Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Наташе Јовановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Наташе Јовановић изјављена против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Управа криминалистичке полиције Ку-05/09 ЛС 13/09 од 10. фебруара 2009. године и решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 4/09 од 13. фебруара 2009. године, као и радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије и Окружног суда у Београду-Посебно одељење.
О б р а з л о ж е њ е
1. Наташа Јовановић из Београда је, преко пуномоћника Владана Стојиљковића и Јелене Петричић, адвоката из Београда, поднела Уставном суду 12. марта 2009. године уставну жалбу, уређену 10. априла 2009. године, против радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије и Посебног одељења Окружног суда у Београду и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Управа криминалистичке полиције Ку-05/09 ЛС 13/09 од 10. фебруара 2009. године и решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 4/09 од 13. фебруара 2009. године, због повреде права на слободу и безбедност из члана 27. Устава Републике Србије и „права да без одлагања буде изведена пред судију“ из члана 5. став 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода .
Подноситељка у уставној жалби наводи:
- да је лишена слободе 10. фебруара 2009. године у 09.10 часова и да је истовремено донето решење којим јој се одређује полицијско задржавање у трајању од 48 сати, након чега је , заједно са браниоцем , позвана да одмах приступи ради саслушања које је обављено истог дана у полицији у 16 .15 часова;
- да је 13. фебруара 2009. године у 01.00 часова саслушана пред истражним судијом Окружног суда у Београду-Посебно одељење, када је донето решење о спровођењу истраге и „групно“ решење о одређивању притвора;
- да је решење о одређивању притвора „непознато лице у непознато време“ оставило у сандуче браниоца подноситељке;
- да је 25. фебруара 2009. године одбијена као неоснована жалба браниоца изјављена против решења о одређивању притвора, које решење је браниоцу уручен о 3. марта 2009. године;
- да бранилац и породица подноситељке уставне жалбе нису знали где се она налази у периоду од 09.10 часова 10. фебруара 2009. године до 01.00 часова 13. фебруара 2009. године;
- да је подноситељки и њеном браниоцу саопштено решење о задржавању 10. фебруара 2009. године у 09 .10 часова, а да је саслушање отпочело у 16.15 часова истог дана, те да је због тога протекао рок за жалбу против наведеног решења;
- да је 48 сати од одређивања полицијског задржавања истекло 12. фебруара 2009. године у 09,10 часова, те да је од тог тренутка до тренутка доношења решења о одређивању притвора од стране истражног судије 13. фебруара 2009. године у 01 .00 часова била незаконито лишена слободе укупно 16 сати;
- да је доношењем незаконитог решења о одређивању притвора од стране суда, суд подржао и придружио се незаконитом раду полиције;
- да је суд донео „групно“ решење о одређивању притвора и стога исто не може бити правно ваљано, јер не садржи разлоге за одређивање притвора за сваког окривљеног понаособ;
- да је бранилац подноситељке уставне жалбе био онемогућен да ступи у контакт са њом у периоду од девет дана, рачунајући од 10. фебруара 2009. године када је подноситељка лишена слободе до 19. фебруара 2009. године када је бранилац подноситељке примио решење о одређивању притвора.
Предложила је, да Уставни суд утврди повреду означених права и нареди отклањање штетних последица нанетих предузетим радњама Министарства унутрашњих послова и донетим одлукама Окружног суда у Бограду-Посебно одељење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговоре Окружног суда у Београду I Су. 1/09-196 од 18. јуна 2009. године и Вишег суда у Београду I Су. 1/11-319-1 од 10. новембра 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у уставносудском предмету:
Министарство унутрашњих послова Републике Србије-Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала донело је 10. фебруара 2009. године оспорено решење Ку-05/09 ЛС 13/09 о задржавању подноситељке уставне жалбе у трајању до 48 сати, а које се рачуна од 10. фебруара 2009. године од 09.10 часова и у истом је наведено да су о задржавању лица обавештени истражни судија Окружног суда у Београду Д.Л. и заменик специјалног тужиоца у Београду В.Г. 10. фебруара 2009. године. Подноситељка уставне жалбе је задржана због постојања основа сумње да је извршила кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело преваре из члана 208. Кривичног законика, у вези са чланом 35. Кривичног законика, а из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) ЗКП. У тренутку задржавања подноситељка уставне жалбе је имала изабраног браниоца, адвоката Владана Стојиљковића, а решење о задржавању је лично потписала. У правној поуци је наведено да је против овог решења жалба дозвољена истражном судији Окружног суда у Београду. Подноситељка уставне жалбе и њен бранилац нису изјавили жалбу против решења о задржавању.
Подноситељка уставне жалбе је истог дана, 10. фебруара 2009. године саслушана пред овлашћеним службеним лицем Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала. О саслушању подноситељке уставне жалбе је сачињен записник број 06/09 и из записника произлази да је саслушање започето у 16.15 часова, да је саслушању присуствовао изабрани бранилац, адвокат Владан Стојиљковић, да је пре саслушања поучена о својим правима и обавезама, те да јој је саопштено да јој се стављају на терет горе наведена кривична дела. Подноситељка уставне жалбе је потом изјавила да је упозната са својим правима, да прихвата да је брани адвокат Владан Стојиљковић и да по обављеном поверљивом разговору са својим браниоцем изјављује да „пошто не знам шта је кривично дело преваре и не разумем шта ми се ставља на терет нећу давати своју одбрану“. Саслушање подноситељке уставне жалбе је довршено у 16.25 часова и наведени записник су потписали, након што су га прочитали, поред осталих, подноситељка и њен бранилац, без примедби.
Истражни судија Окружног суду у Београду-Посебно одељење је кривичну пријаву МУП Ку 5/09 од 12. фебруара 2009. године примио истог дана у 09.15 „из руке“, што је својеручно написао и потписао се. Из одговора Вишег суда у Београду произлази „да је Наташа Јовановић била задржана у просторијама Окружног затвора у Београду, до предаје судији кривичне пријаве СБПОК, након чега је истог дана у 22.35 часова од стране радника затвора била изведена из ових просторија затвора, пред истражног судију ради саслушања, које је одмах започето“.
Окружно јавно тужилаштво у Београду-Специјално тужилаштво је 12. фебруара 2009. године актом Кт.С. 2/09 поднело истражном судији Окружног суда у Београду-Посебно одељење захтев за спровођење истраге против подноситељке уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршила кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и два кривична дела превара из члана 208. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Захтев за спровођење истраге поднет је и против 18 других лица. Окружно јавно тужилаштво је ставило и предлог да се против подноситељке уставне жалбе и против свих осумњичених одреди притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Уз захтев за спровођење истраге поднета је и кривична пријава МУП РС УКП СБПОК Ку. 5/09 од 12. фебруара 2009. године. Истражни судија Окружног суду у Београду-Посебно одељење је захтев за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва-Специјално тужилаштво примио 12. фебруара 2009. године у 15.40 „из руке“, што је својеручно написао и потписао се. На захтеву за спровођење истраге је такође руком написано „хитно притвор од 10. 02. 2009. г“. Предмет је заведен под бројем Ки.П. 4/09.
Истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је започео саслушање првоосумњиченог по наведеном захтеву 12. фебруара 2009. године у 17 .00 часова, док је саслушање петоосумњичене, овде подноситељке уставне жалбе започео истог дана у 22.35 а довршио 13. фебруара 2009. године у 00,33 часова. Саслушање подноситељке уставне жалбе је обављено у присуству њеног браниоца и након саслушања је донето решење о спровођењу истраге које су, поред осталих, потписали подноситељка и њен бранилац и одрекли су се права на жалбу.
Након саслушања подноситељке уставне жалбе, истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 13. фебруара 2009. године донео оспорено решење Ки. 4/09 којим јој је на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку одредио притвор у трајању од највише месец дана, а који јој се има рачунати почев од 10. фебруара 2009. године, када је лишена слободе, али време лишења слободе није наведено у изреци решења. У образложењу решења, поред осталог, наведено „да имајући у виду бројност извршених дела која се окривљенима стављају на терет, време њиховог извршења, својство појединих окривљених, те организованост криминалне групе, то све, наведене околности, по налажењу истражног судије, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да би окривљени Г.М, С.С, Д.К, М.Ж, Наташа Јовановић, И.М., Ј.Ј. Н.Т, Љ.Т. Н.М. и С.Т, ако би се нашли на слободи, могли поновити извршење кривичног дела, па је истражни судија нашао да је против окривљених, а у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка, неопходно одредити притвор и из разлога прописаних чланом 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку“.
Против решења о одређивању притвора жалбу је изјавио бранилац подноситељке уставне жалбе.
Окружни суд у Београду-Посебно одељење је 25. фебруара 2009. године решењем Кв.П. 62/09 одбио као неосноване жалбе изјављене против решења о одређивању притвора. Образлажући своју одлуку, Окружни суд у Београду-Посебно одељење је, поред осталог, навео да је истражни судија правилно поступио када је против окривљених С.С, М.Ж, Наташе Јовановић, И.М, Ј.Ј, Н.Т, Љ.Т. и С.Т. одредио притвор на основу члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП. Ово стога што из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени, у оквиру криминалне групе у релативно дужем временском периоду (у току 2006. године до 10. фебруара 2009. године) предузели већи број радњи извршења кривичних дела, а имајући у виду да постоји и основана сумња да су кривична дела вршили коришћењем својих службених положаја, утицаја познанстава и веза, те да њихово криминално организовање није било усмерено на једну радњу, нити у том смислу временски ограничено, то ове околности по оцени већа представљају особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело, па им је неопходно одредити притвор по наведеном законском основу“.
Притвор је према подноситељки уставне жалбе укинут 28. априла 2009. године решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 4/09.
4. Одредбама члана 27. Устава на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито и да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 3.).
Према одредби члана 5. став 3. Европске конвенције за заштит у људских права и основних слобода свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1. тачка ц) овог члана биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења и да се пуштање на слободу може условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08), (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст 1. до 3.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 2. тачка 3)).
Одредбама члана 143. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да решење о одређивању притвора садржи: име и презиме лица које се притвара, кривично дело за које се оно окривљује, законски основ за притвор, време на које је одређен притвор, време лишења слободе, поуку о праву на жалбу, образложење основа и разлога за одређивање притвора, службени печат и потпис судије који одређује притвор (став 2.); да се решење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 24 сата од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији и да се у списима мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (став 3.).
Одредбама члана 227. ЗКП било је, поред осталог, прописано: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика и да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (став 1.); да лице лишено слободе мора бити поучено како је то предвиђено у одредби члана 5. овог законика (став 2.); да ако је због неотклоњивих сметњи спровођење лица лишеног слободе трајало дуже од осам сати, службено лице органа унутрашњих послова је дужно да истражном судији овакво закашњење посебно образложи, о чему ће истражни судија сачинити белешку, односно записник и да ће истражни судија у записник унети и изјаву лица лишеног слободе о времену и месту лишења слободе (став 3.).
Одредбама члана 228. ЗКП било је прописано: да је, поред осталог, истражни судија дужан да лицу лишеном слободе, које му је доведено, поред осталог, одмах саопшти да може узети браниоца (став 1.); да ако лице лишено слободе не обезбеди присуство браниоца у року од 24 сата од када му је то у смислу става 1. овог члана омогућено, или изјави да не жели да узме браниоца, истражни судија је дужан да га без одлагања саслуша (став 2.); да ће истражни судија одмах после саслушања одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор (став 4.); да ако јавни тужилац у време саслушања није поднео захтев за спровођење истраге, а не поднесе га ни у року од 48 сати од часа одређивања притвора, притворено лице пустити на слободу (став 5).
Чланом 229. ЗКП било је, поред осталог, прописано: да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење и да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и бранилац имају право жалбе, која се одмах доставља истражном судији и да је истражни судија дужан да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе, као и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта члана 27. Устава и члана 5. став 3. Европске конвенције за заштуту људских права и основних слобода , констатовао да се одредбе члана 5. став 3. Конвенције садржински не разликују од права зајемченог чланом 29. став 2. Устава. Стога је Уставни суд постојање истакнуте повреде права ценио у односу на означену одредб у Устава.
Полазећи од Уставом утврђене садржине зајемчених права чије повреде подноситељка истиче, а имајући у виду претходно утврђене чињенице и околности и одредбе важећег процесног закона којим се уређују правила поступања у кривичном поступку, Уставни суд указује на следеће:
Право на личну слободу, гарантовано чланом 27. став 1. Устава, представља једно од основних људских права, те се стога уставотворац није задржао само на томе да утврди да је лишење слободе, као ограничење овог права, допуштено из разлога и у поступку који је предвиђен законом и сагласно општем начелу ограничења људских и мањинских права из члана 20. Устава, већ се самим Уставом јемчи низ посебних права сваком лицу које се нађе у ситуацији да му право на личну слободу буде ограничено. Ова додатна уставна јемства имају за циљ да обезбеде да до ограничења права на личну слободу долази само када је то неопходно, да се ово ограничење сведе на најкраће неопходно време и да се лицу коме је право на личну слободу ограничено омогући заштита његових права. У том смислу, одредбе чл. 27. до 31. Устава утврђујући права лица којима је ограничена лична слобода, истовремено утврђују конкретне обавезе државних органа (органа унутрашњих послова и судова) у односу на такво лице. Како Устав допушта два вида ограничења права на личну слободу – лишење слободе без одлуке суда, које може трајати најдуже до 48 часова и притвор – лишење слободе на основу одлуке суда, то су Уставом утврђена различита права која се свакоме јемче зависно од тога по ком основу му је лична слобода ограничена.
Одредбом члана 29. став 2. Устава је утврђено да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, биди предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу.
Одредбама чл. 30. и 31. Устава јемче се права лицу које је притворено на основу одлуке суда, при чему се одредбе члана 30. Устава односе на поступак одређивања притвора, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора током различитих фаза кривичног поступка, односно на могућност продужавања притвора у току кривичног поступка.
Из наведених Уставних норми следи да се притварањем не сматра лишење слободе неког лица од стране органа унутрашњих послова, нити његово довођење – предавање надлежном суду, већ притварање наступа оног часа када је надлежни суд према неком лицу донео решење о одређивању притвора, од ког тренутка то лице има својство притвореника. Један од основних циљева уставних права која се јемче у случају лишења слободе уопште, па тако и у случају одређивања притвора, је да притвореник, имајући у виду тежину ове мере, у што краћем року буде упознат са разлозима због којих је притворен и законским основом по коме му је притвор одређен, како би могао ефикасно остварити право на жалбу против такве одлуке и потом у што краћем року добити правноснажну судску одлуку о законитости притварања. Да би притвор био допуштен у смислу става 1. члана 30. Устава, потребно је да су кумулативно испуњена два услова: 1) да надлежни суд утврди да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет и 2) да суд утврди да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Правилно и потпуно утврђење постојања ова два услова захтева одређено време и то пре свега за саслушање осумњиченог, као и за утврђивање других чињеница које су од значаја за законито одређивање притвора, време које је, по природи ствари, различито у зависности од тога да ли се осумњиченом ставља на терет извршење једног или више кривичних дела, као и од тога да ли постоји основана сумња да је у извршењу кривичног дела учествовало више лица.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе лишена је слободе 10. фебруара 2009. године у 09.10 часова. Орган унутрашњих послова је одмах по лишењу слободе, у складу са овлашћењем из члана 229. ЗКП, донео решење о задржавању и о томе обавестио истражног судију Окружног суда у Београду и заменика Окружног јавног тужиоца у Београду и обезбеђена су јој сва права која јој по закону припадају (доношење и уручење решења одмах, а најкасније у року од два сата, навођење дела за које се осумњичена терети, навођење основа сумње, навођење дана и часа лишења слободе, право жалбе која се одмах доставља истражном судији, дужност истражног судије да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе, дужност органа унутрашњих послова да о задржавању одмах обавести истражног судију и др.). Задржавање осумњичене (овде подноситељке уставне жалбе) могло је по том решењу трајати најдуже 48 часова, дакле до 12. фебруара 2009. године у 09.10 часова, до ког рока је подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 29. став 2. Устава, морала бити предата надлежном суду, који је потом дужан да без одлагања саслуша приведено лице и да одмах након саслушања одлучи да ли ће приведеног пустити на слободу или ће одредити притвор.
Истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је био обавештен о лишењу слободе подноситељке уставне жалбе чим јој је задржавање одређено (10. фебруара 2009. године), кривичну пријаву је примио 12. фебруара 2009. године у 9.15 часова, а захтев за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва истог дана у 15.40 часова, након чега је у 17.00 часова започео саслушање првоосумњиченог лица. Саслушање подноситељке уставне жалбе истражни судија је започео 12. фебруара 2009. године у 22.35 и довршио 13. фебруара 2009. године у 00.33 часова. Саслушање подноситељке уставне жалбе је обављено у присуству њеног браниоца и након саслушања је донето решење о спровођењу истраге које су, поред осталих, потписали подноситељка и њен бранилац и одрекли су се права на жалбу. Након саслушања, истражни судија је донео и решење о одређивању притвора.
Имајући у виду наведено, а посебно чињеницу да је истражном судији приведено укупно 19 лица, међу којима је била и подноситељка уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је поступање надлежног суда и органа унутрашњих послова било у складу са нарочито хитним поступањем и да је подноситељка без одлагања изведена пред истражног судију, на начин предвиђен Уставом и ЗКП, те да су наводи подноситељке да је од 12. фебруара 2009. године у 09.10 часова (када јој је истекло полицијско задржавање) до 13. фебруара 2009. године у 01.00 часова (када је истражни судија донео решење о одређивању притвора) била незаконито лишена слободе укупно 16 сати неосновани.
Полазећи од изнетог, а крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да јој је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, те да стога оспореним решењима и радњама нису повређена права на која се позвала. Уставни суд додатно истиче да је подноситељки у пуној мери обезбеђено да суд о основаности вођења кривичног поступка и одређивању мере притвора одлучи без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
С обзиром на обавезу суда да испита све околности које су од значаја за одлуку о одређивању притвора, дежурни истражни судија Окружног суда у Београду је имао обавезу да пре одлучивања саслуша како подноситељку уставне жалбе, тако и 18 саосумњичених. Наиме, да би био испуњен први услов уставне допуштености притвора, постојање основане сумње, надлежни суд је претходно морао да изврши увид у све до тада прикупљене доказе и саслуша осумњиченог и друге саосумњичене, уколико их има. Тек након тога суд може да приступи испитивању постојања другог утврђеног услова, а то је да ли је одређивање притвора неопходно као мера за несметано вођење кривичног поступка. Становиште Уставног суда, као и Европског суда за људска права у Стразбуру, је да захтев за посебном ажурношћу не подразумева да хитност треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и обавезу судије да разјасни све чињенице и околности битне како за конкретан кривични предмет, тако и за одлучивање о притвору. Суд у Стразбуру закључује: „Суд мора показати посебну ажурност у вођењу предмета лица која су у притвору, без обзира на постојање јаке сумње или друге релевантне околности за лишавање слободе (Iwanczuk против Пољске, број 25196/94 од 15. новембра 2001. године)“; „Међутим, још увек се не сматра да захтев за посебном ажурношћу треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и постоји обавеза судија да разјасне чињенице и прикупе доказе пре суђења (Matznetter против Аустрије, одлука број 2178/64 од 10. новембра 1969. године и B. против Аустрије, одлука број 11968/86 од 28. марта 1990. године)“.
6. У односу на наводе подноситељке уставне жалбе да ни бранилац нити породица нису знали где се она налази у периоду од 09.10 часова 10. фебруара 2009. године до 01.00 часова 13. фебруара 2009. године, да јој је у односу на решење о задржавању протекао рок за жалбу од четири сата, јер је саслушање пред овлашћеним службеним лицем започело у 16.15, да јој приликом саслушања пред овлашћеним службеним лицем нису предочене чињенице у вези са делом за које се сумњичи, да је лишена слободе по основу који није предвиђен чланом 5. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и да је начин достављања решења о одређивању притвора браниоцу незаконит, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, из доказа прибављених током овог уставносудског поступка, Уставни суд је на несумњив начин утврдио да је бранилац подноситељке уставне жалбе био присутан и приликом доношења решења о задржавању и приликом њеног саслушања у полицији и пред истражним судијом, те да је на Закоником прописан начин била упозната са кривичним делима која су јој стављена на терет. Такође, подноситељка уставне жалбе и њен бранилац су против решења о задржавању у сваком тренутку могли да изјаве жалбу, јер посебан рок Закоником о кривичном поступку није прописан, што нису учинили, а рок од четири сата је рок у коме је истражни судија дужан да одлучи о изјављеној жалби. Затим, начин достављања првостепеног решења не може се довести у везу са истакнутиом повредом права из члана 27. Устава, као ни тврдња да је притвор према подноситељи одређен из разлога који Конвенција не предвиђа, јер је чланом 5. став 1. тачка ц) утврђено, поред осталог, да је лишење слободе допуштено „када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела“.
Уставни суд је ценио и наводе подноситељке уставне жалбе да „решење о одређивању притвора не садржи ваљане разлоге за сваког од окривљених појединачно“, односно „да је донето групно решење о одређивању притвора“, али наглашава да се ове повреде могу, према досадашњој пракси Уставног суда, ценити у односу на одредбе члана 30. Устава. Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе преко пуномоћника, који је адвокат, истакла само повреду из члана 27. Устава, а да се Уставни суд креће у границама постављеног захтева, то је и у овом делу уставну жалбу одбио.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Подноситељка у уставној жалби наводи:
- да је лишена слободе 10. фебруара 2009. године у 09.10 часова и да је истовремено донето решење којим јој се одређује полицијско задржавање у трајању од 48 сати, након чега је , заједно са браниоцем , позвана да одмах приступи ради саслушања које је обављено истог дана у полицији у 16 .15 часова;
- да је 13. фебруара 2009. године у 01.00 часова саслушана пред истражним судијом Окружног суда у Београду-Посебно одељење, када је донето решење о спровођењу истраге и „групно“ решење о одређивању притвора;
- да је решење о одређивању притвора „непознато лице у непознато време“ оставило у сандуче браниоца подноситељке;
- да је 25. фебруара 2009. године одбијена као неоснована жалба браниоца изјављена против решења о одређивању притвора, које решење је браниоцу уручен о 3. марта 2009. године;
- да бранилац и породица подноситељке уставне жалбе нису знали где се она налази у периоду од 09.10 часова 10. фебруара 2009. године до 01.00 часова 13. фебруара 2009. године;
- да је подноситељки и њеном браниоцу саопштено решење о задржавању 10. фебруара 2009. године у 09 .10 часова, а да је саслушање отпочело у 16.15 часова истог дана, те да је због тога протекао рок за жалбу против наведеног решења;
- да је 48 сати од одређивања полицијског задржавања истекло 12. фебруара 2009. године у 09,10 часова, те да је од тог тренутка до тренутка доношења решења о одређивању притвора од стране истражног судије 13. фебруара 2009. године у 01 .00 часова била незаконито лишена слободе укупно 16 сати;
- да је доношењем незаконитог решења о одређивању притвора од стране суда, суд подржао и придружио се незаконитом раду полиције;
- да је суд донео „групно“ решење о одређивању притвора и стога исто не може бити правно ваљано, јер не садржи разлоге за одређивање притвора за сваког окривљеног понаособ;
- да је бранилац подноситељке уставне жалбе био онемогућен да ступи у контакт са њом у периоду од девет дана, рачунајући од 10. фебруара 2009. године када је подноситељка лишена слободе до 19. фебруара 2009. године када је бранилац подноситељке примио решење о одређивању притвора.
Предложила је, да Уставни суд утврди повреду означених права и нареди отклањање штетних последица нанетих предузетим радњама Министарства унутрашњих послова и донетим одлукама Окружног суда у Бограду-Посебно одељење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговоре Окружног суда у Београду I Су. 1/09-196 од 18. јуна 2009. године и Вишег суда у Београду I Су. 1/11-319-1 од 10. новембра 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у уставносудском предмету:
Министарство унутрашњих послова Републике Србије-Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала донело је 10. фебруара 2009. године оспорено решење Ку-05/09 ЛС 13/09 о задржавању подноситељке уставне жалбе у трајању до 48 сати, а које се рачуна од 10. фебруара 2009. године од 09.10 часова и у истом је наведено да су о задржавању лица обавештени истражни судија Окружног суда у Београду Д.Л. и заменик специјалног тужиоца у Београду В.Г. 10. фебруара 2009. године. Подноситељка уставне жалбе је задржана због постојања основа сумње да је извршила кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривично дело преваре из члана 208. Кривичног законика, у вези са чланом 35. Кривичног законика, а из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) ЗКП. У тренутку задржавања подноситељка уставне жалбе је имала изабраног браниоца, адвоката Владана Стојиљковића, а решење о задржавању је лично потписала. У правној поуци је наведено да је против овог решења жалба дозвољена истражном судији Окружног суда у Београду. Подноситељка уставне жалбе и њен бранилац нису изјавили жалбу против решења о задржавању.
Подноситељка уставне жалбе је истог дана, 10. фебруара 2009. године саслушана пред овлашћеним службеним лицем Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала. О саслушању подноситељке уставне жалбе је сачињен записник број 06/09 и из записника произлази да је саслушање започето у 16.15 часова, да је саслушању присуствовао изабрани бранилац, адвокат Владан Стојиљковић, да је пре саслушања поучена о својим правима и обавезама, те да јој је саопштено да јој се стављају на терет горе наведена кривична дела. Подноситељка уставне жалбе је потом изјавила да је упозната са својим правима, да прихвата да је брани адвокат Владан Стојиљковић и да по обављеном поверљивом разговору са својим браниоцем изјављује да „пошто не знам шта је кривично дело преваре и не разумем шта ми се ставља на терет нећу давати своју одбрану“. Саслушање подноситељке уставне жалбе је довршено у 16.25 часова и наведени записник су потписали, након што су га прочитали, поред осталих, подноситељка и њен бранилац, без примедби.
Истражни судија Окружног суду у Београду-Посебно одељење је кривичну пријаву МУП Ку 5/09 од 12. фебруара 2009. године примио истог дана у 09.15 „из руке“, што је својеручно написао и потписао се. Из одговора Вишег суда у Београду произлази „да је Наташа Јовановић била задржана у просторијама Окружног затвора у Београду, до предаје судији кривичне пријаве СБПОК, након чега је истог дана у 22.35 часова од стране радника затвора била изведена из ових просторија затвора, пред истражног судију ради саслушања, које је одмах започето“.
Окружно јавно тужилаштво у Београду-Специјално тужилаштво је 12. фебруара 2009. године актом Кт.С. 2/09 поднело истражном судији Окружног суда у Београду-Посебно одељење захтев за спровођење истраге против подноситељке уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршила кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и два кривична дела превара из члана 208. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Захтев за спровођење истраге поднет је и против 18 других лица. Окружно јавно тужилаштво је ставило и предлог да се против подноситељке уставне жалбе и против свих осумњичених одреди притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Уз захтев за спровођење истраге поднета је и кривична пријава МУП РС УКП СБПОК Ку. 5/09 од 12. фебруара 2009. године. Истражни судија Окружног суду у Београду-Посебно одељење је захтев за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва-Специјално тужилаштво примио 12. фебруара 2009. године у 15.40 „из руке“, што је својеручно написао и потписао се. На захтеву за спровођење истраге је такође руком написано „хитно притвор од 10. 02. 2009. г“. Предмет је заведен под бројем Ки.П. 4/09.
Истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је започео саслушање првоосумњиченог по наведеном захтеву 12. фебруара 2009. године у 17 .00 часова, док је саслушање петоосумњичене, овде подноситељке уставне жалбе започео истог дана у 22.35 а довршио 13. фебруара 2009. године у 00,33 часова. Саслушање подноситељке уставне жалбе је обављено у присуству њеног браниоца и након саслушања је донето решење о спровођењу истраге које су, поред осталих, потписали подноситељка и њен бранилац и одрекли су се права на жалбу.
Након саслушања подноситељке уставне жалбе, истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 13. фебруара 2009. године донео оспорено решење Ки. 4/09 којим јој је на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку одредио притвор у трајању од највише месец дана, а који јој се има рачунати почев од 10. фебруара 2009. године, када је лишена слободе, али време лишења слободе није наведено у изреци решења. У образложењу решења, поред осталог, наведено „да имајући у виду бројност извршених дела која се окривљенима стављају на терет, време њиховог извршења, својство појединих окривљених, те организованост криминалне групе, то све, наведене околности, по налажењу истражног судије, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да би окривљени Г.М, С.С, Д.К, М.Ж, Наташа Јовановић, И.М., Ј.Ј. Н.Т, Љ.Т. Н.М. и С.Т, ако би се нашли на слободи, могли поновити извршење кривичног дела, па је истражни судија нашао да је против окривљених, а у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка, неопходно одредити притвор и из разлога прописаних чланом 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку“.
Против решења о одређивању притвора жалбу је изјавио бранилац подноситељке уставне жалбе.
Окружни суд у Београду-Посебно одељење је 25. фебруара 2009. године решењем Кв.П. 62/09 одбио као неосноване жалбе изјављене против решења о одређивању притвора. Образлажући своју одлуку, Окружни суд у Београду-Посебно одељење је, поред осталог, навео да је истражни судија правилно поступио када је против окривљених С.С, М.Ж, Наташе Јовановић, И.М, Ј.Ј, Н.Т, Љ.Т. и С.Т. одредио притвор на основу члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП. Ово стога што из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени, у оквиру криминалне групе у релативно дужем временском периоду (у току 2006. године до 10. фебруара 2009. године) предузели већи број радњи извршења кривичних дела, а имајући у виду да постоји и основана сумња да су кривична дела вршили коришћењем својих службених положаја, утицаја познанстава и веза, те да њихово криминално организовање није било усмерено на једну радњу, нити у том смислу временски ограничено, то ове околности по оцени већа представљају особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело, па им је неопходно одредити притвор по наведеном законском основу“.
Притвор је према подноситељки уставне жалбе укинут 28. априла 2009. године решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 4/09.
4. Одредбама члана 27. Устава на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито и да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 3.).
Према одредби члана 5. став 3. Европске конвенције за заштит у људских права и основних слобода свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1. тачка ц) овог члана биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења и да се пуштање на слободу може условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08), (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст 1. до 3.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 2. тачка 3)).
Одредбама члана 143. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да решење о одређивању притвора садржи: име и презиме лица које се притвара, кривично дело за које се оно окривљује, законски основ за притвор, време на које је одређен притвор, време лишења слободе, поуку о праву на жалбу, образложење основа и разлога за одређивање притвора, службени печат и потпис судије који одређује притвор (став 2.); да се решење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 24 сата од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији и да се у списима мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (став 3.).
Одредбама члана 227. ЗКП било је, поред осталог, прописано: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика и да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (став 1.); да лице лишено слободе мора бити поучено како је то предвиђено у одредби члана 5. овог законика (став 2.); да ако је због неотклоњивих сметњи спровођење лица лишеног слободе трајало дуже од осам сати, службено лице органа унутрашњих послова је дужно да истражном судији овакво закашњење посебно образложи, о чему ће истражни судија сачинити белешку, односно записник и да ће истражни судија у записник унети и изјаву лица лишеног слободе о времену и месту лишења слободе (став 3.).
Одредбама члана 228. ЗКП било је прописано: да је, поред осталог, истражни судија дужан да лицу лишеном слободе, које му је доведено, поред осталог, одмах саопшти да може узети браниоца (став 1.); да ако лице лишено слободе не обезбеди присуство браниоца у року од 24 сата од када му је то у смислу става 1. овог члана омогућено, или изјави да не жели да узме браниоца, истражни судија је дужан да га без одлагања саслуша (став 2.); да ће истражни судија одмах после саслушања одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор (став 4.); да ако јавни тужилац у време саслушања није поднео захтев за спровођење истраге, а не поднесе га ни у року од 48 сати од часа одређивања притвора, притворено лице пустити на слободу (став 5).
Чланом 229. ЗКП било је, поред осталог, прописано: да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење и да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и бранилац имају право жалбе, која се одмах доставља истражном судији и да је истражни судија дужан да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе, као и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта члана 27. Устава и члана 5. став 3. Европске конвенције за заштуту људских права и основних слобода , констатовао да се одредбе члана 5. став 3. Конвенције садржински не разликују од права зајемченог чланом 29. став 2. Устава. Стога је Уставни суд постојање истакнуте повреде права ценио у односу на означену одредб у Устава.
Полазећи од Уставом утврђене садржине зајемчених права чије повреде подноситељка истиче, а имајући у виду претходно утврђене чињенице и околности и одредбе важећег процесног закона којим се уређују правила поступања у кривичном поступку, Уставни суд указује на следеће:
Право на личну слободу, гарантовано чланом 27. став 1. Устава, представља једно од основних људских права, те се стога уставотворац није задржао само на томе да утврди да је лишење слободе, као ограничење овог права, допуштено из разлога и у поступку који је предвиђен законом и сагласно општем начелу ограничења људских и мањинских права из члана 20. Устава, већ се самим Уставом јемчи низ посебних права сваком лицу које се нађе у ситуацији да му право на личну слободу буде ограничено. Ова додатна уставна јемства имају за циљ да обезбеде да до ограничења права на личну слободу долази само када је то неопходно, да се ово ограничење сведе на најкраће неопходно време и да се лицу коме је право на личну слободу ограничено омогући заштита његових права. У том смислу, одредбе чл. 27. до 31. Устава утврђујући права лица којима је ограничена лична слобода, истовремено утврђују конкретне обавезе државних органа (органа унутрашњих послова и судова) у односу на такво лице. Како Устав допушта два вида ограничења права на личну слободу – лишење слободе без одлуке суда, које може трајати најдуже до 48 часова и притвор – лишење слободе на основу одлуке суда, то су Уставом утврђена различита права која се свакоме јемче зависно од тога по ком основу му је лична слобода ограничена.
Одредбом члана 29. став 2. Устава је утврђено да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, биди предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу.
Одредбама чл. 30. и 31. Устава јемче се права лицу које је притворено на основу одлуке суда, при чему се одредбе члана 30. Устава односе на поступак одређивања притвора, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора током различитих фаза кривичног поступка, односно на могућност продужавања притвора у току кривичног поступка.
Из наведених Уставних норми следи да се притварањем не сматра лишење слободе неког лица од стране органа унутрашњих послова, нити његово довођење – предавање надлежном суду, већ притварање наступа оног часа када је надлежни суд према неком лицу донео решење о одређивању притвора, од ког тренутка то лице има својство притвореника. Један од основних циљева уставних права која се јемче у случају лишења слободе уопште, па тако и у случају одређивања притвора, је да притвореник, имајући у виду тежину ове мере, у што краћем року буде упознат са разлозима због којих је притворен и законским основом по коме му је притвор одређен, како би могао ефикасно остварити право на жалбу против такве одлуке и потом у што краћем року добити правноснажну судску одлуку о законитости притварања. Да би притвор био допуштен у смислу става 1. члана 30. Устава, потребно је да су кумулативно испуњена два услова: 1) да надлежни суд утврди да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет и 2) да суд утврди да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Правилно и потпуно утврђење постојања ова два услова захтева одређено време и то пре свега за саслушање осумњиченог, као и за утврђивање других чињеница које су од значаја за законито одређивање притвора, време које је, по природи ствари, различито у зависности од тога да ли се осумњиченом ставља на терет извршење једног или више кривичних дела, као и од тога да ли постоји основана сумња да је у извршењу кривичног дела учествовало више лица.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе лишена је слободе 10. фебруара 2009. године у 09.10 часова. Орган унутрашњих послова је одмах по лишењу слободе, у складу са овлашћењем из члана 229. ЗКП, донео решење о задржавању и о томе обавестио истражног судију Окружног суда у Београду и заменика Окружног јавног тужиоца у Београду и обезбеђена су јој сва права која јој по закону припадају (доношење и уручење решења одмах, а најкасније у року од два сата, навођење дела за које се осумњичена терети, навођење основа сумње, навођење дана и часа лишења слободе, право жалбе која се одмах доставља истражном судији, дужност истражног судије да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе, дужност органа унутрашњих послова да о задржавању одмах обавести истражног судију и др.). Задржавање осумњичене (овде подноситељке уставне жалбе) могло је по том решењу трајати најдуже 48 часова, дакле до 12. фебруара 2009. године у 09.10 часова, до ког рока је подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 29. став 2. Устава, морала бити предата надлежном суду, који је потом дужан да без одлагања саслуша приведено лице и да одмах након саслушања одлучи да ли ће приведеног пустити на слободу или ће одредити притвор.
Истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење је био обавештен о лишењу слободе подноситељке уставне жалбе чим јој је задржавање одређено (10. фебруара 2009. године), кривичну пријаву је примио 12. фебруара 2009. године у 9.15 часова, а захтев за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва истог дана у 15.40 часова, након чега је у 17.00 часова започео саслушање првоосумњиченог лица. Саслушање подноситељке уставне жалбе истражни судија је започео 12. фебруара 2009. године у 22.35 и довршио 13. фебруара 2009. године у 00.33 часова. Саслушање подноситељке уставне жалбе је обављено у присуству њеног браниоца и након саслушања је донето решење о спровођењу истраге које су, поред осталих, потписали подноситељка и њен бранилац и одрекли су се права на жалбу. Након саслушања, истражни судија је донео и решење о одређивању притвора.
Имајући у виду наведено, а посебно чињеницу да је истражном судији приведено укупно 19 лица, међу којима је била и подноситељка уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је поступање надлежног суда и органа унутрашњих послова било у складу са нарочито хитним поступањем и да је подноситељка без одлагања изведена пред истражног судију, на начин предвиђен Уставом и ЗКП, те да су наводи подноситељке да је од 12. фебруара 2009. године у 09.10 часова (када јој је истекло полицијско задржавање) до 13. фебруара 2009. године у 01.00 часова (када је истражни судија донео решење о одређивању притвора) била незаконито лишена слободе укупно 16 сати неосновани.
Полазећи од изнетог, а крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да јој је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, те да стога оспореним решењима и радњама нису повређена права на која се позвала. Уставни суд додатно истиче да је подноситељки у пуној мери обезбеђено да суд о основаности вођења кривичног поступка и одређивању мере притвора одлучи без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
С обзиром на обавезу суда да испита све околности које су од значаја за одлуку о одређивању притвора, дежурни истражни судија Окружног суда у Београду је имао обавезу да пре одлучивања саслуша како подноситељку уставне жалбе, тако и 18 саосумњичених. Наиме, да би био испуњен први услов уставне допуштености притвора, постојање основане сумње, надлежни суд је претходно морао да изврши увид у све до тада прикупљене доказе и саслуша осумњиченог и друге саосумњичене, уколико их има. Тек након тога суд може да приступи испитивању постојања другог утврђеног услова, а то је да ли је одређивање притвора неопходно као мера за несметано вођење кривичног поступка. Становиште Уставног суда, као и Европског суда за људска права у Стразбуру, је да захтев за посебном ажурношћу не подразумева да хитност треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и обавезу судије да разјасни све чињенице и околности битне како за конкретан кривични предмет, тако и за одлучивање о притвору. Суд у Стразбуру закључује: „Суд мора показати посебну ажурност у вођењу предмета лица која су у притвору, без обзира на постојање јаке сумње или друге релевантне околности за лишавање слободе (Iwanczuk против Пољске, број 25196/94 од 15. новембра 2001. године)“; „Међутим, још увек се не сматра да захтев за посебном ажурношћу треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и постоји обавеза судија да разјасне чињенице и прикупе доказе пре суђења (Matznetter против Аустрије, одлука број 2178/64 од 10. новембра 1969. године и B. против Аустрије, одлука број 11968/86 од 28. марта 1990. године)“.
6. У односу на наводе подноситељке уставне жалбе да ни бранилац нити породица нису знали где се она налази у периоду од 09.10 часова 10. фебруара 2009. године до 01.00 часова 13. фебруара 2009. године, да јој је у односу на решење о задржавању протекао рок за жалбу од четири сата, јер је саслушање пред овлашћеним службеним лицем започело у 16.15, да јој приликом саслушања пред овлашћеним службеним лицем нису предочене чињенице у вези са делом за које се сумњичи, да је лишена слободе по основу који није предвиђен чланом 5. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и да је начин достављања решења о одређивању притвора браниоцу незаконит, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, из доказа прибављених током овог уставносудског поступка, Уставни суд је на несумњив начин утврдио да је бранилац подноситељке уставне жалбе био присутан и приликом доношења решења о задржавању и приликом њеног саслушања у полицији и пред истражним судијом, те да је на Закоником прописан начин била упозната са кривичним делима која су јој стављена на терет. Такође, подноситељка уставне жалбе и њен бранилац су против решења о задржавању у сваком тренутку могли да изјаве жалбу, јер посебан рок Закоником о кривичном поступку није прописан, што нису учинили, а рок од четири сата је рок у коме је истражни судија дужан да одлучи о изјављеној жалби. Затим, начин достављања првостепеног решења не може се довести у везу са истакнутиом повредом права из члана 27. Устава, као ни тврдња да је притвор према подноситељи одређен из разлога који Конвенција не предвиђа, јер је чланом 5. став 1. тачка ц) утврђено, поред осталог, да је лишење слободе допуштено „када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела“.
Уставни суд је ценио и наводе подноситељке уставне жалбе да „решење о одређивању притвора не садржи ваљане разлоге за сваког од окривљених појединачно“, односно „да је донето групно решење о одређивању притвора“, али наглашава да се ове повреде могу, према досадашњој пракси Уставног суда, ценити у односу на одредбе члана 30. Устава. Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе преко пуномоћника, који је адвокат, истакла само повреду из члана 27. Устава, а да се Уставни суд креће у границама постављеног захтева, то је и у овом делу уставну жалбу одбио.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић