Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ненада Ранисављевића и Борислава Деспотовића, обојице из Руме, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донело је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Ранисављевића и Борислава Деспотовића изјављена против решења Вишег суда у Сремској Митровици К. 256/10 од 14. септембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 2185/10 од 23. септембра 2010. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, док се у просталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Ранисављевић из Руме, преко пуномоћника Србислава Спајића, адвоката из Руме, и Борислав Деспотовић из Руме, преко пуномоћника Владислава Малетића, адвоката из Руме, поднели су Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Сремској Митровици К. 256/10 од 14. септембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 2185/10 од 23. септембра 2010. године.
Подносилац уставне жалбе Ненад Ранисављевић је изјавио уставну жалбу 18. октобра 2010. године против наведених решења, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. до 3. Устава Републике Србије, а подносилац Борислав Деспотовић је уставном жалбом поднетом 1. новембра 2010. године оспорио иста решења, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
Уставни суд је предмет Уж - 4689/2010 који је формиран по уставној жалби изјављеној 1. новембра 2010. године, спојио са предметом Уж - 4499/2010 који је формиран по уставној жалби изјављеној 18. октобра 2010. године, ради заједничког решавања и доношења јединствене одлуке.
Подносилац Ненад Ранисављевић у уставној жалби наводи да се против њега и других лица води кривични поступак пред Вишим судом у Сремској Митровици, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ и да му је оспореним решењима продужен притвор до упућивања на издржавање казне уз "необразлагање решења о продужењу притвора на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, неиндивидуализацију и конкретизацију притворског разлога за постојање нарочитих околности које упућују на закључак да ће подносилац уставне жалбе наставити са вршењем кривичног дела ако се нађе на слободи и поступања другостепеног суда на исти начин приликом одлучивања по жалби, без образложења о наводима жалбе, уз садржински преписано образложење првостепеног суда." Сматра да ни првостепени, ни другостепни суд, нису навели посебне разлоге за продужење притвора, већ је употребљена "стереотипна општа формулација" за све оптужене, наводећи само име другооптуженог, уз конкретно помињање првооптуженог и петооптуженог. Сматра да продужавање притвора представља издржавање казне затвора пре правоснажности пресуде чиме је повређена претпоставка невиности за подносиоца. Предлаже да се утврди да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 1 до 3. Устава и да се одлука Суда објави у "Службеном гласнику РС".
Подносилац Борислав Деспотовић наводе о повреди права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије код доношења оспорених решења образлаже тиме да се окривљени од 27. јануара 2010. године па до дана подношења уставне жалбе непрекидно налази у притвору, што никако није најкраће неопходно време. Сматра да је суд донео погрешну одлуку када је према њему продужио притвор и после оглашавања кривим за извршење кривичног дела из члана 246. став 1. КЗ пресудом тога суда К. 256/10 од 14. септембра 2010. године и осудио га на казну затвора од 4 године, јер притвор није превентивни затвор. Указује да у оспореним решењима суд није навео које су то особите околности које указују да ће поновити кривично дело које му се ставља на терет и да се продужењем притвора на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП крши презумпција невиности. Подносилац истиче и да се чињенични опис радњи дела разликује у првостепеном и другостепеном решењу, јер у другостепном решењу суд наводи да за подносиоца уставне жалбе постоји већи степен основане сумње да је у више наврата у току 2009. године посредовао између И.Б. и других лица ради куповине опојне дроге, а овај чињенични опис не одговара оптужници којом му је стављено на терет да је посредовао између НН лица (од којих је куповао опојну дрогу) и И.Б. (коме је наводно опојну дрогу предавао). Подносилац предлаже да се пониште оспорена решења и "да се укину штетне последице у року од 15 дана од дана доношења пресуде тако што ће према подносиоцу уставне жалбе бити укинут притвор и он пуштен да се брани са слободе".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Сремској Митровици води се кривични поступак по оптужници ВЈТ у Сремској Митровици КТ. 24/10 од 19. априла 2010. године подигнутој против шесторо окривљених, међу којима су и подносиоци уставне жалбе због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ.
Подносиоци уставне жалбе се налазе се у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Сремској Митровици Ки. 75/10 од 28. јануара 2010. године, који им се рачуна од 27. јануара 2010. године и одређен је на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку. Притвор је према подносиоцима продужаван више пута, а након подигнуте оптужнице то је учињено по основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
По завршетку главног претреса и доношењу пресуде К. 256/10 од 14. септембра 2010. године којом су подносиоци уставне жалбе оглашени кривима и осуђени, Ненад Ранисављевић на затворску казну у трајању од три године, а Борислав Деспотовић на затворску казну у трајању од четири године, притвор им је продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, и то оспореним решењем Вишег суда у Сремској Митровици К. 256/10 од 14. септембра 2010. године. Притвор према том решњу може трајати до упућивања оптужених, односно осуђених у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казни изречених у првостепеној пресуди. Суд је, поред осталог, одлучио да се према подносиоцима и свим осталим окривљенима продужи притвор зато што још увек стоје разлози за притвор прописани чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП, јер су именовани окривљени, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, у кратком временском периоду и у континуитету извршили кривична дела за која се терете у другој половини 2009. године па до 20. јануара 2010. године. Ове чињенице представљају особите околности које указују да би боравком на слободи окривљени могли поновити извршење истих или сличних кривичних дела, с тим што суд налази да овај притворски основ егзистира и за петоокривљеног, Борислава Деспотовића, овде подносиоца уставне жалбе, обзиром да постоји већи степен основане сумње да је у току 2009. године у више наврата неовлашћено посредовао у куповини опојне дроге марихуане између НН лица и првоокривљеног И.Б , па би имајући у виду наведене разлоге и он на слободи могао поновити извршење истог или сличних кривичних дела.
Против наведеног решења браниоци подносилаца уставне жалбе су изјавили жалбе Апелационом суду у Новом Саду, које су оспореним решењем Кж.2. 2185/10 од 23. септембра 2010. године одбијене као неосноване, са образложењем да је „супротно жалбеним наводима бранилаца окривљених, првостепени суд правилно окривљенима продужио притвор основом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром да постоји основана сумња да су окривљени кривична дела која им се стављају на терет извршили у кратком временском периоду и у континуитету". У образложењу овог оспореног решења се, поред осталог, наводи да је првостепени суд правилно оценио да за окривљеног Борислава Деспотовића постоји већи степен сумње да је у више наврата у току 2009. године посредовао између окривљеног И.Б. и других лица ради куповине опојне дроге марихуане. По налажењу тог суда, све наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи поновили кривична дела. Суд се изјаснио и о осталим жалбеним наводима којима се оспорава постојање основа по коме је притвор продужен и истиче да је првостепено решење захваћено битним повредама одредаба кривичног поступка али је нашао да је "првостепени суд правилно применио наведени законски основ и окривљенима продужио притвор, те за своју своју одлуку дао јасне, разумљиве и на закону засноване разлоге."
Подносилац уставне жалбе Ненад Ранисављевић је поновио у уставној жалби наводе из жалбе на првостепено решење о продужењу притвора.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142а ЗКП прописано је, поред осталог, је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да ће кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (члан 358. став 1.); да ће веће ако се оптужени већ налази у притвору а оно нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донети посебно решење о продужењу притвора и да веће доноси посебно решење и кад треба одредити или укинути притвор а да жалба против решења не задржава извршење решења (358. став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама из претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. став 6.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд је у одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Полазећи од правног става Уставног суда да се одредбе члана 30. Устава односе само на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, у односу на истакнуту повреду права из чл. 30. Устава подносиоца уставне жалбе Борислава Деспотовића, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Сремској Митровици К. 256/10 од 14. септембра 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2185/10 од 23. септембра 2010. године, којима су судови одлучивали о продужењу притвора, није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе подносилаца са становишта одредаба члана 31. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносилаца на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду, којим је одбијена жалба бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, на решење о продужењу притвора, донето у фази кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносилаца може поставити само у односу на право гарантовано одредбама ст. 2. и 3. члана 31. Устава, којима се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је оспорени појединачни акт донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређују његова Уставом зајемчена права.
У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 2185/10 од 23. септембра 2010. године којим је одбијена жалба бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, као неоснована, донето сагласно одредбама члана 401. став 3. ЗКП. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснива оспорена судска одлука спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор, односно да поред основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, постоје и особите околности које указују на то да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу, поновити кривично дело. Уставни суд је из наведеног утврдио да је оспорено другостепено решење донето након оцене навода и разлога изјављене жалбе, у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснива на Законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе и надаље задржи на снази мера притвора.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године изнео став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови показали хитност у вођењу поступка, с обзиром на то да је решење о спровођењу истраге донето 29. јануара 2010. године а првостепена пресуда објављена 14. септембра 2010. године, и да су у оспореним решењима дали објективне, јасне и довољне разлоге за продужење притвора према свим окривљенима.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе Деспотовић Борислава да се чињенични опис дела разликује у другостепеном решењу и да не одговара оптужници, али је мишљења да је у питању непрецизност у језичком изразу која, такође, није од значаја за другачију одлуку Суда, нити може значити да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносилаца уставне жалбе у погледу трајања притвора зајемчена одредбама члана 31. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
7. У погледу навода подносилаца уставне жалбе, и то Борислава Деспотовића да су му доношењем оспорених решења повређена права зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 33. став 6. Устава, као и право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, а коју повреду истиче и подносилац Ненад Ранисављевић, Уставни суд истиче да су у суштини израз незадовољства подносилаца уставне жалбе одлуком суда и резултат погрешног тумачења права. Уставни суд и овом приликом указује да у уставној жалби није довољно само изнети тврдњу о повреди права, набројати уставна права за која се сматра да су повређена, а разлоге који би указивали на њихову повреду заснивати на субјективним оценама и схватањима подносиоца уставне жалбе, већ се сваки наведени разлог мора довести у непосредну везу са садржином означеног Уставом зајемченог права. То значи да уставна жалба мора садржати конкретне и детаљне разлоге евентуалне повреде одређеног уставног права, јер само тако успостављена узрочно-последична веза може чинити основ за поступање Суда у правцу оцене постојања повреде или ускраћивања права, и то у односу на онај акт који је оспорен уставном жалбом.
Полазећи од претходно изнетог и садржине уставних жалби подносилаца, Уставни суд констатује да се наводи подносилаца уставне жалбе у вези са постојањем, односно непостојањем, законског основа да им се продужи притвор не могу сматрати ваљаним разлозима за тврдњу о повреди уставних права. Такође, наводи подносилаца којима се оспорава продужени притвор, после објављивања пресуде којом су окривљени, овде подносиоци уставне жалбе, оглашени кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ и осуђени на казну затвора, и то Ненад Ранисављевић у трајању од три године, а Борислав Деспотовић у трајању од четири године, не доводе у питање законитост и разлоге на којима је засновано оспорено решење, а сходно изнетој оцени Суда, већ представљају резултат субјективног незадовољства подносилаца уставне жалбе таквом одлуком суда.
Имајући у виду изложено у овој тачки, Уставни суд је уставну жалбу у односном делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, 45. тачка 9) и 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић