Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Алена Човића из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се уставна жалба Алена Човића изјављена против пресуде Општинског суда у Суботици П1. 162/06 од 11. априла 2007. године, пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 154/07 од 16. јула 2007. године и пресуде Врховног суда Србије РевII. 1430/07 од 4. децембра 2008. године, као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ален Човић из Бачке Паланке је 25. фебруара 2009. године, преко пуномоћника Ђорђа Мркића, адвоката из Суботице, изјавио уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на рехабилитацију и накнаду штете и права на рад, зајемчених одредбама чл. 35. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да су поступајући судови у оспореним пресудама, којим је одбијен његов тужбени захтев да му се исплати накнада штете на име изгубљене зараде, незаконито и неуставно образложили неоснованост наведеног тужбеног захтева, имајући у виду следеће: да је пресудом Општинског суда у Суботици П1. 892/03 од 12. јула 2004. године тужена Управа царина Републике Србије била дужна да подносиоца уставне жалбе распореди на послове који одговарају његовој стручној спреми и радним способностима, а не да утврђује услове за пријем у радни однос, будући да тужени није донео решење о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, па је он и даље био радник Управе царина; да су судови прекорачили своја овлашћења и упустили се у расправу правних питања и утврђивања чињеница која нису била предмет тужбеног захтева, с обзиром на то да су поново оцењивали основаност престанка радног односа, иако је то питање решено наведеном пресудом П1. 892/03 од 12. јула 2004. године; да је подносилац уставне жалбе преузет у Управу царина дана 4. фебруара 2003. године када је ступила на снагу Уставна повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, а што произлази на основу одредаба Закона о спровођењу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора и чињенице да је у време ступања на снагу наведене Уставне повеље подносилац био распоређен на своје радно место; да су судови били дужни да, уколико сматрају да подносилац нема одговарајућу стручну спрему за потраживање зарада које се тужбом захтевају, утврде коју би зараду подносилац уставне жалбе остварио за стручну спрему коју има и делимично усвоје његов тужбени захтев, а не да тај захтев одбију у целини. Стога подносилац сматра да су му повређена истакнута Уставом зајемчена права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Ален Човић, овде подносилац уставне жалбе, је 31. августа 2006. године, поднео Општинском суду у Суботици тужбу против тужене Републике Србије - Министарство финансија - Управа царине, ради исплате.
Општински суд у Суботици донео је 11. априла 2007. године оспорену пресуду П1. 162/06 којом је у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износ од 614.377,78 динара са законском затезном каматом, а у опредељеним износима за поједине периоде наведене у овој пресуди, све у року 15 дана по правноснажности пресуде под претњом извршења и да се обавеже тужена да за период од 1. августа 2003. године до 31. јула 2006. године на наведене износе уплати тужиоцу порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање надлежном Фонду ПИО - Филијали Суботица, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења, те да се обавеже да тужиоцу исплати проузроковане трошкове парничног поступка у истом року, док је ставом другим изреке обавезан тужилац да туженој надокнати трошкове поступка у износу од 27.000,00 динара, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је тужилац 1. априла 1997. године засновано радни однос у Савезној управи царина - Царинарница Суботица на радном месту цариник-сарадник; да је решењем тужене од 1. августа 2003. године било одређено да тужилац остаје нераспоређен, јер на дан ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора и Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора није преузет у Министарству финансија и економије - Управа царина, а права из радног односа ће остваривати најдуже годину дана од престанка потребе за његовим радом у Генералном секретаријату Савета министара СЦГ; да је против овога решења тужилац поднео тужбу суду и правноснажном и извршном пресудом тога суда П1. 892/03 од 12. јула 2004. године тужбени захтев је делимично усвојен, те је поништено решење тужене од 1. августа 2003. године и обавезана тужена да тужиоца распореди на послове који одговарају његовој стручној спреми и радним способностима, у року од осам дана по правоснажности пресуде под претњом извршења, док је одбачена тужба да се обавеже тужена да тужиоца распореди на радно место на које је био распоређен до доношења решења од 1. августа 2003. године; да је тужена 20. октобра 2004. године упутила на адресу тужиоца у Суботици обавештење да достави документацију туженом међутим, пошиљка се вратила са назнаком да се одселио, а затим је обавештење достављено и дана 12. новембра 2004. године на адресу тужиоца у Бачкој Паланци, које је обавештење тужилац и примио дана 12. новембра 2004. године што тужилац и није спорио; да након контакта са адвокатом тужилац није поступио по обавештењу и потребну документацију (диплому и лекарско уверење) није доставио туженој, јер је посаветован од стране свог адвоката да не треба поново да заснива радни однос; да је дописом Савета министара Генералног секретаријата Србије и Црне Горе од 3. маја 2005. године тужена обавештена да је персонални досије са закљученом радном књижицом тужиоца преузет и не налази се у овом секретаријату; да је тужилац након приспелог обавештења два или три месеца касније отишао у Генерални секретаријат подигао свој досије и није се након тога ником више обраћао; да је Четврти општински суд у Београду донео решење о извршењу 348/05 од 9. марта 2006. године; да тужилац има завршен III степен стручне спреме, завршену средњу пољопривредну школу и по занимању је трговац, а 24. јуна 1998. године положио је стручни испит за рад из царинске струке за радника са средњом стручном спремом; да је Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији од 14. јуна 2005. године у Царинарници Суботица предвиђено радно место за послове царинског надзора-цариник са условима средње школске спреме економског, техничког, општег или административног-управног смера, положеним стручним испитом и три или једна година радног стажа, као и радно место за преглед робе - виши цариник за које су потребни услови виша школска спрема економског, правног, друштвеног или техничког смера, положен стручни испит и три или једна година радног стажа, као и познавање једног светског језика; да су наведена радна места са истим условима била предвиђена и актом о систематизацији и унутрашњој организацији тужене од 21. јула 2003. године и 18. октобра 2004. године; да у оваквој чињеничној ситуацији првостепени суд налази да је тужена учинила све како би поступила по правноснажној пресуди и тужиоца вратила на рад и то одмах након правноснажности и извршности пресуда, а пре него што је тужилац покренуо поступак извршења, јер је документацију затражила од тужиоца током октобра и новембра 2004. године; да тужилац са своје стране није учинио напор да достави тражену документацију, јер је чак и независно од савета свог адвоката, могао сам одговорити на тражење тужене, будући да је знао да се његова персонална документација налази у Генералном секретаријату одакле ју је и преузео; да је тужилац у периоду од 1. августа 2003. године до 31. јула 2004. године код Генералног секретаријата Савета министара СЦГ остварио накнаду зараде у укупном износу 124.584,20 динара, те су му уплаћени и доприноси за социјално осигурање; да тужилац тужбом тражи да му се за период од 1. августа 2003. године до 1. августа 2004. године исплати разлика зараде до износа који би остварио да је код тужене радио на пословима цариника-референта у ПМК (посебне мере контроле - сузбијање кријумчарења и царинска истрага), а од 1. августа 2004. године до 31. јуна 2006. године да му се исплати зарада за послове цариника-референта у ПМК и доприноси на ове износе; да овакав захтев тужиоца није основан будући да тужилац не испуњава услове за распоређивање на послове цариника, а самим тим, сходно Правилнику о звањима, платама, накнадама зарада и додатним примањима у Управи царина, ни за стицање звања референта; да тужилац није радио код тужене, па тако није остваривао зараду; да не постоји решење о његовом распоређивању на одређене послове; да тужилац није поступио по позиву тужене и доставио тражену документацију како би тужена могла да спроведе правноснажну пресуду тога суда, јер је из писмене документације суд утврдио да је пре покретања поступка извршења тужени позвао тужиоца да достави документацију што тужилац није учинио и што међу парничним странкама и није спорно, те је стога првостепени суд одлучио као у изреци ове пресуде.
Окружни суд у Суботици је 16. јула 2007. године донео оспорену пресуду Гж1. 154/07, којом је жалба тужиоца одбијена као неоснована и потврђена пресуда Општинског суда у Суботици П1. 162/06 од 11. априла 2007. године. У образложењу те пресуде, поред осталог је наведено: да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде поступка на које тај суд пази по службеној дужности, нити повреда из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП на коју се указује жалбом тужиоца, јер пресуда садржи разлоге о битним чињеницама; да је према акту о систематизацији радних места тужене за радно место за послове царинског надзора - цариник услов средња школска спрема, а да сходно члану 128. Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији од 14. јуна 2005. године средња школска спрема подразумева четврти или пети степен школске спреме; да тужилац има трећи степен школске спреме, па не може бити распоређен на радно место цариника за које се предвиђа четврти степен школске спреме, нити може тражити накнаду зараде обрачунату према плати за наведено радно место, јер нема одговарајућу стручну спрему и звање за наведено радно место; да у току спроведеног поступка тужилац није доказао на које одговарајуће радно место је требао бити распоређен, нити висину плате коју би остварио на том радном месту од 1. августа 2003. године, па до момента када је требао бити распоређен на радно место које одговара његовој стручној спреми; да се неосновано жалбом тужиоца указује на обавезу тужене да тужиоца распореди на послове који одговарају његовој стручној спреми и радним способностима на које је био распоређен до доношења решења које је поништено, с обзиром на то да је обавеза тужене била да распореди тужиоца на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима и да је у претходно вођеном судском поступку одбачена тужба тужиоца ради обавезивања тужене да га распореди на радно место на које је био распоређен до доношења решења од 1. августа 2003. године. Са наведених разлога одлучено је као у изреци те пресуде применом члана 373 став 1. тачка 2. ЗПП.
Врховни суд Србије је 4. децембра 2008. године донео оспорену пресуду Рев ИИ. 1430/07, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 154/07 од 16. јула 2007. године. У образложењу те пресуде, поред осталог, је истакнуто: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда на које се указује у ревизији, те да је побијана одлука јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати; да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца и за то дали разлоге које као правилне и потпуне у свему прихвата и Врховни суд, па нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права; да тужена није донела решење о распоређивању тужиоца, пошто исти на њен захтев није доставио неопходну документацију у циљу претходне оцене услова за пријем у радни однос, сходно члану 6. Закона о радним односима у државним органима, чије одредбе се примењују на статус запослених у бившој Савезној управи царина, па тако и тужиоца према одредби члана 298. Царинског закона; да Супротно ревизијским наводима, без обзира на континуитет његовог рада у Савезној управи царина од 1997. године решење о распоређивању у конкретном случају не би имало правно дејство преузимања запосленог из другог државног органа у смислу члана 8. став 1. тачка 3) Закона о радним односима у државним органима и тиме заснивања радног односа, даном ступања на рад по решењу о распоређивању. На основу члана 405. став 1. ЗПП-а, Врховни суд је одлучио као у изреци.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Уставом Републике Србије је утврђено: да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, као и да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. ст. 1. и 2.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. до 4.).
Царински закон ("Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 и 9/10), је прописивао: да је овлашћени царински службеник лице запослено у Управи царина које обавља послове у складу са одредбама овог и других закона, као и у складу са овлашћењима пренетим од директора (члан 5. став 1. тачка 24)); да директор распоређује царинске службенике у складу са актом о организацији и систематизацији радних места и одлучује о њиховим правима и обавезама из радног односа (члан 264.); да се на запослене у Управи царина примењују прописи о државној управи, прописи о радним односима и платама у државним органима, као и прописи из области здравственог и пензијско-инвалидског осигурања и образовања, ако овим законом није друкчије прописано (члан 298.).
Царинским законом ("Службени гласник РС", број 18/10) је прописано: да даном почетка примене овог закона, престаје да важи Царински закон ("Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05, 85/05 - др. закон и 62/06 - др. закон), осим чл. 252. до 329. тог закона (члан 310. став 1.); да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењиваће се од тридесетог дана од дана ступања на снагу (члан 311.).
Законом о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се у радни однос у државном органу може примити лице ако има прописану стручну спрему (члан 6. став 1. тачка 4)); да запослени у државним органима и изабрана односно постављена лица за свој рад примају плату (члан 37. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на рад, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донете од стране Уставом и законом установљених судова, који су у спроведеном поступку утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става судова у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Наиме, подносилац уставне жалбе након 1. августа 2003. године није распоређен на радно место код тужене Министарства финансија и економије - Управа царина, нити је радио код тужене, па тако није ни остваривао зараду. Такође, подносилац уставне жалбе није доказао на које одговарајуће радно место је требало да буде распоређен, нити висину плате коју би остварио на том радном месту од 1. августа 2003. године, па до момента када је требао бити распоређен на радно место које одговара његовој стручној спреми. Стога, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постављени тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, те да оспореним пресудама њему није повређено право зајемчено чланом 60. Устава.
Уставни суд налази да, с обзиром на то да нису утврђене повреде Уставом зајемченог права на које се позива у уставној жалби, у конкретном случају, није могло ни доћи до повреде права на накнаду штете причињене радњом државног органа из члана 35. став 2. Устава.
На основу свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца, изјављену против оспорених пресуда Општинског суда у Суботици П1. 162/06 од 11. априла 2007. године, Окружног суда у Суботици Гж1. 154/07 од 16. јула 2007. године и Врховног суда Србије Рев II . 1430/07 од 4. децембра 2008. године.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић