Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Стојковића и Веселинке Драшкић, обоје из Обреновца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Стојковића и Веселинке Драшкић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Стојковић и Веселинка Драшкић, обоје из Обреновца, су 16. јула 2010. године, преко пуномоћника Драгољуба Рајевића, адвоката из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су родитељи подносилаца уставне жалбе 12. јуна 1999. године отети од стране терориста у Урошевцу пре повлачења оружаних снага Републике Србије; да је првостепени суд усвојио тужбени захтев подносилаца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је тужена Република Србија одговорна због тога што њен орган није спречио штету од аката насиља и терора, што му је била дужност на основу члана 7. Закона о министарствима, који је важио на дан 12. јун 1999. године, када је отмица извршена; да је другостепени суд погрешно применио материјално право, јер је оценио да је Република Србија у том периоду имала само обавезу да повуче своје безбедносне снаге са територије Косова и Метохије, те да није била надлежна да обавља послове заштите живота и личне сигурности грађана на тој територији; да су, по мишљењу подносилаца уставне жалбе, полицијске снаге Републике Србије биле у обавези да до 15. јуна 1999. године брину о безбедности грађана и спрече штету од аката насиља и терора, имајући у виду да је Урошевац припадао зони 1, на основу Кумановског споразума. Подносиоци су у уставној жалби навели да су друга лица која су тражила накнаду штете услед терористичког напада који се догодио у периоду од Кумановског споразума до доласка КФОР-а, ово право и остварила, те су као доказ за своје тврдње доставили пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године. Предложили су да Уставни суд усвоји њихову уставну жалбу и утврди да су им оспореном пресудом повређена Уставом зајемчена права на једнаку заштиту права и на накнаду штете, као и да поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Четвртог општинског суда у Београду Р2-56/02 од 11. јуна 2003. године нестали М.С. и Д.С. проглашени су за умрле, а као датум смрти утврђен је 2. јул 2000. године. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је увидом у потврду Југословенског црвеног крста од 26. јуна 2001. године утврђено да су М.С. и Д.С. отети од стране наоружаних припадника ОВК 1. октобра 1999. године; да је суд, на основу резултата доказног поступка, утврдио да су противници предлагача отети 1. октобра 1999. године, да није утврђен тачан датум смрти наведених лица, те да је суд утврдио да је смрт наступила првог дана по истеку рока од годину дана од дана престанка непријатељства – 1. јула 1999. године, из ког разлога је одлучио као у изреци тог решења, односно као датум смрти је утврдио 2. јул 2000. године.
Први општински суд у Београду је пресудом П. 5017/06 од 29. новембра 2007. године делимично усвојио тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и обавезао Републику Србију – Министарство унутрашњих послова да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиских лица исплати износе ближе наведене у овој пресуди, као и трошкове парничног поступка, док је преостали део тужбеног захтева одбијен као неоснован. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд имао у виду да је у потврдама Југословенског Црвеног крста наведено да су пок. М.С. и Д.С. отети из породичне куће у Урошевцу 1. октобра 1999. године, али да је првостепени суд закључио да ове потврде нису од утицаја на другачије одлучивање, јер је суд поклонио веру исказима сведока о томе да су сада пок. М.С. и Д.С. отети 12. јуна 1999. године, будући да већ од 13. јуна 1999. године нису затечени у својој кући, нити се од тада о њима било шта знало; да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р2/56/02 од 11. јуна 2003. године М.С. и Д.С. проглашени умрлим и да је као датум њихове смрти утврђен 2. јул 2000. године; да су, по оцени Првог општинског суда у Београду, органи тужене Републике Србије били дужни да до 15. јуна 1999. године спрече штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља и терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, па и на дан 12. јун 1999. године када су отети М.С. и Д.С, имајући у виду да је Урошевац припадао зони 1, на основу Кумановског споразума.
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе су изјавили жалбу против става другог изреке првостепене пресуде, а тужени против става првог и става трећег изреке поменуте пресуде. Решавајући о поднетим жалбама, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године, којом је преиначена првостепена пресуда у ставу првом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете, и у ставу трећем изреке тако што је одбијен као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова поступка, док је жалба тужилаца одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда у ставу другом изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно оценио приговор недостатка пасивне легитимације који је истакла тужена, с обзиром на то да у време нестанка сродника тужилаца – 12. јуна 1999. године, тужена, у складу са одредбама Војно-техничког споразума од 9. јуна 1999. године и Резолуције савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, није имала ингеренције на том подручју, у циљу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, јер је према том споразуму имала обавезу само да повуче своје безбедносне снаге са те територије у остављеним роковима, а не и да врши безбедносну функцију; да тужена није имала могућност да спречи штету која је за тужиоце настала, те се не може сматрати одговорном за претрпљену штету; да су без утицаја наводи жалбе тужене да је првостепени суд погрешно утврдио чињеницу да су родитељи тужилаца нестали 12. јуна 1999. године, с обзиром на то да је у ванпарничном поступку проглашења родитеља тужилаца умрлим та чињеница већ изведеним доказима утврђена, и то под датумом 1. октобром 1999. године, јер је, по оцени другостепеног суда, наведена околност ирелевантна из разлога због којих је првостепена пресуда преиначена.
Увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, односно пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године, Уставни суд је утврдио следеће:
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 5917/06 од 23. новембра 2007. године у ст. 1. и 3. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су родитељи тужилаца одведени 10. јуна 1999. године и да из потврде о смрти произлази да су умрли, односно убијени 14. јуна 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу родитеља тужилаца, јер на наведени дан снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9517/07 од 6. новембра 2007. године у ст. 1. и 2. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца киднапован 11. јуна 1999. године, да је решењем Општинског суда у Сувој Реци 1Р. 5/05 од 21. марта 2006. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, јер на дан 11. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду указују подносиоци у уставној жалби, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и међународних правних аката:
Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује држани орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 36. став 1. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 180. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Одредбом члана 57. став 1. тачка г) Закона о ванпарничном поступку ("Службени гласник СРС", бр. 25/82 и 48/88 и "Службени гласник РС", бр. 46/95 и 18/05) прописано је да се за умрло може огласити лице које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести за годину дана од дана престанка непријатељства.
Чланом 1. Војно-техничког споразума између Међународних снага безбедности (КФОР) и Влада Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) и Републике Србије, који је потписан и ступио на снагу 9. јуна 1999. године, предвиђено је: да стране уз овај споразум поново потврђују документ поднет од стране посредника Ахтисарија председнику Милошевићу и одобреног од стране Скупштине Србије и Савезне владе 3. јуна 1999. године, да под покровитељством Уједињених нација укључи размештај ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, као и да стране, надаље, примећују да је Савет безбедности Уједињених нација спреман да усвоји Резолуцију, која ће бити донета, у вези тог присуства (став 1.); да органи влада државе СРЈ и Републике Србије схватају и сагласни су да ће се међународне снаге безбедности (КФОР) разместити по прихватању Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, која се помиње у ставу 1, и да ће оне без сметње деловати у оквиру Косова и са овлашћењем да предузму све неопходне акције за успостављање и одржавање безбедне средине за све грађане Косова и на други начин спроведу овај задатак, као и да су надаље сагласни да испоштују све обавезе овог Споразума и олакшају размештај и деловање тих снага (став 2.).
Чланом 2. став 2. Војно-техничког споразума утврђено је да је СРЈ сагласна са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србију изван Косова ..., да ће улазак и размештај међународних снага безбедности (КФОР) на Косову бити синхронизован, а да ће фазно повлачење Снага СРЈ са Косова бити у складу са доле наведеним редоследом: дан ступања на снагу + 1 дан, Снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће дуж назначених маршрута ту зону да би показале поштовање споразума (тачка а); дан ступања на снагу + 6 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1 (тачка б); дан ступања на снагу + 9 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2 (тачка ц); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3 (тачка д); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову ће завршити са својим повлачењем са Косова на локације у Србији изван Косова, и не у оквиру копнене зоне безбедности од 5 км (тачка е); Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СРЈ на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Македонији до доласка цивилне мисије Уједињених нација (тачка х).
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена 10. јуна 1999. године, утврђено је да је Савет безбедности oдлучан да обезбеди сигурност и безбедност међународног особља и спровођење обавеза које проистичу из ове резолуције од стране свих на које се она односи, и делујући у том циљу у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација: одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног присуства на Косову, под покровитељством Уједињених нација, са одговарајућом опремом и особљем, како се то тражи, и поздравља сагласност Савезне Републике Југославије за такво присуство (став 5.); овлашћује државе чланице и одговарајуће међународне организације да успоставе међународно безбедносно присуство на Косову, како се наводи у ставу 4 анекса 2 уз сва неопходна средства како би могло да обави своје одговорности из доле наведеног става 9. (став 7.); одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено на Косову укључивати осигурање јавне безбедности и реда док међународно цивилно присуство не преузме одговорност за спровођење тог задатка (став 9. тачка 4.).
5. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да су им оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године, повређена права зајемчена чланом 35. став 2. Устава и чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд указује на следеће чињенице и околности:
У првостепеном парничном поступку је утврђено да су родитељи подносилаца уставне жалбе отети и нестали у Урошевцу 12. јуна 1999. године, а да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р2/56/02 од 11. јуна 2003. године проглашени умрлим и да је као датум њихове смрти утврђен 2. јул 2000. године.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу смрћу физичког лица услед акта терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир.
Међутим, одговорност државе за штету насталу услед акта терора ће постојати само ако је по важећим прописима држава вршила суверену власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Републике Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног терористичког акта могли да врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, Владе СРЈ и Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењењем Снага СРЈ са Косова и Метохије ради размештаја међународних цивилних и безбедносних снага. Повлачење Снага СРЈ са територије Косова и Метохије је у потпуности завршено 20. јуна 1999. године, и од тог тренутка, надлежни државни органи СРЈ и Републике Србије (војска и полиција) нису имали могућност да се старају о сигурности грађана на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Резолуцијом 1244, која је донета 10. јуна 1999. године, у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација, ради очувања међународног мира и безбедности, Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: Савет безбедности УН) је овластио међународне безбедносне снаге (КФОР) да осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
Дакле, на дан 2. јул 2000. године који је одређен као датум смрти родитеља подносилаца уставне жалбе, органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе. Стога, по оцени Уставног суда, Република Србија не може бити одговорна за штету која је проузрокована терористичким актом на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија након повлачења Снага СРЈ и Републике Србије са овог подручја.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18. став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду праксу Европског суда за људска права. У предметима Behrami и Behrami против Француске и Saramati против Француске, Немачке и Норвешке (Представке бр. 71412/01 и 78166/01) Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11. марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24. априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету Behrami) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету Saramati) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“ (став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
При том, Уставни суд констатује да не стоје наводи из образложења оспорене пресуде да тужена Република Србија није пасивно легитимисана јер у време нестанка сродника подносилаца уставне жалбе - 12. јуна 1999. године, тужена, у складу са одредбама Војно-техничког споразума од 9. јуна 1999. године и Резолуције савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, није имала ингеренције на том подручју, у циљу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, већ је имала обавезу само да повуче своје безбедносне снаге са те територије у остављеним роковима, али оцењује да ови наводи нису од утицаја на другачије одлучивање у овој уставносудској ствари. Наиме, Уставни суд је, такође, оценио да тужена Република Србија није одговорна за штету и да је правилно поступио другостепени суд када је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев подносилаца за накнаду штете, али не из разлога наведених у образложењу оспорене пресуде, већ из разлога што је као датум смрти родитеља подносилаца уставне жалбе означен 2. јул 2000. године, када органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе. Одговорност Републике Србије, сагласно наведеном члану 180. Закона о облигационим односима, за штету насталу смрћу физичког лица услед аката насиља или терора, постоји само ако су њени органи, по важећим прописима, били дужни да спрече такву штету, што није случај у конкретној ситуацији.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено чланом 35. став 2. Устава.
Подносиоци уставне жалбе су указали на неједнако поступање Апелационог суда у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији, на који начин сматрају да им је повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава и уз уставну жалбу су, у прилог својим тврдњама, приложили пресуде тог суда Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године. Увидом у оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године, као и пресуде истог суда које су приложили подносиоци, Уставни суд је утврдио да се подносиоци уставне жалбе и лица која су била парничне странке у другим поступцима пред Апелационим судом у Београду нису налазила у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, у поступку који је правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године утврђено је да су родитељи тужилаца одведени 10. јуна 1999. године и да из потврде о смрти произлази да су умрли, односно убијени 14. јуна 1999. године, те је утврђена одговорност тужене Републике Србије за штету насталу смрћу, јер на наведени дан снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана. Такође, у поступку који је правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године утврђено је да је сродник тужилаца киднапован 11. јуна 1999. године, да је решењем Општинског суда у Сувој Реци 1Р. 5/05 од 21. марта 2006. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године, те да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу јер на наведени дан снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана. У поступку који је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1948/10 од 3. јуна 2010. године, утврђено је да су родитељи тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, отети и нестали у Урошевцу 12. јуна 1999. године, да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р2/56/02 од 11. јуна 2003. године проглашени умрлим, а да је као датум њихове смрти утврђен 2. јул 2000. године, те да не постоји одговорност тужене Републике Србије за насталу штету. Из наведеног произлази да се подносиоци уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у пресудама приложеним уз уставну жалбу нису налазила у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, као датуми смрти лица у поступцима који су правноснажно окончани доношењем наведених пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године утврђени су 14. јун, односно 11. јун 1999. године, када су органи тужене још увек имали ингеренције на том подручју, у циљу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, док је као датум смрти сродника подносилаца утврђен 2. јул 2000. године, када органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе. Стога су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да им је повређено Уставом зајемчено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено, а крећући се у границама навода и захтева који је истакнут у уставној жалби, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић