Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Петровића изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 494/10 од 26. фебруара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 9. марта 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 494/10 од 26. фебруара 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст 1. и 3, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је подносиочево право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што му је притвор продужен за два месеца уместо за 30 дана, јер оптужница није ступила на правну снагу; да је подносиочево право из члана 27. став 3. Устава повређено тиме што Апелациони суд у Новом Саду није хитно размотрио уложену жалбу већ је одлуку о жалби доставио подносиоцу тек након 16 дана по њеном изјављивању, те да му је ово право повређено и тиме што га Виши суд у Суботици није саслушао пре доношења решења о продужењу притвора; да је право подносиоца из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што у оспореном другостепеном решењу Апелациони суд у Новом Саду није размотрио наводе из жалбе подносиоца да оптужница против њега није ступила на правну снагу, због чега му оспореним решењем притвор није могао бити продужен за највише два месеца, већ само за 30 дана. Подносилац је, такође, навео и повреде појединих одредаба Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Предложио је да се утврде повреде означених права и подносиоцу досуде трошкови заступања пред Уставним судом.
С обзиром на то да је Уставом Републике Србије пружена заштита људским правима која штити и Конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је оцену постојања повреде подносиочевих права вршио искључиво у односу на Уставом зајемчена права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Истражни судија Окружног суда у Суботици је у истражном поступку против подносиоца уставне жалбе и још двојице осумњичених, због два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), донео 4. фебруара 2009. године решење о одређивању притвора подносиоцу Кри. 272/08, из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту ЗКП).
Током истражног поступка, окривљеном (подносиоцу уставне жалбе) је притвор продужен више пута решењима већа Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије, по основима по којима је притвор и одређен.
Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Суботици Кт. 26/09 од 15. јуна 2009. године подносиоцу уставне жалбе је на терет стављено извршење два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. КЗ.
После предаје оптужнице суду, притвор је подносиоцу продужен решењима већа Окружног суда у Суботици Кв. 125/09 од 18. јуна 2009. године, Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године, Кв. 178/09 од 17. августа 2009. године и Кв. 208/09 од 14. септембра 2009. године, сваки пут за по 30 дана. Потом, подносиоцу је притвор продужен решењем истог суда Кв. 237/09 од 15. октобра 2009. године и Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године за по два месеца. Сва решења о продужењу привора донета су по основима прописаним чланом 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
Виши суд у Суботици је, преиспитујући по службеној дужности одлуку о притвору, у складу са одредбом члана 146. став 2. у вези става 1. ЗКП оспореним решењем Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, продужио притвор подносиоцу за два месеца. Против овог решења бранилац подносиоца и подносилац лично су уложили жалбе 17. фебруара 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж. 494/10 од 26. фебруара 2010. године жалбе одбио као неосноване. Ово решење достављено је првостепеном, Вишем суду у Суботици 4. марта 2010. године а подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 5. марта 2010. године.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3. ).
Одредба члана 31. став 1. Устава утврђује да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, па ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', број 70/02 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Према одредби члана 142а ЗКП, одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора доноси се у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-226/2008, Уж-687/2008, Уж-1429/2008 и Уж-1503/2009) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда ових права постоји или не, па су, у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. ст. 1. и 3. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, односно право на жалбу суду сваком лицу које је лишено слободе, Уставни суд указује да, поред осталог, ове уставне одредбе упућују да су судови дужни да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Такође, и одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку налаже се свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 30. став 1. Устава и одредбом члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу, одредбе члана 30. Устава се односе на доношење иницијалног решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не и на продужење притвора. Несумњиво је, према ставу Уставног суда, да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава и члана 143. ЗКП односи на решење о одређивању притвора, а не и на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора, те да за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји. Међутим, Уставни суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, поштујући захтев ''нарочите хитности''. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
У конкретном случају, жалба браниоца подносиоца уставне жалбе против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године изјављена је, преко тог суда, Апелационом суду у Новом Саду 17. фебруара 2010. године. Апелациони суд у Новом Саду је, решавајући о тој жалби, донео 26. фебруара 2010. године решење Кж. 494/10 и доставио га првостепеном, Вишем суду у Суботици 4. марта 2010. године, док је подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу другостепено оспорено решење уручено 5. марта 2010. године, односно након 16 дана од дана подношења жалбе.
Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 494/10 од 26. фебруара 2010. године жалба подносиоца изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године о продужењу притвора била ''хитно'' размотрена, како то налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Суд оцењује да 16 дана за доношење одлуке о жалби против решења о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу, у ситуацији када је одлуком суда притвор продужен за два месеца, не представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвора од стране другостепеног суда.
У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, тиме што су судови поступили противно одредбама ЗКП којима се прописује и утврђује обавеза саслушања окривљеног пре доношења одлуке о одређивању притвора (чл. 142а, 143. и 146. ЗКП), Уставни суд указује да се ове одредбе ЗКП односе искључиво на иницијално одређивање притвора, а не и на продужење притвора. Стога, не постоји обавеза поступајућег суда да пре доношења одлуке о продужењу притвора саслуша окривљеног, па су, по оцени Уставног суда, наводи подносиоца о учињеној повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава, неосновани.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да у поступку доношења решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 53/10 од 12. фебруара 2010. године, као и у поступку по жалби против тог решења, није повређено Уставом гарантовано право на слободу и безбедност подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава.
7. Наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, тиме што се другостепени суд у образложењу оспореног решења није изјаснио о наводима браниоца окривљеног (подносиоца уставне жалбе) изнетим у жалби против оспореног решења о продужењу притвора, који се односе на тврдњу браниоца да се у конкретној ситуацији притвор могао продужити највише за 30 дана а не за два месеца, јер оптужница није била ступила на правну снагу, Уставни суд указује да је другостепени суд очигледно прихватио недвосмислени чињенични закључак садржан у побијаном првостепеном решењу да оптужница у том тренутку јесте била ступила на правну снагу и да се зато наредна контрола постојања разлога за продужење притвора имала вршити тек за два месеца, а не после 30 дана. Подносилац уз уставну жалбу није доставио било какве доказе о томе да закључивање судова у оспореним решењима није било чињенично и правно утемељено, због чега Уставни суд овакве наводе подносиоца не може сматрати уставноправно прихватљивим. Ово тим пре што из образложења првостепеног решења од 12. фебруара 2010. године проистиче да је притвор према подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, продужаван четири пута за по 30 дана, све до 15. октобра 2009. године, од када му је притвор продужен два пута по два месеца, што указује да је оптужница надлежног јавног тужиоца већ тада била ступила на правну снагу.
Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 32. став 1. Устава.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. Подносилац је у уводу уставне жалбе, поред осталог, навео да му је повређено право из члана 31. став 1. Устава – да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време. Међутим, како у уставној жалби нису наведени било какви разлози за ову подносиочеву тврдњу, то Уставни суд постојање повреде овог уставног права није разматрао
10. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић