Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милете Петровића, из Чачка на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Милете Петровића изјављена против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Милете Петровића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Чачку у предмету П. 1019/06.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милета Петровић из Чачка, је преко пуномоћника Зорице Ђоковић, адвоката из Чачка 30. јануара 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године, због повреде уставних права из члана 32. став 1. члана 58. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је оспореном пресудом повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава зато што је пресуда донета после пет година и три месеца од дана подношења тужбе а од закључења расправе пред првостепеним судом до доношења оспорене другостепене одлуке протекло 14 месеци. Подносилац истиче повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што, по његовим наводима, у оспореној пресуди суд није прихватио његове предлоге за извођење доказа, чиме је повредио начело једнакости странака у парничном поступку, није применио одредбе Закона о парничном поступку према којима суд није везан правним основом наведеним у тужби, суд није применио законску одредбу према којој суд неће дозволити располагања тужиоца која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала, суд није наложио тужиоцу да уреди тужбу. Даље, подносилац истиче повреду права на мирно уживање својине из члана 58. став 1. Устава наводећи да му је онемогућено да користи своју имовину односно пословни простор те му је тиме онемогућено и уставно право на рад и право на безбедне и здраве услове рада из члана 60. Устава. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи пресуду Окружног суда у Чачку, Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава а одредбом члана 82. став 2. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предметни парнични спор је започео покретањем тужбе 24. септембра 2003. године мал. Луке Делића, чији је законски заступник отац Бранко Делић из Чачка, против туженог, овде подносиоца уставне жалбе, ради утврђења службености.
Оспореном пресудом Окружног суда у Чачку Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године, у ставу првом изреке одбијена је као неоснована жалба туженог, овде подносиоца уставне жалбе и потврђена је пресуда Општинског суда у Чачку П. 1019/2006 од 17. октобра 2007. године, у ставу два изреке укинуто је решење Општинског суда у Чачку П. 1019/06 од 4. фебруара 2008. године којим је одбачен предлог за понављање поступка изјављен од стране пуномоћника туженог, као недопуштен, у ставу три изреке одбијена је као неоснована жалба пуномоћника туженог и решење Општинског суда у Чачку П. 1019/2006 од 4. фебруара 2008. године којим је пуномоћник туженог кажњен новчаном казном је потврђено.
У образложењу пресуде је наведено да је првостепеном пресудом Општинског суда у Чачку П. 1019/06 од 17. октобра 2007. године у ставу један изреке утврђено да тужени Милета Петровић из Чачка нема право службености провођења било каквих вентилационих инсталација кроз простор-локал чији је власник тужилац мал. Лука Делић, а који се налази на Кп.бр. 1074 КО Чачак описан као пословни-продајни простор што је тужени дужан признати у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом извршења, у ставу два изреке да је тужени обавезан да тужиоцу исплати парничне трошкове; да је оспореним решењем Општинског суда у Чачку П.1019/2006 од 4. фебруара 2008. год. одбачен предлог за понављање поступка изјављен од стране пуномоћника туженика адв. Јована Спасића из Београда као недопуштен; да је оспореним решењем Општинског суда у Чачку П. 1019/2006 од 4. фебруара 2008. г. кажњен пуномоћник туженика адв. Зоран Кнежевић из Београда новчаном казном у износу од 30.000,00 дин. због вређања суда; да жалба туженог на пресуду П. 1019/2006 од 17. октобра 2007. год. и жалба адвоката, пуномоћника туженог Зорана Кнежевића из Београда на решење од 4. фебруара 2008. године нису основане, а жалба туженог, односно његовог пуномоћника на решење П 1019/2006 од 4. фебруара 2008. год. којом је одбачен предлог за понављање поступка је основана; да је правилно поступио првостепени суд када је одлучио као у изреци оспорене пресуде дајући за то потпуне и правилне разлог које у свему прихвата и овај суд; да правилно првостепени суд закључује да је тужени извео радове на вентилацији свог простора супротно техничкој документацији; да првостепени суд правилно закључује да тужени није имао право да пробије таваницу свог простора и да уђе у простор који је у тужиочевом власништву, нити је имао право да целом дужином постави поцинковане вентилационе цеви; да је изведеним доказима и неспорним казивањем странака првостепени суд утврдио да тужени Милета Петровић за постављање спорних вентилационих цеви није тражио ни добио сагласност тадашњег закупца, нити је ту сагласност тражио од било кога другог, а међу странкама није спорно да странке нису закључиле уговор о конституисању права службености постављања вентилационих цеви кроз пословни простор тужиоца; да је изведеним доказима утврђено да тужени није извео радове по пројектној документацији, већ је ушао у простор тужиоца, за шта није имао ни одобрење ни дозволу, а ни грађевинска, ни употребна дозвола за локал тужиоца не садрже за тужиоца такво решење и овлашћење, тако да ни оне не могу бити основ за право службености туженог кроз пословни простор тужиоца; да је изведеним доказима првостепени суд на несумњив начин утврдио да стварна службеност није заснована ни правним послом ни одлуком државног органа ни одржајем, услед чега тужени нема правни основ за коришћење права службености провођења вентилационих цеви кроз простор локал чији је власник тужилац, па је стога правилно првостепени суд поступио када је одлучио као у изреци оспорене пресуде у ставу један и тужбени захтев тужиоца усвојио у целости.
4. Одредбама Устава на чије повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да свако, поред осталог има право на безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању, још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходним питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.);
5. У погледу уставне жалбе изјављене против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе наведеном другостепеном пресудом којом је потврђена првостепена пресуда у ставу 1. изреке а што у суштини подносилац и оспорава, није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално правни прописи произвољно или неправилно примењени на штету подносиоца уставне жалбе нити има елемената који указују на процесну неправилност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење, тако да по мишљењу Уставног суда не стоје разлози из уставне жалбе за оспоравање повреде права на правично суђење. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе - да су разлози наведени у оспореној пресуди производ заштите тужиоца, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Уставни суд налази да је у конкретној правној ствари правилно утврђено да подносилац уставне жалбе није стекао право службености провођења инсталационих цеви кроз локал тужиоца ни правним послом, ни одлуком државног органа ни одржајем, имајући у виду да је чланом 51. Закона о основама својинскоправних односа предвиђено да се стварна службеност заснива на правном послу, одлуци државног органа и одржају.
Дакле, у конкретном парничном поступку није испуњен ни један од услова предвиђених одредбама члана 51. Закона о основама својинскоправних односа за заснивање права стварне службености постављања вентилационих цеви у пословном простору тужиоца, а за потребе ресторана подносиоца уставне жалбе, односно за ову службеност не постоји правни основ ни у правном послу, ни у одлуци државног органа нити у одржају.
Према оцени Уставног суда правно схватање изнето у оспореној пресуди Окружног суда у Чачку, заснива се на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права и другостепени суд је за свој став дао јасне разлоге засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права.
Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда образложена, да је одговорено на наводе и захтеве подносиоца, те да оцена другостепеног суда дата у тој пресуди није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног материјалног права, те и у том смислу Суд закључује да је предметни поступак вођен на начин којим је подносиоцу било омогућено право на правично суђење.
У погледу истицања повреде права на имовину из члана 58. Устава и права на рад из члана 60. Устава, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе нису могла бити повређена наведена уставна права, имајући у виду да предмет тужбеног захтева није био новчано потраживање, већ утврђење службености. Уставни суд констатује да право на имовину подносиоца уставне жалбе није могло бити повређено будући да се чланом 58. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права само ако су она стечена на основу закона.
Такође, уставна жалба не садржи посебне разлоге који потврђују наводе подносиоца о повреди уставних права из чл. 58. и 60. Устава, тако да, по оцени Уставног суда, та права нису ни повређена. Наиме, у вези са наводима о повреди ових права подносилац се није позвао на неки од принципа садржаних у наведеним уставним одредбама, већ повреду ових права везује за повреду права на правично суђење. Стога Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца о повреди тих уставих права, те је у тачки 1. изреке одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. Уставни суд налази да иако подносилац уставне жалбе наводи да му је пресудом Окружног суда у Чачку Гж. 1618/08 од 25. децембра 2008. године повређено право на суђење у разумном року, из садржине уставне жалбе произлази да подносилац сматра да му је повређено наведено уставно право у поступку који се водио пред Општинским судом у Чачку у предмету П. 1019/06. Период оцене разумности дужине трајања овог судског судског поступка који спада у надлженост Уставног суда, ratione temporis, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен три године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан цео протекли период, од дана подношења тужбе 24. септембра 2003. године.
Разумна дужина судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних органа власти – судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу и на оцену дужине парничног поступка.
Оцењујући спроведени поступак у предметној грађевинско-правној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава у поступку који се водио пред Општинским судом у Чачку у предмету П. 1019/06.
Уставни суд налази да имајући у виду да је тужба поднета 24. септембра 2003. године, а да је другостепени поступак окончан доношењем оспорене пресуде 25. децембра 2008. године, то јест после око пет година од подношења тужбе, произлази да је позивање на повреду овог уставног неосновано. У прилог наведеном, неосновани су и наводи подносиоца "да је другостепена пресуда донета после 14 месеци од закључивања првостепеног поступка чиме је такође повређено право на суђење у разумном року".
Наиме, полазећи од стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда као и Европског суда за људска права у Стразбуру, Уставни суд је оценио да се трајање предметног судског поступка у конкретном случају кретало у оквиру разумно прихватљивог трајања судског поступка, те је закључио да у оспореном поступку није повређено право подносиоца на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, те је. сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбио уставну жалбу као неосновану.
7. На основу изнетог и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић