Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Нермине Сјеничанин из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Нермине Сјеничанин изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године и утврђује да су подноситељки уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Налаже се надлежном суд у да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године .
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
2. Налаже се надлежном суд у да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године .
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Нермина Сјеничанин из Новог Пазара је 10. децембра 2009. године, преко пуномоћника Рефије Гарибовић, адвоката из Новог Пазара, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину из члана 58. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос код предузећа АД "Рашка" из Новог Пазара 19. децембра 2007. године, јер је проглашена технолошким вишком; да је због неисплаћених зарада подноситељка уставне жалбе са још 150 радника покренула парницу код Општинског суда у Новом Пазару, који је по њиховој тужби донео пресуду П1. 943/06 од 3. октобра 2007. године, којом је послодавац обавезан да јој исплати зараду у висини минималне зараде, као и да јој уплати доприносе за ПИО; да је подноситељка уставне жалбе, када јој је престао радни однос, закључила са послодавцем Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 342 од 19. децембра 2007. године; да у моменту потписивања наведеног споразума подноситељки није била позната садржина истог, те да је накнадно увидела да се одредбом члана 4. споразума одрекла својих права – зарада, накнаде зарада и других права досуђених правноснажним пресудама; да је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу Општинском суду у Новом Пазару ради поништаја дела споразума или раскида истог, те да је суд донео оспорену пресуду П1. 814/08 од 26. марта 2009. године којом је њен тужбени захтев одбијен као неоснован; да је против првостепене пресуде изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године; да ни првостепени ни другостепени суд "нису улазили у суштину конкретне правне ствари у смислу да се нико не може одрећи права по основу рада, као и да је у конкретном случају било и преваре, заблуде и присиле приликом закључења наведеног Споразума". Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене појединачне акте и утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штет е у износу од 200.000 динара, као и накнаду трошкова за састављање уставне жалбе у износу до 25.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељки уставне жалбе је на основу решења о престанку радног односа број 342 од 19. децембра 2007. године престао радни однос у Фабрици за производњу конфекције и трикотаже АД ''Рашка'', Нови Пазар, по основу одлуке послодавца о проглашењу подноситељке технолошким вишком.
Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада закључен је између Фабрике за производњу конфекције и трикотаже АД ''Рашка'', Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе 19. децембра 2007. године. Предмет овог споразума је регулисање међусобних права и обавеза између радника и послодавца (члан 1.). У члану 7. споразума је утврђено да се подноситељки уставне жалбе исплаћује износ од 366.890,00 динара, док је чланом 3. одређено да се послодавац обавезује да уплати Фонду ПИО неизмирене доприносе када и осталим запосленима, према прописима у целини. Према члану 4. споразума, запослени се потписивањем истог одриче права да судским путем или на било који други начин захтева исплату неисплаћених зарада и сл, одриче права на тужбу, подношење предлога за извршење и др. Чланом 5. је одређено да је запослени, између осталог, дужан да послодавцу достави исправу о повлачењу свих тужбених захтева и писмена, а чланом 6. да је запослени сагласан да је послодавац већ регулисао обавезе према запосленом, те да реализацијом члана 3. овог споразума од стране послодавца запослени нема право на нова потраживања. Чланом 8. споразума је одређено да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се потписивањем одриче свих својих потраживања од послодавца.
Подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу Општинском суду у Новом Пазару ради поништаја дела наведеног споразума. Оспореном првостепеном пресудом П1. 814/07 од 26. марта 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражила да се пониште одредбе чл. 4, 5. и 6. Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 342 од 19. децембра 2007. године (став 1.), одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се овај споразум раскине (став 2.) и обавезана је подноситељка да туженом плати трошкове спора у износу од 27.000,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде (став 3.). У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да је тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, закључила предметни споразум без икакве претње, принуде или заблуде и преузела новац који је био предвиђен за исплату тим споразумом, тако да, по оцени тога суда, није било основа за поништај споразума.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је правилно закључио првостепени суд да је подноситељка уставне жалбе са туженим, као својим послодавцем, закључила споразум којим су регулисана међусобна права и обавезе по основу рада, без присуства принуде, претње и заблуде, као и да је исти у потпуности испуњен, те да нису од утицаја на другачију одлуку у овој п равној ствари наводи жалбе који је м отив подноситељке за закључење споразума, јер није ни истицан у тужби и током расправе за поништај истог.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама члана 195. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05) прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права, као и да се спор пред надлежним судом правноснажно окончава у року од шест месеци од дана покретања спора.
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.); да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен (члан 105. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да, у случају да му је повређено неко право из радног односа, покрене спор пред надлежним судом, у складу са наведеним одредбама Закона о раду. Уставни суд је утврдио да су Општински суд и Окружни суд у Новом Пазару у конкретном парничном поступку извели закључак да - тиме што је подноситељка уставне жалбе на име неисплаћених зарада добила износ наведен у тачки 7. споразума, те да је чланом 3. одређено да се послодавац обавезује да уплати Фонду ПИО неизмирене доприносе када и осталим запосленима, као и да је чланом 8. одређено да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се потписивањем одриче свих својих потраживања од послодавца - она нема право да захтева поништај одредаба споразума наведених у тужби. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да се подноситељка уставне жалбе потписивањем споразума са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка њеног радног односа код послодавца, одрекла свих својих потраживања од послодавца, те да стога нема права ни на судску заштиту ових права, супротан зајемченом праву на рад из става 4. члана 60. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правну заштиту за случај престанка радног односа, не може одрећи. Поред тога, надлежни судови су морали имати у виду и одредбу члана 105. став 1. у вези члана 103. став 1. Закона о облигационим односима о ништавости одредбе уговора уколико је иста противна, између осталог, принудним прописима. Наиме, одредбе предметног споразума којима је, између осталог, регулисано да се запослени одриче права на судску заштиту, у супротности су са одредбама Закона о раду којима је прописано да запослени има право да покрене спор пред надлежним судом у случају да му је повређено неко право из радног односа.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године, повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правну заштиту за случај престанка радног односа зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава.
Имајући у виду природу учињене повреде уставних права у конкретном случају , Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, наложио надлежном суду да понови поступак по жалби подноситељке против оспорене првостепене пресуде у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке Уставног суда, као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да ће надлежни суд поново одлучити о њеној жалби против оспорене првостепене пресуде Општинског суда у Новом Пазару, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен, те је у односу на истицање повреде овог права уставну жалбу одбио.
8. При разматању захтева за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да је незадовољство оспореним пресудама могло изазвати душевну узнемиреност код подноситељке уставне жалбе, а ли је пошао од тога да је овом одлуком утврђена повреда уставних права подноситељке и надлежном другостепеном суду наложено понављање поступка по жалби подноситељке против оспорене првостепене пресуде, те да се може очекивати да у новој пресуди утврђена повреда права буде у потпуности отклоњена. Поред тога, Уставни суд указује да у већем броју уставних жалби које су се односиле на истоветне одлуке Општинског суда у Новом Пазару и Окружног суда у Новом Пазару, а које је Суд до сада усвојио, није утврђено право на накнаду нематеријалне штете подносилаца. С обзиром на наведено, Уставни суд је одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, као у тачки 3. изреке.
Уставни суд је оценио да је захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом неоснован, с обзиром на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим судом сносе своје трошкове.
9. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос код предузећа АД "Рашка" из Новог Пазара 19. децембра 2007. године, јер је проглашена технолошким вишком; да је због неисплаћених зарада подноситељка уставне жалбе са још 150 радника покренула парницу код Општинског суда у Новом Пазару, који је по њиховој тужби донео пресуду П1. 943/06 од 3. октобра 2007. године, којом је послодавац обавезан да јој исплати зараду у висини минималне зараде, као и да јој уплати доприносе за ПИО; да је подноситељка уставне жалбе, када јој је престао радни однос, закључила са послодавцем Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 342 од 19. децембра 2007. године; да у моменту потписивања наведеног споразума подноситељки није била позната садржина истог, те да је накнадно увидела да се одредбом члана 4. споразума одрекла својих права – зарада, накнаде зарада и других права досуђених правноснажним пресудама; да је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу Општинском суду у Новом Пазару ради поништаја дела споразума или раскида истог, те да је суд донео оспорену пресуду П1. 814/08 од 26. марта 2009. године којом је њен тужбени захтев одбијен као неоснован; да је против првостепене пресуде изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године; да ни првостепени ни другостепени суд "нису улазили у суштину конкретне правне ствари у смислу да се нико не може одрећи права по основу рада, као и да је у конкретном случају било и преваре, заблуде и присиле приликом закључења наведеног Споразума". Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене појединачне акте и утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штет е у износу од 200.000 динара, као и накнаду трошкова за састављање уставне жалбе у износу до 25.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељки уставне жалбе је на основу решења о престанку радног односа број 342 од 19. децембра 2007. године престао радни однос у Фабрици за производњу конфекције и трикотаже АД ''Рашка'', Нови Пазар, по основу одлуке послодавца о проглашењу подноситељке технолошким вишком.
Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада закључен је између Фабрике за производњу конфекције и трикотаже АД ''Рашка'', Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе 19. децембра 2007. године. Предмет овог споразума је регулисање међусобних права и обавеза између радника и послодавца (члан 1.). У члану 7. споразума је утврђено да се подноситељки уставне жалбе исплаћује износ од 366.890,00 динара, док је чланом 3. одређено да се послодавац обавезује да уплати Фонду ПИО неизмирене доприносе када и осталим запосленима, према прописима у целини. Према члану 4. споразума, запослени се потписивањем истог одриче права да судским путем или на било који други начин захтева исплату неисплаћених зарада и сл, одриче права на тужбу, подношење предлога за извршење и др. Чланом 5. је одређено да је запослени, између осталог, дужан да послодавцу достави исправу о повлачењу свих тужбених захтева и писмена, а чланом 6. да је запослени сагласан да је послодавац већ регулисао обавезе према запосленом, те да реализацијом члана 3. овог споразума од стране послодавца запослени нема право на нова потраживања. Чланом 8. споразума је одређено да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се потписивањем одриче свих својих потраживања од послодавца.
Подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу Општинском суду у Новом Пазару ради поништаја дела наведеног споразума. Оспореном првостепеном пресудом П1. 814/07 од 26. марта 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражила да се пониште одредбе чл. 4, 5. и 6. Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 342 од 19. децембра 2007. године (став 1.), одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се овај споразум раскине (став 2.) и обавезана је подноситељка да туженом плати трошкове спора у износу од 27.000,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде (став 3.). У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да је тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, закључила предметни споразум без икакве претње, принуде или заблуде и преузела новац који је био предвиђен за исплату тим споразумом, тако да, по оцени тога суда, није било основа за поништај споразума.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је правилно закључио првостепени суд да је подноситељка уставне жалбе са туженим, као својим послодавцем, закључила споразум којим су регулисана међусобна права и обавезе по основу рада, без присуства принуде, претње и заблуде, као и да је исти у потпуности испуњен, те да нису од утицаја на другачију одлуку у овој п равној ствари наводи жалбе који је м отив подноситељке за закључење споразума, јер није ни истицан у тужби и током расправе за поништај истог.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама члана 195. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05) прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права, као и да се спор пред надлежним судом правноснажно окончава у року од шест месеци од дана покретања спора.
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.); да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен (члан 105. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да, у случају да му је повређено неко право из радног односа, покрене спор пред надлежним судом, у складу са наведеним одредбама Закона о раду. Уставни суд је утврдио да су Општински суд и Окружни суд у Новом Пазару у конкретном парничном поступку извели закључак да - тиме што је подноситељка уставне жалбе на име неисплаћених зарада добила износ наведен у тачки 7. споразума, те да је чланом 3. одређено да се послодавац обавезује да уплати Фонду ПИО неизмирене доприносе када и осталим запосленима, као и да је чланом 8. одређено да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се потписивањем одриче свих својих потраживања од послодавца - она нема право да захтева поништај одредаба споразума наведених у тужби. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да се подноситељка уставне жалбе потписивањем споразума са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка њеног радног односа код послодавца, одрекла свих својих потраживања од послодавца, те да стога нема права ни на судску заштиту ових права, супротан зајемченом праву на рад из става 4. члана 60. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правну заштиту за случај престанка радног односа, не може одрећи. Поред тога, надлежни судови су морали имати у виду и одредбу члана 105. став 1. у вези члана 103. став 1. Закона о облигационим односима о ништавости одредбе уговора уколико је иста противна, између осталог, принудним прописима. Наиме, одредбе предметног споразума којима је, између осталог, регулисано да се запослени одриче права на судску заштиту, у супротности су са одредбама Закона о раду којима је прописано да запослени има право да покрене спор пред надлежним судом у случају да му је повређено неко право из радног односа.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 814/08 од 26. марта 2009. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1398/09 од 2. новембра 2009. године, повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правну заштиту за случај престанка радног односа зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава.
Имајући у виду природу учињене повреде уставних права у конкретном случају , Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, наложио надлежном суду да понови поступак по жалби подноситељке против оспорене првостепене пресуде у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке Уставног суда, као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да ће надлежни суд поново одлучити о њеној жалби против оспорене првостепене пресуде Општинског суда у Новом Пазару, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен, те је у односу на истицање повреде овог права уставну жалбу одбио.
8. При разматању захтева за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да је незадовољство оспореним пресудама могло изазвати душевну узнемиреност код подноситељке уставне жалбе, а ли је пошао од тога да је овом одлуком утврђена повреда уставних права подноситељке и надлежном другостепеном суду наложено понављање поступка по жалби подноситељке против оспорене првостепене пресуде, те да се може очекивати да у новој пресуди утврђена повреда права буде у потпуности отклоњена. Поред тога, Уставни суд указује да у већем броју уставних жалби које су се односиле на истоветне одлуке Општинског суда у Новом Пазару и Окружног суда у Новом Пазару, а које је Суд до сада усвојио, није утврђено право на накнаду нематеријалне штете подносилаца. С обзиром на наведено, Уставни суд је одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, као у тачки 3. изреке.
Уставни суд је оценио да је захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом неоснован, с обзиром на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим судом сносе своје трошкове.
9. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић