Уставни суд , Велико већ e, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Самира Ровчанина из Пријепоља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. фебруара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Самира Ровчанина изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 8301/08 од 1. јула 2009. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Самир Ровчанин из Пријепоља, преко пуномоћника адвоката Зорана Панића из Београда, поднео је Уставном суду 6. новембра 2009. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 8301/08 од 1. јула 2009. године, због повреде права на рад зајемченог чланом 60. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи: да је поднео писмени захтев Министарству унутрашњих послова за споразумни престанак радног односа; да је захтев поднет „у условима изузетно озбиљног и реалног притиска и претњи да таква захтев мора поднети“; да је пре потписивања споразума у службеним просторијама Министарства подносиоцу саопштено „да се налази у великом проблему и да ће према њему бити одређен притвор“. Подносилац даље наводи да је после наведеног разговора „доживео тешке психичке болове и стресове“, па је превезен у психијатријску установу, а да је седам дана након потписивања споразума схватио „целину и трагичан значај учињене принуде и уцене према њему“ и доставио Министарству поднесак којим одустаје од захтева за споразумни раскид радног односа. Према наводима уставне жалбе, решења Полицијске управе за град Београд и Жалбене комисије Владе су донета уз повреду права на рад и повреду правила о забрани дискриминације из члана 20. Закона о раду, а Врховни суд Србије је погрешно и неосновано прихватио да није било притисака и претњи од утицаја на слободно изражавање воље подносиоца да споразумно раскине радни однос. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд „укине оспорени акт заједно са нижестепеним актима“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из садржине уставне жалбе и достављене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке по овој уставној жалби:
Врховни суд Србије је на седници одржаној 1. јула 2009. године донео оспорену пресуду У. 8301/08 од 1. јула 2009. године, којом је одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе. Наведеном оспореном пресудом одлучивано је о законитости решења Жалбене комисије Владе број 118-00-14/2008-01 од 29. априла 2008. године, којим је одбијена као неоснована жалба подносиоца изјављена против решења Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе за град Београд број 118-96 од 12. децембра 2007. године. Врховни суд Србије је у образложењу оспорене пресуде , поред осталог, навео да је након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, нашао да је тужени орган, с обзиром на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, на кoje je примењен одговарајући материјални пропис, без повреде правила од утицаја на решење ове управне ствари, основано нашао да побијаним решењем првостепеног органа није повређен закон на штету тужиоца. За овакву оцену и одлуку тужени орган je дао разлоге које у свему као довољне и на закону засноване, прихвата и тај суд. По мишљењу Врховног суда Србије, у поступку који је претходио доношењу побијаног решења утврђене су следеће чињенице: да је тужилац упутио Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи за град Београд захтев за споразумни престанак радног односа са 12. децембром 2007. године, из личних разлога; да је пре престанка радног односа тужилац упознат са последицама споразумног престанка радног односа; да је на основу наведеног споразума донето првостепено решење, којим се констатује постојање споразума о престанку радног односа; да је тужилац првостепеном органу накнадно, 19. децембра 2007. године, доставио поднесак да одустаје од захтева за споразумни престанак радног односа, у коме је навео да је захтев поднео под притиском и у тешком психичком стању.
Врховни суд Србије је даље навео да је одредбом члана 177. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 6l /05) прописано да радни однос
може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог, а да je пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Стога је, према схватању тог суда, правилно нашао тужени орган да основ за престанак радног односа тужиоцу произлази из слободно изражене воље самог тужиоца. Такође је оцењен као правилан закључак туженог органа да разговор са старешинама у Управи криминалистичке полиције, у коме је тужиоцу указано на могућност вођења посебног поступка за утврђивање његове одговорности, није био од утицаја на слободно испољавање воље тужиоца, те да писмено повлачење захтева за споразумни престанак радног односа од стране тужиоца, нема утицаја на законитост решења првостепеног органа. Врховни суд Србије је нашао да су наводи тужбе без утицаја на другачију оцену законитости оспореног решења, јер се њима не доводи у сумњу чињенично стање утврђено у управном поступку, нити се прилажу докази који би, да су били цењени, довели до другачије одлуке у овој управној ствари. Стога је тај суд, применом одредбе члана 41. ст ав 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву оспорене пресуде.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о полицији ( „Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09 и 92/11 ) уређена су поједина питања радног односа полицијских службеника, а сагласно о дредби члана 169. тога закона, на положај, дужности, права и одговорности запосл ених у Министарству примењују се прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено.
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07) , на чију примену упућује Закон о полицији, пр описано је: да државном службенику престаје радни однос, поред осталог, споразмом (члан 126. став 1. тачка 2)); да руководилац и државни службеник могу да закључе писмени споразум о престанку радног односа државног службеника (члан 128. став 1.).
Поред тога, одредбама Закона о раду (« Службени гласник РС», бр. 24/05 и 61/05) прописано је : да радни однос престаје, поред осталог, споразумом између запосленог и послодавца (члан 175. тачка 3.); да радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог и да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености (члан 177.)
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је незаконито престао радни однос, јер је споразум о престанку радног односа закључио „под притиском и претњама“.
Испитујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је најпре констатовао да се уставне гарантије права на рад остварују на начин и под условим прописаном законом. Уставни суд је, такође, констатовао да је поступку који је претходио уставној жалби утврђено да је подносилац уставне жалбе Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи за град Београд поднео захтев за споразумни престанак радног односа , да је пре закључења споразума био упознат са последицама споразумног престанка радног односа и да је решењем Министарства констатовано да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао на основу споразума. Полазећи од тога да у предметном поступку нису достављени докази којима се доводи у сумњу слободно изражена воља подносиоца уставне жалбе, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе био полицијски службеник, Уставни суд је оценио да је заузети став Врховног суда Србије у сагласности са наведеним одредбама Закона о полицији, Закона о државним службеницима и Закона о раду.
Уставни суд налази да су у оспореној пресуд и Врховног суда Србије изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са з аконом и да су меродавне одредбе материјалног права пртумачене на начин који прихвата и Уставни суд . Наиме, подносилац уставне жалбе у предметном поступку није пружио доказе да је у моменту потписивања споразума о престанку радног односа био у стању смањене урачунљивости и помућене свести или да је његова изјава била изнуђена силом или претњом, нити да је дата у заблуди, односно услед преваре. Чињеница да је подносилац уставне жалбе седам дана након закључења предметног споразума доставио Министарству унутрашњих послова поднесак којим одустаје од захтева за споразумни престанак радног односа, по оцени Уставног суда, није могла бити од утицаја на другачије одлучивање надлежних органа. Ово стога што су правна дејства споразумног престанка радног односа настала даном закључења предметног споразума и нису могла бити анулирана решењем којим је констатован престанак радног односа, а које има деклараторни карактер.
Уставни суд, такође, сматра да су у случају споразумног престанка радног односа ирелевантни разлози и мотиви којима се руководи запослени који подноси захтев да му радни однос на тај начин престане , уколико је у моменту потписивања споразума запослени био способан да схвати значај тог чина и да управља својим поступцима и уколико није било мана воље. Дакле, мотив за закључење споразума о престанку радног односа не утиче на законитост акта којим се констатује споразумни престанак радног односа. Полазећи од тога , Уставни суд оцењује уставноправно прихватљивим закључак Врховног суда Србије да разговор подносиоца уставне жалбе са старешинама у Управи криминалистичке полиције о евентуалном покретању поступк а за утврђивање његове одговорности , није био од утицаја на слободно изражавање воље подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореном пресуд ом није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи: да је поднео писмени захтев Министарству унутрашњих послова за споразумни престанак радног односа; да је захтев поднет „у условима изузетно озбиљног и реалног притиска и претњи да таква захтев мора поднети“; да је пре потписивања споразума у службеним просторијама Министарства подносиоцу саопштено „да се налази у великом проблему и да ће према њему бити одређен притвор“. Подносилац даље наводи да је после наведеног разговора „доживео тешке психичке болове и стресове“, па је превезен у психијатријску установу, а да је седам дана након потписивања споразума схватио „целину и трагичан значај учињене принуде и уцене према њему“ и доставио Министарству поднесак којим одустаје од захтева за споразумни раскид радног односа. Према наводима уставне жалбе, решења Полицијске управе за град Београд и Жалбене комисије Владе су донета уз повреду права на рад и повреду правила о забрани дискриминације из члана 20. Закона о раду, а Врховни суд Србије је погрешно и неосновано прихватио да није било притисака и претњи од утицаја на слободно изражавање воље подносиоца да споразумно раскине радни однос. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд „укине оспорени акт заједно са нижестепеним актима“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из садржине уставне жалбе и достављене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке по овој уставној жалби:
Врховни суд Србије је на седници одржаној 1. јула 2009. године донео оспорену пресуду У. 8301/08 од 1. јула 2009. године, којом је одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе. Наведеном оспореном пресудом одлучивано је о законитости решења Жалбене комисије Владе број 118-00-14/2008-01 од 29. априла 2008. године, којим је одбијена као неоснована жалба подносиоца изјављена против решења Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе за град Београд број 118-96 од 12. децембра 2007. године. Врховни суд Србије је у образложењу оспорене пресуде , поред осталог, навео да је након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, нашао да је тужени орган, с обзиром на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, на кoje je примењен одговарајући материјални пропис, без повреде правила од утицаја на решење ове управне ствари, основано нашао да побијаним решењем првостепеног органа није повређен закон на штету тужиоца. За овакву оцену и одлуку тужени орган je дао разлоге које у свему као довољне и на закону засноване, прихвата и тај суд. По мишљењу Врховног суда Србије, у поступку који је претходио доношењу побијаног решења утврђене су следеће чињенице: да је тужилац упутио Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи за град Београд захтев за споразумни престанак радног односа са 12. децембром 2007. године, из личних разлога; да је пре престанка радног односа тужилац упознат са последицама споразумног престанка радног односа; да је на основу наведеног споразума донето првостепено решење, којим се констатује постојање споразума о престанку радног односа; да је тужилац првостепеном органу накнадно, 19. децембра 2007. године, доставио поднесак да одустаје од захтева за споразумни престанак радног односа, у коме је навео да је захтев поднео под притиском и у тешком психичком стању.
Врховни суд Србије је даље навео да је одредбом члана 177. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 6l /05) прописано да радни однос
може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог, а да je пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Стога је, према схватању тог суда, правилно нашао тужени орган да основ за престанак радног односа тужиоцу произлази из слободно изражене воље самог тужиоца. Такође је оцењен као правилан закључак туженог органа да разговор са старешинама у Управи криминалистичке полиције, у коме је тужиоцу указано на могућност вођења посебног поступка за утврђивање његове одговорности, није био од утицаја на слободно испољавање воље тужиоца, те да писмено повлачење захтева за споразумни престанак радног односа од стране тужиоца, нема утицаја на законитост решења првостепеног органа. Врховни суд Србије је нашао да су наводи тужбе без утицаја на другачију оцену законитости оспореног решења, јер се њима не доводи у сумњу чињенично стање утврђено у управном поступку, нити се прилажу докази који би, да су били цењени, довели до другачије одлуке у овој управној ствари. Стога је тај суд, применом одредбе члана 41. ст ав 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву оспорене пресуде.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о полицији ( „Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09 и 92/11 ) уређена су поједина питања радног односа полицијских службеника, а сагласно о дредби члана 169. тога закона, на положај, дужности, права и одговорности запосл ених у Министарству примењују се прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено.
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07) , на чију примену упућује Закон о полицији, пр описано је: да државном службенику престаје радни однос, поред осталог, споразмом (члан 126. став 1. тачка 2)); да руководилац и државни службеник могу да закључе писмени споразум о престанку радног односа државног службеника (члан 128. став 1.).
Поред тога, одредбама Закона о раду (« Службени гласник РС», бр. 24/05 и 61/05) прописано је : да радни однос престаје, поред осталог, споразумом између запосленог и послодавца (члан 175. тачка 3.); да радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог и да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености (члан 177.)
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је незаконито престао радни однос, јер је споразум о престанку радног односа закључио „под притиском и претњама“.
Испитујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је најпре констатовао да се уставне гарантије права на рад остварују на начин и под условим прописаном законом. Уставни суд је, такође, констатовао да је поступку који је претходио уставној жалби утврђено да је подносилац уставне жалбе Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи за град Београд поднео захтев за споразумни престанак радног односа , да је пре закључења споразума био упознат са последицама споразумног престанка радног односа и да је решењем Министарства констатовано да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао на основу споразума. Полазећи од тога да у предметном поступку нису достављени докази којима се доводи у сумњу слободно изражена воља подносиоца уставне жалбе, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе био полицијски службеник, Уставни суд је оценио да је заузети став Врховног суда Србије у сагласности са наведеним одредбама Закона о полицији, Закона о државним службеницима и Закона о раду.
Уставни суд налази да су у оспореној пресуд и Врховног суда Србије изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са з аконом и да су меродавне одредбе материјалног права пртумачене на начин који прихвата и Уставни суд . Наиме, подносилац уставне жалбе у предметном поступку није пружио доказе да је у моменту потписивања споразума о престанку радног односа био у стању смањене урачунљивости и помућене свести или да је његова изјава била изнуђена силом или претњом, нити да је дата у заблуди, односно услед преваре. Чињеница да је подносилац уставне жалбе седам дана након закључења предметног споразума доставио Министарству унутрашњих послова поднесак којим одустаје од захтева за споразумни престанак радног односа, по оцени Уставног суда, није могла бити од утицаја на другачије одлучивање надлежних органа. Ово стога што су правна дејства споразумног престанка радног односа настала даном закључења предметног споразума и нису могла бити анулирана решењем којим је констатован престанак радног односа, а које има деклараторни карактер.
Уставни суд, такође, сматра да су у случају споразумног престанка радног односа ирелевантни разлози и мотиви којима се руководи запослени који подноси захтев да му радни однос на тај начин престане , уколико је у моменту потписивања споразума запослени био способан да схвати значај тог чина и да управља својим поступцима и уколико није било мана воље. Дакле, мотив за закључење споразума о престанку радног односа не утиче на законитост акта којим се констатује споразумни престанак радног односа. Полазећи од тога , Уставни суд оцењује уставноправно прихватљивим закључак Врховног суда Србије да разговор подносиоца уставне жалбе са старешинама у Управи криминалистичке полиције о евентуалном покретању поступк а за утврђивање његове одговорности , није био од утицаја на слободно изражавање воље подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореном пресуд ом није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић