Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Марјановића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Марјановића изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 779/10 од 10. августа 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Марјановић из Ниша поднео је Уставном суду 24. августа 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 779/10 од 10. августа 2010. године, због повреде права из члана 31. ст. 1 до 3. Устава Републике Србије. У име подносиоца и његов пуномоћник Момчило Ковачевић, адвокат из Ниша, изјавио је Уставном суду 7. септембра 2010. године уставну жалбу против наведених решења, због повреде права на правично суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је предмет Уж - 4048/2010 који је формиран по уставној жалби изјављеној 7. септембра 2010. године, спојио са предметом Уж - 4024/2010 који је формиран по уставној жалби изјављеној 24. августа 2010. године, ради заједничког решавања и доношења јединствене одлуке.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се пред Вишим судом у Нишу против њега и других лица води кривични поступак у предмету К. 22/10 због кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. у вези чл. 30. и 33. КЗ, и кривичног дела неовлашћено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика;
- да се четворици окривљених суди у одсуству;
- да је бранилац окривљеног обавештен да главни претрес заказан за 28. јул 2010. године неће бити одржан јер је суд, по сазнању да је оптужени Д.К. на издржавању казне затвора у Швајцарској, покренуо поступак за његово изручење;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 79/08 од 4. јуна 2008. године, који му се рачуна од 3. јуна 2008. године, када је лишен слободе и да се од тада притвор продужава;
- да је последњи пут пре подношења уставне жалбе према подносиоцу притвор продужен оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 5) ЗКП и да је Апелациони суд у Нишу оспореним решењем Кж.2. 779/10 од 10. августа 2010. године одбио као неосновану жалбу изјављену против наведеног решења.
Подносилац уставне жалбе, као и његов пуномоћник, оспоравају наведена решења сматрајући да је главни разлог продужавања притвора према подносиоцу недоступност суду другоокривљеног Д.К, који је на издржавању казне у трајању од две године и три месеца у швајцарском затвору. Подносилац сматра да му је учињена "повреда права у погледу трајања притвора" из члана 31. ст. 1. до 3. Устава јер је Апелациони суд у Нишу доносећи другостепено решење, незаконито до даљњег, ограничио право слободе окривљеном у чекању на изручење оптуженог. Такође, према наводима пуномоћника подносиоца оспореним решењима посносиоцу уставне жалбе, поред означеног права, повређено је и право на правично суђење и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, обзиром да је оптуженом - подносиоцу уставне жалбе продужен притвор иако је овај кривични предмет са свим изведеним доказима (неколико вештачења, два увиђаја и др), саслушаним присутним окривљенима и оштећенима, "зрео" за пресуђење. Даље, закључује, обзиром да је судеће веће "заобишло" да одлучи о предлозима да се раздвоји поступак у односу на подносиоца и још једног оптуженог, а имајући у виду да привор према њему траје две године и скоро четири месеца, да је првостепеним оспореним решењем повређено право подносиоца на правично суђење у разумном року, те предлаже да се оспорена решења пониште и наложи ванрасправном већу Вишег суда у Нишу да о продужењу притвора против подносиоца одлучи поново, у најкраћем року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 22/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још пет оптужених лица, по оптужници Окружног јавног тужилаштва Ниш Кт. 151/08 од 25. новембра 2008. године, који је био у фази главног претреса.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. у вези чл. 30. и 33. КЗ и једно кривично дело неовлашћено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 79/08 од 4. јуна 2008. године, који му се рачуна од 3. јуна 2008. године, када је лишен слободе и од тада се притвор продужава.
Окружно јавно тужилаштво Ниш подигло је оптужницу 25. новембра 2008. године против подносиоца уставне жалбе и још пет окривљених, која је измењена актом ВЈТ у Нишу Кт. 151/08 од 1. јула 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године, ванпретресно веће је по службеној дужности, сходно члану 146. став 2. ЗКП, испитало да ли још увек постоје разлози за притвор према окривљеном, подносиоцу уставне жалбе, па је "имајући у виду да се подигнутом оптужницом, која је измењена актом ВЈТ у Нишу Кт. 151/08 од 1. јула 2010. године, окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 9) у вези са чл. 30. и 33. КЗ, за које је прописана казна затвора преко 10 година и да у конкретном случају стоје посебно тешке околности кривичног дела, које се огледају у чињеници да је, према наводима оптужнице, окривљени, овде подносилац уставне жалбе, заједно са осталим окривљенима, умишљајно покушао да лиши живота више лица, радњама које су предузете у току дана, око 17 часова на јавном месту, којом приликом је испаљено више хитаца из пиштоља у правцу оштећених, закључено да и даље постоје разлози из члана 145. став 1. тачка 5) ЗКП, због чега је окривљеном неопходно продужити притвор".
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Нишу је 10. августа 2010. године донео оспорено решење Кж.2. 779/10 којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, наводећи, поред осталог, да је првостепени суд правилно поступио када је продужио притвор оптуженом Александру Марјановићу по основу из члана 142. став 1. тач. 5) ЗКП. По оцени Апелационог суда у Нишу, неосновани су супротни наводи жалбе браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе да је решење незаконито и да нема материјалних доказа о његовој кривици. Такође, суд је оценио да жалбени наводи оптуженог у погледу трајања притвора зајемченог чланом 31. Уставом Републике Србије, да се један оптужени налази на издржавању казне у Швајцарској и да је потребно раздвојити поступак у односу на присутне оптужене, не доводи у питање правилност и законитост побијаног решења.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Према члану 142. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности (тачка 5)).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање било је прописано: да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу и да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (члан 146. ст. 2. и 3.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуте повреде права из 31. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године и Апелационог суда у Нишу Кж.2. 779/10 од 10. августа 2010. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 705/10 од 29. јула 2010. године, које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 779/10 од 10. августа 2010. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 5), која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је, поред осталог, за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности .
Постојање наведених околности судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница везаних за окривљеног и околности конкретног случаја, што треба да доведе до закључка о испуњености наведених законских разлога за одређивање или продужење притвора.
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима са којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати релевантни разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су у законском року испитали оправданост продужења притвора с обзиром на околности конкретног случаја и утврдили посебно тешке околности кривичног дела и чињенице у којима се огледају, те навели даље постојање законских основа за притвор, детаљно образложили разлоге због којих су сматрали да легални и легитимни циљеви за продужење привора према подносиоцу и даље постоје у овом кривичном поступку, сложеном како због бројности оптужених (шест лица), тако и због комплексности чињеничних и правних питања, те који су уставноправно прихватљиви.
Имајући у виду све изнето, Уставни суд сматра да су, у конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора донета у поступку спроведеном у складу са Уставом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се може продужити притвор и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведених разлога за продужење притвора подносиоца уставне жалбе, те супротни наводи подносиоца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се изнети наводи подносиоца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је, обзиром на околности, кривични поступак вођен са потребном хитношћу, да је истрага окончана за нешто више од пет месеци, те утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право из члана 31. Устава.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да подносилац уставне жалбе повреду овог права истиче у односу на оспорена решења, понављајући наводе из жалбе на првостепено решење о продужењу притвора, у суштини сматрајући да, иако је кривични предмет сложен, у фази непосредно пре пресуђења - по његовом виђењу, није било места продужењу притвора.
Имајући у виду изложено, те чињеницу да је Уставни суд нашао да нису основани наводи подносиоца изнети у вези повреде Уставом зајемченог права које се односи на ограничено трајање притвора, Уставни суд је и у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић