Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Сејдефе Тутић из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Сејдефе Тутић изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1489/09 од 30. новембра 2009. године и утврђује повреда права подноситељке на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1489/09 од 30. новембра 2009. године и налаже се надлежном апелационом суду да поново одлучи о жалби Сејдефе Тутић изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сејдефа Тутић из Новог Пазара је 6. јануара 2010. године, преко пуномоћника - адвоката Рефије Гарибовић из Новог Пазара, поднела Уставном суду благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1489/09 од 30. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 58. и 60. Устава Републике Србије.
Оспорене пресуде подноситељка побија наводећи да су их поступајући судови донели без улажења у суштину правне ствари, заснивајући их на одредбама члана 177. став 1. и члана 179. став 9. Закона о раду. Даље је наведено да је, сагласно одредбама Закона о раду, послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати неисплаћене зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да се нико тих права не може одрећи. Такође је наведено да је приликом закључења предметног споразума „било преваре, заблуде и присиле“. Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене појединачне акте и надокнади подноситељки нематеријалну штету.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је тужбом, поднетом Општинском суду у Новом Пазару (у даљем тексту: Општински суд) тражила да се пониште одредбе чл. 4, 5. и 6. споразума о регулисању међусобних права и обавеза број 437 од 28. децембра 2007. године, закљученог између тужиље и туженог Фабрике за производњу конфекције и трикотаже АД „Рашка“ из Новог Пазара (у даљем тексту: споразум), док је евентуалним тужбеним захтевом тражила раскид наведеног споразума.
Предмет споразума је регулисање међусобних права и обавеза између предузећа и запослене, овде подноситељке уставне жалбе, као и потраживања у вези свих неисплаћених зарада, накнада, пореза и доприноса везаних за уговор о раду број 194/31 од 18. марта 2003. године, закључен између предузећа и запослене (члан 1.). У члану 2. утврђено је да потписивањем овог споразума престаје важност уговора о раду број 194/31 од 18. марта 2003. године, и да се запослени одриче свих права по наведеном уговору о раду. Одредбом члана 4. споразума је прописано да се његовим потписивањем запослена одриче права да ће судским путем или на било који други начин захтевати исплату неисплаћених зарада, регреса, топлог оброка и свих осталих примања по било ком основу насталих у периоду пре потписивања споразума, а који јој припадају по закону, као и да се запослена одриче права тужбе и предлога за извршење пред надлежним судом, те свих пресуда и писмена донетих пред надлежним судом, као и адвокатских потраживања насталих вођењем судских процеса. Одредбом члана 5. споразума је прописано да је запослена дужна да достави послодавцу валидну исправу о повлачењу свих тужбених захтева и писмена, као и доказ о повлачењу овлашћења адвокатима датим приликом вођења поступка, а сходно члану 4. споразума, да би могла остварити своја права из социјалног програма. Одредбом члана 6. споразума је предвиђено да су закључењем овог споразума утврђена сва права и потраживања запослене према послодавцу и да је запослена сагласна да је послодавац већ регулисао обавезе према запосленој, те да реализацијом члана 3. споразума од стране послодавца запослена нема права на нова потраживања, те да је сагласна да су иста права и обавезе регулисана у смислу члана 1. према запосленој и да даљих потраживања нема по било ком основу. Одредбом члана 7. спорног споразума је утврђено да се запосленој исплаћује износ од 366.890 динара сходно споразуму и социјалном програму, као и да сва права и обавезе из радног односа престају даном исплате целокупног износа, док је чланом 8. прописано да запослена споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и његовим потписивањем се одриче свих својих потраживања од послодавца. Споразум су потписали подноситељка уставне жалбе, надлежно лице код послодавца и представник синдиката.
Оспореном пресудом Општинског суда П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се пониште одредбе чл. 4, 5. и 6. споразума, док је у ставу другом одбијен као неоснован евентуални тужбени захтев којим је тужиља тражила раскид споразума. Ставом трећим изреке пресуде обавезана је тужиља да плати туженом трошкове парничног поступка у износу од 27.000 динара.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Новом Пазару (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 1489/09 од 30. новембра 2009. године којом је одбијена као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Општинског суда П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на коју Окружни суд пази по службеној дужности, а ни повреда из тачке 12) цитиране законске одредбе на коју се у жалби указује, јер побијана пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о одлучним чињеницама и може се са сигурношћу испитати; да је према утврђеном чињеничном стању тужиља као радник код тужене проглашена технолошким вишком и по том основу јој је престао радни однос закључно са 28. децембром 2007. године; да је решење о престанку радног односа коначно; да је тужиља са туженом закључила споразум 28. децембра 2007. године, који је претходио доношењу решења о престанку радног односа, а предметни споразум су потписали тужиља лично, председник синдиката тужене и тужена; да су споразумом регулисана сва права и обавезе између парничних странака; да су према члану 7. споразума тужиљи исплаћена новчана потраживања, док је чланом 8. констатовано да је споразум закључен добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се његовим потписивањем тужиља одриче свих својих потраживања од послодавца - тужене; да је тужиља тражила поништај споразума због заблуде; да је код тако утврђеног чињеничног стања правилно првостепени суд закључио да је тужиља потписала споразум без присуства принуде, претње, односно заблуде и да је исти реализован у целости; да је правилном оценом изведених доказа, а посебно исказа тужиље као странке, првостепени суд утврдио да су се странке о садржини споразума споразумеле пре његовог закључења и то управо онако како гласи споразум; да није основано истицање тужиље да је споразум закључен само да би тужена добила средства намењена за социјални програм која је послодавац обезбедио од Републике Србије; да је из исказа тужиље првостепени суд већ утврдио да је њој било јасно шта је предмет споразума и да је управо то била воља тужиље; да из свега наведеног произлази да тужиља није била у заблуди у погледу садржине споразума, као и да је тужиља примила новчана средства из члана 7. споразума.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама члана 195. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05) прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права, као и да се спор пред надлежним судом правноснажно окончава у року од шест месеци од дана покретања спора.
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.); да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен (члан 105. став 1.); да на ништавост суд пази по службеној дужности и на њу се може позивати свако заинтересовано лице (члан 109.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да, у случају да му је повређено неко право из радног односа, покрене спор пред надлежним судом, у складу са наведеним одредбама Закона о раду. Уставни суд је утврдио да су Општински суд и Окружни суд у конкретном парничном поступку извели закључак да - тиме што је подноситељка уставне жалбе на име социјалног програма добила износ наведен у тачки 7. споразума, те што је чланом 3. одређено да се послодавац обавезује да уплати Фонду ПИО неизмирене доприносе када и осталим запосленима, као и што је чланом 8. констатовано да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, уцене и заблуде и да се потписивањем одриче свих својих потраживања од послодавца - она нема право да захтева поништај одредаба споразума наведених у тужби. Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да се подноситељка уставне жалбе потписивањем споразума са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка њеног радног односа код послодавца, одрекла свих својих потраживања од послодавца, те да стога нема права ни на судску заштиту ових права, супротан зајемченом праву на рад из става 4. члана 60. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима су и право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, не може одрећи. Поред тога, надлежни судови су морали имати у виду и одредбу члана 105. став 1. у вези члана 103. став 1. и члана 109. став 1. Закона о облигационим односима о ништавости одредбе уговора уколико је иста противна, између осталог, принудним прописима. Наиме, одредбе предметног споразума којима је, између осталог, регулисано да се запослени одриче права на судску заштиту, у супротности су како са одредбама Устава, тако и Закона о раду којима је прописано да запослени има право да покрене спор пред надлежним судом у случају да му је повређено неко право из радног односа.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 765/08 од 18. септембра 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1489/09 од 30. новембра 2009. године, повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-2454/2009 од 8. јула 2010. године).
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би надлежни суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби подноситељке. Стога је, на основу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да ће оспорена пресуда Општинског суда бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку, као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић