Србије одбијена ревизија подносиоца као неоснована. Према наводима подносиоца уставне жалбе, оспореним пресудама повређена су његова права „из радног односа и то одредбе чл. 1, 3, 179, 181, 185. став 5. у вези става 1. Закона о раду и члана 7. одељак Б и члана 4. Конвенције 158 о престанку рада радника и члана 29. став 1. Устава Републике Србије, тада важећем“. Подносилац сматра да оспорене пресуде нису засноване на закону. Ово из разлога, како наводи подносилац, што „не стоје законски разлози“ и што тужени послодавац није уредио права, обавезе и одговорности радника колективним уговором, као и што тужено предузеће није прибавило мишљење независног синдиката коме подносилац уставне жалбе припада. Такође, подносилац је истакао да је њему стављено на терет да је учинио повреду радне обавезе из члана 106. став 2. тач. 1, 10, 28. и 29. Појединачног колективног уговора туженог послодавца број 329 од 17. јануара 2003. године, а да је он повреду учинио 20. марта 2006. године, те да тужени није могао применити наведене одредбе колективног уговора, јер због ступања на снагу новог Закона о раду из 2005. године исте не важе. С тим у вези, подносилац је навео да тужени није ускладио свој нормативни акт са законом, те да га због тога и није могао применити. Такође, подносилац је навео и да је погрешан закључак првостепеног, другостепеног и Врховног суда да је он учинио повреду радне обавезе, иако у предметном поступку уопште није утврђено да је постојала било каква штета за тужeног. Из наведених разлога, подносилац је предложио да Уставни суд усвоји поднету уставну жалбу и поништи оспорене пресуде Општинског суда у Лазаревцу, Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Лазаревцу П1. 253/06 од 19. децембра 2006. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се поништи као незаконито решење Саобраћајног предузећа „Ластра“ д.о.о. Лазаревац број 3054 од 20. априла 2006. године којим му је отказан уговор о раду број 5858 од 14. јула 2003. године и анекс уговора о раду број 4916 од 21. јуна 2005. године и да се обавеже тужено предузеће да га врати на послове кондуктера, у року од осам дана од дана пријема пресуде. У ставу другом изреке обавезан је тужилац да туженом на име накнаде трошкова исплати износ од 33.750 динара, у року од осам дана од дана пријема пресуде. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац био у радном односу код туженог послодавца почев од 21. јуна 2003. године, на основу закљученог уговора о раду број 5858 од 14. јула 2003. године, а да је на основу анекса уговора број 9487 од 20. новембра 2003. године био распоређен на послове кондуктера; да је приликом вршења контроле од стране теренских контролора дана 10. марта 2006. године на линији Обреновац-Лајковац-Лазаревац, утврђено да тужилац није издао возне карте за три путника, да је накнадно, по обављеној контроли, издао још три карте, с тим што је две издао по нижој цени од предвиђене, као и да је коректором избрисао констатоване примедбе контролора на путној листи; да је упозорењем у писаној форми вршиоца дужности директора туженог број 2329 од 27. марта 2006. године тужилац упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду; да је прибављено мишљење Самосталног синдиката организације возног особља које је заузело став да тужилац није починио повреду радне обавезе због које му може бити отказан уговор о раду; да је решењем вршиоца дужности директора туженог послодавца број 3054 од 20. априла 2006. године тужиоцу отказан уговор о раду од 14. јула 2003. године и анекс уговора о раду од 21. јуна 2005. године, због тога што је напред наведеним понашањем учинио повреду радне обавезе из члана 106. став 2. тач. 1, 10, 28. и 29. Појединачног колективног уговора туженог број 329 од 17. јануара 2003. године. Према становишту првостепеног суда, тужилац је у конкретном случају несавесно, неквалитетно и немарно извршавао радну обавезу, проузроковао је штету предузећу у износу од 40 динара, извршио је брисање података у документацији и пропустио да изда карте путницима, чиме су били испуњени услови за отказивање уговор о раду, предвиђени наведеним одредбама Појединачног колективног уговора. Наводе тужиоца да је у конкретном случају примењен Појединачни колективни уговор који није усклађен са Законом о раду из 2005. године, првостепени суд је оценио неоснованим из разлога што је у члану 284. став 1. наведеног закона предвиђено да одредбе колективног уговора који је на снази на дан ступања на снагу овог закона остају на снази до закључења Колективног уговора, у складу са овим законом. Позивајући се на одредбу члана 179. тачка 2) Закона о раду, првостепени суд је закључио да је тужилац у конкретном случају учинио повреду радне обавезе предвиђене појединачним колективним уговором, због које му је законито и правилно отказан уговор о раду, па је стога одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж.I 334/07 од 31. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена је пресуда Општинског суда у Лазаревцу П1. 253/06 од 19. децембра 2006. године. У образложењу пресуде је наведено да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца, као и да је за своју одлуку дао разлоге које у суштини прихвата и другостепени суд. Као релевантне одредбе материјалног права, другостепени суд је, поред одредаба члана 179. тач. 2. и 3. Закона о раду, навео и одредбе члана 106, став 2. Појединачног колективног уговора туженог послодавца, којим је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени учини повреду радне обавезе утврђену уговором о раду и овим колективним уговором и то због несавесног, неблаговременог, неквалитетног и немарног извршавања радних обавеза (тачка 1.), проузроковане штете предузећу (тачка 10.), преправљања или брисања или нечитког исписивања возних карата или друге документације у вези наплаћивања услуге (тачка 28.), и неиздавања карата односно рачуна (тачка 29.). Полазећи од чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, другостепени суд је нашао да је тужилац радњама неиздавања карата, издавања карата по нижој цени и брисања коректором назначене констатације контролора на путном листу, учинио повреде радне обавезе предвиђене чланом 106. став 2. тач. 1, 10, 28. и 29. Појединачног колективног уговора. Према становишту другостепеног суда, несавесно извршавање радних обавеза је правни стандард чија се садржина одређује од случаја до случаја, али увек у оквирима одступања од редовно усклађеног и уобичајеног поступања доброг привредника или доброг домаћина, док је немарно извршавање радних обавеза такође правни стандард, али се његова садржина одређује у оквирима одступања од нормалне уобичајене пажње потребне за редовно одвијање процеса рада. Другостепени суд је оценио да је тужилац у конкретној ситуацији издавањем карата по нижој цени поступао како не би поступао иоле пажљив човек, иако је био дужан да поступа са професионалном пажњом која се од рачунополагача тражи. С тим у вези, другостепени суд је навео да је тужилац био рачунополагач, јер је радио на пословима кондуктера, а послови кондуктера код издавања карата подразумевају и наплаћивање цене карте што мора бити у складу са ценовником туженог послодавца. По оцени другостепеног суда, тужилац је, с обзиром на послове које је обављао, био свестан својих радних дужности и радних обавеза и био је дужан да поступа са пажњом која се тражи од рачунополагача, због чега је остварено нехатно понашање, а у односу на радњу брисања примедби на назначеној исправи и намерно извршење повреде радне обавезе. Навод жалбе да је побијана пресуда заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, јер нема разлога о одлучним чињеницама које се односе на проузроковање штете, по оцени другостепеног суда нису основани, јер су претходни разлози за отказ уговора о раду довољни и за њихову употребу, те није потребан додатни објективни услов инкриминације проузроковања штете послодавцу. С тим у вези, другостепени суд је навео и да је тужени послодавац употребио и тај разлог за отказ уговора о раду, оцењујући да погрешна правна квалификација тужиоцу не користи када и са становишта правилне правне квалификације следи исти закључак, а подносилац жалбе је управо превидео да су у конкретном случају као отказни разлози употребљени и они из члана 106. став 2. тач. 1, 28. и 29. Појединачног колективног уговора. Другостепени суд је оценио да је без значаја навод жалбе да тужени послодавац није уредио права, обавезе и одговорности радника колективним уговором, јер код туженог не постоји репрезентативни синдикат, а тужени има више стотина запослених. Ово из разлога што је, како другостепени суд наводи, ствар запослених како ће се организовати и тужени послодавац не може сносити због тога штетне последице. Такође, другостепени суд је нашао да је без значаја и жалбени навод да тужени није прибавио мишљење независног синдиката чији је тужилац члан, јер неприбављање мишљења синдиката не представља битну повреду одредаба поступка отказа, будући да би и да је то мишљење прибављено, следила иста радноправна последица – отказ уговора о раду.
Одлучујући о ревизији тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Рев.II 699/07 од 24. априла 2008. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Београду ГжI. 334/07 од 31. јануара 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је наведено да су правилно нижестепени судови применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај отказа уговора о раду, јер је тужилац учинио наведене повреде радних обавеза које му се стављају на терет, те су испуњени услови за отказ уговора о раду, у складу са одредбама члана 179. тач. 2) и 3) Закона о раду. Врховни суд је нашао да је правилан закључак нижестепених судова да је неиздавањем карата за три путника и накнадним издавањем три карте, од којих су две карте издате по нижој цени од предвиђене, тужилац извршио повреду радне обавезе из члана 106. став 2. тачка 29. Појединачног колективног уговора (неиздавање карата), у вези члана 106. став 1. наведеног Колективног уговора (несавесно, неблаговремено, неквалитетно и немарно извршавање радних обавеза). Несавесно извршавање радних обавеза, по становишту Врховног суда, постоји увек када се одступа од редовног, усклађеног и уобичајеног поступања доброг привредника или доброг домаћина, док немарно извршавање радних обавеза постоји када запослени не показује уобичајену пажњу која се очекује од просечног запосленог и не понаша се као добар домаћин, иако је морао бити свестан штетних последица таквог понашања. Поред тога, Врховни суд је нашао да је брисањем назначених примедби од стране теренске контроле тужилац учинио и повреду радне обавезе из члана 106. став 2. тачка 28. Колективног уговора. Како је у поступку утврђено да је тужилац учинио наведене повреде радних обавеза које му се стављају на терет, које представљају основ за отказ уговора о раду, као и да је писмено упозорен на постојање законског разлога, Врховни суд је оценио да је решење туженог послодавца о отказу уговора о раду законито и донето у складу са чл. 180. и 181. и чланом 185. став 5 у вези члана 187. став 1. Закона о раду. Из наведених разлога, Врховни суд је, на основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци. Такође, Врховни суд је одлучио и да детаљно не образлаже ревизијску одлуку, с обзиром на то да се у ревизији понављају жалбени разлози које је другостепени суд правило оценио, а образлагањем ревизијске одлуке се не би постигло ни ново тумачење права, нити допринело уједначеном тумачењу права (члан 405. став 2. ЗПП).
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) прописано је: да је запослени дужан да савесно и одговорно обавља послове на којима ради, да поштује организацију рада и пословања код послодавца, као и услове и правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и других обавеза из радног односа, да обавести послодавца о битним околностима које утичу или би могле да утичу на обављање послова утврђених уговором о раду и да обавести послодавца о свакој врсти потенцијалне опасности за живот и здравље и настанак материјалне штете (члан 15); да о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује у правном лицу - директор или запослени кога он овласти (члан 192. став 1. тачка 1)); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. тачка 2.), као и ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (члан 179. тачка 3)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења (члан 180. став 1.); да је послодавац дужан да упозорење из члана 180. овог закона достави на мишљење синдикату чији је запослени члан, као и да је синдикат дужан да достави мишљење у року од пет радних дана од дана достављања упозорења (члан 181.); да одредбе колективног уговора који је на снази на дан ступања на снагу овог закона, а које нису у супротности са овим законом, остају на снази до закључивања колективног уговора у складу са овим законом (члан 284. став 1.).
5. Из садржине уставне жалбе, по оцени Уставног суда, произлази да подносилац указује да му је оспореним актима у суштини повређено право на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава, те је у том смислу Суд наводе уставне жалбе ценио у односу на поменуте уставне одредбе.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 60. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Лазаревцу, Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад.
У предметном парничном поступку утврђено је да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, који је код туженог послодавца радио као кондуктер, отказан уговор о раду 20. априла 2006. године, због тога што је 10. марта 2006. године, приликом вршење контроле на линији Обреновац-Лајковац-Лазраревац утврђено да није издао возне карте за три путника, да је накнадно по обављеној контроли издао три карте, с тим што је две издао по нижој цени од предвиђене, као и да је коректором избрисао констатоване примедбе контролора, чиме је учинио повреде радних обавеза из члана 106. став 2. тач. 1, 28. и 29. Појединачног колективног уговора закљученог код туженог послодавца. Такође, утврђено је да је, пре доношења решења о отказу уговора о раду, тужилац упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду. Из наведених разлога, првостепени и другостепни суд, као и Врховни суд Србије у оспореним пресудама, закључили су да су у конкретном случају испуњени услови за отказ уговора о раду, предвиђен чланом 179. тач. 2) и 3) Закона о раду, с обзиром на то да је наведеним понашањем тужилац учинио повреде радних обавеза које су му стављене на терет.
Уставни суд налази да су у оспореним пресудама изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносилац уставне жалбе учинио повреде радних обавеза предвиђених наведеним одредбама Појединачног колективног уговора, те да му је због тога, сагласно члану 179. тач. 2) и 3) Закона о раду, решењем послодавца отказан уговор о раду. По оцени Уставног суда, одлуке судова садржане у оспореним пресудама засноване су на тумачењу материјалног права које прихвата и Уставни суд, с обзиром на то да су били испуњени услови из Закона о раду, чије су се одредбе примењивале на конкретан случај, да се због наступања наведеног отказног разлога подносиоцу откаже уговор о раду.
Уставни суд налази да није основан навод подносиоца уставне жалбе да тужени послодавац није могао применити одредбе Појединачног колективног уговора, будући да су оне престале да важе ступањем на снагу Закона о раду из 2005. године. Ово из разлога што је правилно првостепени суд оценио да, сагласно члану 284. став 1. Закона о раду, одредбе наведеног појединачног колективног уговора који је био на снази на дан ступања на снагу овог закона, а које нису у супротности са овим законом, остају на снази до закључивања колективног уговора у складу са тим законом.
Такође, Уставни суд је оценио неоснованим и друге тврдње подносиоца којима указује да оспорене пресуде нису засноване на закону. Наиме, Уставни суд налази да оне представљају његово субјективно схватање меродавног права и интерпретацију чињеничног стања, а што не може бити доказ о повреди уставног права на које се позива. Поред тога, Уставни суд констатује да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди Уставом зајемченог права на рад идентични наводима који су већ изнети у жалби изјављеној против првостепене одлуке и ревизији изјављеној против оспорене другостепене пресуде, а које су Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије размотрили и детаљно ценили у оспореним пресудама.
С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић