Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дамира Сирете, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дамира Сирете изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж1 По2 2/2010 од 24. јуна 2010. године и пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине К.В. 9/2008 од 23. јуна 2009. године због повреде начела из члана 21. Устава Републике Србије, као и повреда права из члана 32. став 1. и члана 33. став 3. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дамир Сирета, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, поднео је Уставном суду 22. октобра 2010. године уставну жалбу, а 3. новембра 2010. године, преко пуномоћника Александра Цвејића, адвоката из Београда, допуну уставне жалбе против аката наведених у изреци, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 21, 32, 33, 34. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби навео да је оспореним пресудама осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, иако није починио кривично дело за које је осуђен, чиме су му повређена зајемчена права из члана 32. став 1, члана 33. ст. 1, 5, 6. и 8, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, при томе анализирајући исказе сведока који га терете и указујући да њихове изјаве не одговарају чињеничном стању.
У допуни уставне жалбе, пуномоћник подносиоца уставне жалбе је истакао повреду подносиочевих права из чл. 21, 32. и 36. Устава, такође анализирајући поједине доказе изведене у спроведеном кривичном поступку, оцењујући их и изводећи закључке о томе да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, да поједини докази нису правилно цењени, као и да судови нису имали исти приступ питању доказне вредности исказа појединих сведока, нарочито сведока сарадника. Посебно је наглашено да је у фази истраге један од сведока саслушан без присуства одбране, чиме је подносиоцу повређено право на правично суђење, као и да је повређена претпоставка невиности на његову штету тиме што је „неименовани саговорник Радија Слободна Европа из првостепеног суда“ на дан главног претреса дао изјаву из које се „јасно види да је пресуда Дамиру Сирети написана раније“. У уставној жалби се истиче и повреда права на одбрану окривљеног пред првостепеним судом „и потврда додатне дискриминације“ тиме што суд није омогућио подносиоцу уставне жалбе постављање браниоца по службеној дужности, иако је окривљени то захтевао.
Предложено је да Уставни суд утврди означене повреде уставних права, обустави извршење оспорених пресуда и наложи пуштање подносиоца уставне жалбе на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорене пресуде, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Окружни суд у Београду – Веће за ратне злочине донео је 23. јуна 2009. године оспорену пресуду К.В. 9/2008, којом је Дамир Сирета осуђен на казну затвора у трајању од 20 година због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ, извршеног у периоду од 20. до 21. новембра 1991. године, на пољопривредном добру „Овчара“ у Вуковару, лишењем живота најмање 200 ратних заробљеника, од којих је 193 лица идентификовано.
Одлучујући о жалби браниоца оптуженог изјављеној против првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине донео је 24. јуна 2010. године оспорену пресуду Кж1 По2 2/2010 којом је преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни, тако што је подносиоца осудио на казну затвора у трајању од 15 година, док је у преосталом делу првостепену пресуду потврдио.
4. Одредбама члана 21. Устава успостављено је начело забране дискриминације, поред осталог, утврђењем: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбама члана 32. став 1. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбе члана 33. Устава, између осталог, утврђују: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Чланом 34. став 3. Устава утврђује се да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, а чланом 36. став 1. да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Чланом 241. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да се истрага покреће против одређеног лица кад постоји основана сумња да је учинило кривично дело (став 1.); да ће се у истрази прикупити докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним (став 2.).
Одредба члана 250. став 1. ЗКП прописује да странке и оштећени могу у току истраге стављати истражном судији предлоге да се предузму поједине радње, а ако се истражни судија не сложи с предлогом јавног тужиоца да се предузме поједина истражна радња, затражиће да о томе одлучи веће (члан 24. став 6).
Члан 251. ЗКП, поред осталог, прописује: да испитивању сведока могу да присуствују тужилац, окривљени, бранилац и оштећени (став 4.); да је истражни судија дужан да на погодан начин обавести тужиоца, браниоца, оштећеног и окривљеног о времену и месту извршења истражних радњи којима они могу присуствовати, осим кад постоји опасност од одлагања, а ако окривљени има браниоца, истражни судија ће, по правилу, обавештавати само браниоца, док ће, ако је окривљени у притвору, а истражна радња се предузима ван седишта суда, истражни судија одлучити да ли је потребно присуство окривљеног (став 5.).
Одредбом члана члан 264. став 1. ЗКП прописано је да се странке и оштећени могу увек обратити притужбом председнику суда пред којим се води поступак због одуговлачења поступка и других неправилности у току истраге.
Одредба члана 271. став 1. ЗКП прописује да окривљени има право да поднесе приговор против оптужнице у року од осам дана од дана достављања, а да ће окривљеном, уз оптужницу, бити достављена и поука о овом његовом праву.
Одредба члана 144. Кривичног закона СРЈ ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и "Службени гласник РС", број 39/03), који се примењивао до 1. јануара 2006. године, прописивала је да ће се, ко кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља, присиљавања на вршење службе у оружаним снагама непријатеља, или лишавање права на правилно и непристрасно суђење, или ко изврши неко од наведених дела, казнити затвором најмање пет година или затвором од двадесет година.
Одредба члана 22. овог закона је прописивала да ће се, ако више лица, учествовањем у радњи извршења или на други начин, заједнички учине кривично дело, свако од њих казнити казном прописаном за то дело.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Подносилац истиче да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је, у фази истраге, један од сведока саслушан без присуства одбране окривљеног.
Према одредбама чл. 241. ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица кад постоји основана сумња да је учинило кривично дело и служи да се прикупе докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се против тог лица подићи оптужница или обуставити поступак. Једна од истражних радњи је и испитивање сведока којој, сагласно одредби члана 251. став 4. ЗКП, могу да присуствују тужилац, окривљени, бранилац и оштећени, па је, сагласно одредби става 5. овог члана, истражни судија дужан да на погодан начин обавести тужиоца, браниоца, оштећеног и окривљеног о времену и месту извршења ове истражне радње, осим кад постоји опасност од њеног одлагања. Странке у поступку могу у току истраге, према члану 250. став 1. ЗКП, стављати истражном судији предлоге да се предузму поједине радње, а могу се, на основу одредбе члана 264. став 1. ЗКП, увек обратити притужбом председнику суда пред којим се води поступак због одуговлачења поступка и других неправилности у току истраге. Након подизања оптужнице, сагласно одредби члана 271. став 1. ЗКП, окривљени је имао право да поднесе приговор против оптужнице у року од осам дана од дана достављања.
Имајући све наведено у виду, у конкретном случају истражни судија је био дужан да, према одредби члана 251. став 5. ЗКП, на погодан начин обавести браниоца и окривљеног о времену и месту испитивања сведока, што је пропустио да учини. Бранилац и окривљени су, због овог пропуста, применом одредбе члана 250. став 1. ЗКП, могли од истражног судије захтевати понављање конретне истражне радње, или су се могли, на основу члана 264. став 1. ЗКП, притужбом обратити председнику суда пред којим се води поступак због неправилности у току истраге. Такође, сходно одредби члана 271. став 1. ЗКП, окривљени и његов бранилац су у приговору против оптужнице могли истаћи наведену повреду одредбе ЗКП. Међутим, окривљени и бранилац нису од истражног судије захтевали понављање оспорене истражне радње, нису се притужбом обратили председнику суда, нити су овај пропуст истражног судије истакли у приговору против оптужнице. Стога, разлоге које је Апелациони суд у Београду изнео у образложењу оспорене пресуде – да необавештавање браниоца о дану и часу испитивања сведока јесте неправилна примена одредбе ЗКП, али која није била од утицаја на правилно и законито пресуђење, јер не представља апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка која би за последицу имала укидање првостепене пресуде, с обзиром на садржину одредбе члана 251. став 4. ЗКП, према којој присуство окривљеног и његовог браниоца овој истражној радњи није обавезно, Уставни суд сматра довољним и уставноправно прихватљивим.
Имајући у виду утицај неспорно утврђеног пропуста истражног судије на ток и исход целокупног кривичног поступка, а полазећи од обима заштите која се, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, пружила окривљеном у конкретном кривичном поступку, Уставни суд оцењује да ова релативно битна повреда одредаба ЗКП, у конкретном случају нема тежину повреде Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Према наводима уставне жалбе, подносиоцу је повређено право на одбрану пред првостепеним судом тиме што му суд, као окривљеном, није омогућио постављање браниоца по службеној дужности, иако је то захтевао, што би представљало повреду права из члана 33. став 3. Устава, према коме окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није пружио доказе који би указивали на повреду овог посебног права окривљеног из члана 33. став 3. Устава, а да из оспорених пресуда произлази да је као окривљени у току целокупног кривичног поступка имао ангажованог браниоца – Александра Цвејића, адвоката из Београда, Уставни суд оцењује да су наводи подносиоца о повреди овог права неосновани.
8. Коначно, Уставни суд указује да одредбе члана 21. Устава не утврђују конкретна људска или мањинска права и слободе, већ је реч о начелу у складу са којим се сва зајемчена права и слободе остварују, те његова повреда може наступити само у вези са повредом одређеног Уставом гарантованог права или слободе. С обзиром на то да Уставни суд у конкретном случају није утврдио постојање повреде било ког зајемченог уставног права, то се не може говорити ни о повреди наведеног уставног начела.
9. Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим се истиче повреда начела из члана 21, као и повреда права из члана 32. став 1. и члана 33. став 3. Устава.
10. У односу на наводе подносиоца да му је право на претпоставку невиности, из члана 34. став 3. Устава повређено тиме што је, наводно, пресуда којом је осуђен написана пре њеног доношења и јавног објављивања, Уставни суд указује да подносилац уставне жалбе није пружио доказе за ову своју тврдњу, па Суд налази да се такви наводи не могу сматрати уставноправним разлозима за повреду означеног уставног права.
Сходно наведеном, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
11. Подносилац уставне жалбе и његов пуномоћник су у уставној жалби и њеној допуни анализирали поједине доказе изведене у спроведеном кривичном поступку, оцењујући их и изводећи закључке о томе да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, да поједини докази нису правилно цењени, као и да судови нису имали једнак приступ питању доказне вредности исказа појединих сведока, посебно сведока сарадника, кршећи тиме подносиочева права из чл. 32, 33, 34. и 36. Устава.
Уставни суд и у овом случају указује на то да о основаности покретања кривичног поступка против неког лица и о постојању кривичног дела и његове кривице одлучује искључиво надлежни суд, као што је само тај суд овлашћен да изведе и оцени све потребне доказе и утврди чињенично стање. Уставни суд није надлежан да, уместо и након надлежних судова, оцењује изведене доказе и одлучује о неизведеним доказима у кривичном поступку, да одлучује о оптужби против подносиоца уставне жалбе, да утврђује чињенично стање, као ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом. У том смислу, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређеног Уставом зајемченог права не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, због ненадлежности.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић