Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драг иша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мице Мажибрадић из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мице Мажибрадић изјављена против става другог и трећег пресуде Општинског суда у Пироту П1.235/08 од 29. маја 2009. године и пресуде Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 2. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мица Мажибрадић из Пирота је 22. септембра 2009. године, преко пуномоћника Станимира Радосављевића, адвоката из Ниша, изјавила уставну жалбу против става другог и трећег пресуде Општинског суда у Пироту П1.235/08 од 29. маја 2009. године и пресуде Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 2. јула 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе, поред осталог, наводи да је оспореном првостепеном пресудом у ставу првом изреке усвојен њен тужбени захтев и поништена су као незаконита решења тужене Економске школе из Пирота о њеном распоређивању и о заради, као и анекс уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности, али да је у оспореном ставу другом и трећем изреке те пресуде одбијен њен захтев да се законито распореди на задатке и послове наставе које је обављала пре доношења наведених незаконитих аката и да јој се надокнади материјална штета у виду разлике у заради због незаконитог распоређивања и назаконитог умањења зараде. Подноситељка сматра да је, поводом њеног захтева да се распореди на одговарајуће послове, нејасно образложење првостепеног суда, да „није у надлежности суда да врши распоређивање запосленог“, јер она није тражила да је суд распореди, већ да суд обавеже Школу да је распореди у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника. Такође, у уставној жалби се указује да је првостепени суд имао извештај Школе као доказ о разлици зараде коју би подноситељка примила да није било наведених незаконитих аката, тако да није ни било потребно да подноситељка као доказ висине тражене штете предложи вештачење висине те штете. Имајућу у виду наведено и да је оспореном другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда у ставу првом и другом изреке, то подноситељка сматра да су јој оспореним пресудама повређена означена уставна права, па предлаже да се те пресуде пониште.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Пироту П1. 235/08 од 29. маја 2009. године, у ставу првом изреке је делимично усвојен тужбени захтев тужиље Мице Мажибрадић, овде подниситељк е уставне жалбе, па су поништени као незаконити решење тужене Економске школе из Пирота о распоређивању тужиље на послове и радне задатке број 02-781/1 од 1 . септембра 2008. године , одлука Школског одбора Економске школе у Пироту број 02-1036 од 27. октобра 2008. године , решење о заради тужиље број 02-781/1 од 1. септембра 2008. године и а некс уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности број 02-791 од 3. септембра 2008. године, те ј е тужена обавезана да тужиљи накна ди трошкове поступка, у року од осам дана од дана пријема пресуде. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован д ео тужбеног захтева којим је тужиља тражи ла да се распореди на послове и задатке извођења наставе из предмета грађанско васпитање у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника у стручним школама са 90% радног времена и 36 часа недељно . Ставом трећим изреке пресуде одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тужиља тражи ла да се тужена обавеже да јој на име накнаде материјалне штете због разлике у заради исплати по 15.143.00 динара месечно почев од 1. октобра 2008. године до 1. јуна 2009. године , са законском затезном каматом од 15-ог дана у наредном месецу на износ разлике зараде из претходног месеца. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да при оцени законитости акта о распоређивању на послове и радне задатке, суд испитује само да ли постоје законом утврђени разлози за овакво распоређивање; да је решење м тужене од 1. септембра 2008. године, тужиља распоређена за школску 2008/09 годину на послове и радне задатке наставника социологије, устава и права грађана и грађанског васпитања, са укупним фондом часова од 22 часа недељно; да је наведено првостепено решење, по приговору тужиље, потврђено одлуком Школског одбора; да се из наведених аката тужене не види на основу којих критеријума је тужиља за школску 2008/ 09. годину распоређена на послове и радне задатке, између осталог, и за грађанско васпитање, односно у самим актима нису конкретизовани предвиђени законски услови, који су условили радни статус тужиље од 22 часа р ада недељно; да свака одлука мора да има своје образложење, да би запослени могао да зна због чега му је омогућено или ускраћено право из радног односа; да се наведени акти тужене не могу ни испитати, због чега је суд нашао да су н езаконите; да решење о зар ади од 1. септембра 2008. године црпи правну снагу из напред наведених аката за које суд налази да су незаконити, па је стога незаконито и решење тужене о заради тужиље од 1 . септембра 2008. године; да има разлога и за поништај а некса уговора о уређењу међусобних права обавезе и одговорности, будући да је тужена била у обавези да уз понуду за закључивање анекса уговора о раду и измену уговорених услова рада достави разлоге за понуду, одреди рок који не може бити краћи од 8 дана у коме је тужиља требало да се изјасни о понуди и да упозори тужиљу на последице уколико а некс уговор не потпише; да је неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила од суда да обавеже тужену да је распореди на послове и задатке извођења наставе из предмета грађанско васпитање у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника у стручним школама са 90% радног времена и 36 часа недељно из разлога што није у надлежности суда да врши распоређивање запосленог, већ је то дискреционо право послодавца, док суд само испитује, односно цени да ли је то распоређивање у складу са законском регулативом; да тужиља до краја првостепеног поступка суду није доставила доказ да ли би са осталим часовима грађанског васпитања који су додељени другим наставницима била радно ангажована код тужене са 90% радног времена; да је терет доказивања био на страни тужиље, при чињеници да се из предметних решења осталих запослених који су достављени од стране тужене у доказном поступку, не види ко и колико часова грађанског васпитања предаје код тужене, и да ли је осталим наставницима додељено укупно 14 часова грађанског васпитања; да првостепени суд, у смислу правила о терету доказивања, налази да је потраживање тужиље за накнаду материјалне штете неосновано, јер је тужиља могла, а није учинила да предложи доказ вештачењем како би се несумњиво утврдило колико је часова грађанског васпитања дато у рад другим наставницима, и да ли би са овим часовима била радно ангажована заиста 90% радног времена у школској 2008/09 . години, тим пре што је неспорна чињеница да су часови грађанског васпитања факултативни часови у току једне школске године; да се из решења општинског просветног инспектора види да су двоје наставника добили по четири часа грађанског васпитања, али да је то недовољно за суд да сам обрачуна разлику зараде за ове часове, јер је тужиља тражила разлику за 14 часова, због чега је тужени доставио обрачун разлике управо за оволики број часова; да су индиције да су остали наставници добили 14 часова грађанског васпитања, без презентовања доказа од стране тужиље, недовољне за одлучивање суда по основу накнаде штете.
Оспореном пресудом Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 20. јула 2009. године одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена је пресуда Општинског суда у Пироту П1. 235/08 од 29. маја 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд изведеним доказима несумњиво утврдио све одлучне чињенице за правилно пресуђење ове правне ствари, па је након оцене изведених доказа, правилно примењујући материјално, дао разлоге које другостепени суд прихвата као потпуне, правилне и јасне.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дис криминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајин е и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 126. ст. 1. и 2. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 и 101/05 ) било је прописано да наставнику, васпитачу и стручном сараднику сваке школске године директор решењем утврђује статус у погледу рада са пуним или непуним радним временом, на основу програма образовања и васпитања, годишњег програма рада и поделе часова, као и да наставник, васпитач или стручни сарадник који је распоређен за део прописане педагошке норме, има статус запосленог са непуним радним временом.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених одлука , било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (члан 223.).
5. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих по вреда Уставом зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina protiv Rusije, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорене пресуде, донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснивају на чињеничном стању које је од значаја за доношењ е одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, односно да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Наиме, суд не врши распоређивање, нити може наредити враћање запосленог - наставника на послове и радне задатке које је у школи обављао пре доношења акта послодавца којим је запослени распоређен на одређене - друге послове и задатке, чак и када је суд поништио тај акт као незаконит. Ово стога што је наставнику сваке школске године, у смислу члана 126. ст. 1. и 2. раније важећег Закона о основама система образовања и васпитања, директор решењем утврђивао статус у погледу рада са пуним или непуним радним временом, на основу програма образовања и васпитања, годишњег програма рада и поделе часова. Дакле, у конкретном случају, директор тужене Школе одлучује да ли ће подниситељка уставне жалбе обављати исте радне задатке и послове које је обављала пре доношења акта о распоређивању које је суд поништио, а што зависи, пре свега, од годишњег програма рада и поделе часова. Такође, полазећи од начела о терету доказивања предвиђеног чланом 223. Закона о парничном поступку, странке у поступку су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да поднесу доказе којима се утврђују те чињенице. Када странка не поступи у складу са овим, суд може одбити тужбени захтев. П односитељка за своју тврдњу да је претрпела материјалну штету није пружила одговарајуће доказе, а суд није био дужан да по службеној дужности прибавља те доказе .
Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да оспореним ставом другим и трећим првостепене пресуде, као и другостепеном пресудом подноситељки није повређено право зајемч ено чланом 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, као и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки због неког њеног личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, односно да подноситељка није пружила доказе да постоје различите судске одлуке код ис те чињеничне и правне ситуације, а што представља услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима.
Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореним ставом другим и трећим пресуде Општинског суда у Пироту П1.235/08 од 29. маја 2009. године и оспореном пресудом Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 20. јула 2009. године није дошло до повреде права из чл. 21. 32. и 36 . Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе, поред осталог, наводи да је оспореном првостепеном пресудом у ставу првом изреке усвојен њен тужбени захтев и поништена су као незаконита решења тужене Економске школе из Пирота о њеном распоређивању и о заради, као и анекс уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности, али да је у оспореном ставу другом и трећем изреке те пресуде одбијен њен захтев да се законито распореди на задатке и послове наставе које је обављала пре доношења наведених незаконитих аката и да јој се надокнади материјална штета у виду разлике у заради због незаконитог распоређивања и назаконитог умањења зараде. Подноситељка сматра да је, поводом њеног захтева да се распореди на одговарајуће послове, нејасно образложење првостепеног суда, да „није у надлежности суда да врши распоређивање запосленог“, јер она није тражила да је суд распореди, већ да суд обавеже Школу да је распореди у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника. Такође, у уставној жалби се указује да је првостепени суд имао извештај Школе као доказ о разлици зараде коју би подноситељка примила да није било наведених незаконитих аката, тако да није ни било потребно да подноситељка као доказ висине тражене штете предложи вештачење висине те штете. Имајућу у виду наведено и да је оспореном другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда у ставу првом и другом изреке, то подноситељка сматра да су јој оспореним пресудама повређена означена уставна права, па предлаже да се те пресуде пониште.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Пироту П1. 235/08 од 29. маја 2009. године, у ставу првом изреке је делимично усвојен тужбени захтев тужиље Мице Мажибрадић, овде подниситељк е уставне жалбе, па су поништени као незаконити решење тужене Економске школе из Пирота о распоређивању тужиље на послове и радне задатке број 02-781/1 од 1 . септембра 2008. године , одлука Школског одбора Економске школе у Пироту број 02-1036 од 27. октобра 2008. године , решење о заради тужиље број 02-781/1 од 1. септембра 2008. године и а некс уговора о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности број 02-791 од 3. септембра 2008. године, те ј е тужена обавезана да тужиљи накна ди трошкове поступка, у року од осам дана од дана пријема пресуде. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован д ео тужбеног захтева којим је тужиља тражи ла да се распореди на послове и задатке извођења наставе из предмета грађанско васпитање у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника у стручним школама са 90% радног времена и 36 часа недељно . Ставом трећим изреке пресуде одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тужиља тражи ла да се тужена обавеже да јој на име накнаде материјалне штете због разлике у заради исплати по 15.143.00 динара месечно почев од 1. октобра 2008. године до 1. јуна 2009. године , са законском затезном каматом од 15-ог дана у наредном месецу на износ разлике зараде из претходног месеца. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да при оцени законитости акта о распоређивању на послове и радне задатке, суд испитује само да ли постоје законом утврђени разлози за овакво распоређивање; да је решење м тужене од 1. септембра 2008. године, тужиља распоређена за школску 2008/09 годину на послове и радне задатке наставника социологије, устава и права грађана и грађанског васпитања, са укупним фондом часова од 22 часа недељно; да је наведено првостепено решење, по приговору тужиље, потврђено одлуком Школског одбора; да се из наведених аката тужене не види на основу којих критеријума је тужиља за школску 2008/ 09. годину распоређена на послове и радне задатке, између осталог, и за грађанско васпитање, односно у самим актима нису конкретизовани предвиђени законски услови, који су условили радни статус тужиље од 22 часа р ада недељно; да свака одлука мора да има своје образложење, да би запослени могао да зна због чега му је омогућено или ускраћено право из радног односа; да се наведени акти тужене не могу ни испитати, због чега је суд нашао да су н езаконите; да решење о зар ади од 1. септембра 2008. године црпи правну снагу из напред наведених аката за које суд налази да су незаконити, па је стога незаконито и решење тужене о заради тужиље од 1 . септембра 2008. године; да има разлога и за поништај а некса уговора о уређењу међусобних права обавезе и одговорности, будући да је тужена била у обавези да уз понуду за закључивање анекса уговора о раду и измену уговорених услова рада достави разлоге за понуду, одреди рок који не може бити краћи од 8 дана у коме је тужиља требало да се изјасни о понуди и да упозори тужиљу на последице уколико а некс уговор не потпише; да је неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила од суда да обавеже тужену да је распореди на послове и задатке извођења наставе из предмета грађанско васпитање у складу са Правилником о врсти стручне спреме наставника и стручних сарадника у стручним школама са 90% радног времена и 36 часа недељно из разлога што није у надлежности суда да врши распоређивање запосленог, већ је то дискреционо право послодавца, док суд само испитује, односно цени да ли је то распоређивање у складу са законском регулативом; да тужиља до краја првостепеног поступка суду није доставила доказ да ли би са осталим часовима грађанског васпитања који су додељени другим наставницима била радно ангажована код тужене са 90% радног времена; да је терет доказивања био на страни тужиље, при чињеници да се из предметних решења осталих запослених који су достављени од стране тужене у доказном поступку, не види ко и колико часова грађанског васпитања предаје код тужене, и да ли је осталим наставницима додељено укупно 14 часова грађанског васпитања; да првостепени суд, у смислу правила о терету доказивања, налази да је потраживање тужиље за накнаду материјалне штете неосновано, јер је тужиља могла, а није учинила да предложи доказ вештачењем како би се несумњиво утврдило колико је часова грађанског васпитања дато у рад другим наставницима, и да ли би са овим часовима била радно ангажована заиста 90% радног времена у школској 2008/09 . години, тим пре што је неспорна чињеница да су часови грађанског васпитања факултативни часови у току једне школске године; да се из решења општинског просветног инспектора види да су двоје наставника добили по четири часа грађанског васпитања, али да је то недовољно за суд да сам обрачуна разлику зараде за ове часове, јер је тужиља тражила разлику за 14 часова, због чега је тужени доставио обрачун разлике управо за оволики број часова; да су индиције да су остали наставници добили 14 часова грађанског васпитања, без презентовања доказа од стране тужиље, недовољне за одлучивање суда по основу накнаде штете.
Оспореном пресудом Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 20. јула 2009. године одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена је пресуда Општинског суда у Пироту П1. 235/08 од 29. маја 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд изведеним доказима несумњиво утврдио све одлучне чињенице за правилно пресуђење ове правне ствари, па је након оцене изведених доказа, правилно примењујући материјално, дао разлоге које другостепени суд прихвата као потпуне, правилне и јасне.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дис криминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајин е и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 126. ст. 1. и 2. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", бр. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 и 101/05 ) било је прописано да наставнику, васпитачу и стручном сараднику сваке школске године директор решењем утврђује статус у погледу рада са пуним или непуним радним временом, на основу програма образовања и васпитања, годишњег програма рада и поделе часова, као и да наставник, васпитач или стручни сарадник који је распоређен за део прописане педагошке норме, има статус запосленог са непуним радним временом.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених одлука , било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (члан 223.).
5. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих по вреда Уставом зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina protiv Rusije, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорене пресуде, донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснивају на чињеничном стању које је од значаја за доношењ е одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, односно да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Наиме, суд не врши распоређивање, нити може наредити враћање запосленог - наставника на послове и радне задатке које је у школи обављао пре доношења акта послодавца којим је запослени распоређен на одређене - друге послове и задатке, чак и када је суд поништио тај акт као незаконит. Ово стога што је наставнику сваке школске године, у смислу члана 126. ст. 1. и 2. раније важећег Закона о основама система образовања и васпитања, директор решењем утврђивао статус у погледу рада са пуним или непуним радним временом, на основу програма образовања и васпитања, годишњег програма рада и поделе часова. Дакле, у конкретном случају, директор тужене Школе одлучује да ли ће подниситељка уставне жалбе обављати исте радне задатке и послове које је обављала пре доношења акта о распоређивању које је суд поништио, а што зависи, пре свега, од годишњег програма рада и поделе часова. Такође, полазећи од начела о терету доказивања предвиђеног чланом 223. Закона о парничном поступку, странке у поступку су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да поднесу доказе којима се утврђују те чињенице. Када странка не поступи у складу са овим, суд може одбити тужбени захтев. П односитељка за своју тврдњу да је претрпела материјалну штету није пружила одговарајуће доказе, а суд није био дужан да по службеној дужности прибавља те доказе .
Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да оспореним ставом другим и трећим првостепене пресуде, као и другостепеном пресудом подноситељки није повређено право зајемч ено чланом 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, као и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки због неког њеног личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, односно да подноситељка није пружила доказе да постоје различите судске одлуке код ис те чињеничне и правне ситуације, а што представља услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима.
Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореним ставом другим и трећим пресуде Општинског суда у Пироту П1.235/08 од 29. маја 2009. године и оспореном пресудом Окружног суда у Пироту Гж. 540/09 од 20. јула 2009. године није дошло до повреде права из чл. 21. 32. и 36 . Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић