Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Станка Вујановића, на издржавању казне затвора у Казнено -поправном заводу Сремска Митровица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Станка Вујановића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж1 По2 1/2010 од 23. јуна 2010. године и пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине К.В. 4/2006 од 12. марта 2009. године због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1, као и посебних права окривљеног из члана 33. ст. 1. и 5. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Станко Вујановић, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, преко пуномоћника Ђорђа Дозета, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 15. октобра 2010. године уставну жалбу, а 30. марта 2011. године допуну уставне жалбе против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 32. и 33. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби навео да је оспореним пресудама осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. у вези члана 22. КЗ СРЈ. Сматра да му је право из члана 32. Устава повређено тиме што је кривични поступак трајао седам година, при чему се подносилац све време налазио у притвору. Тврди да је оптужница подигнута без ваљаних доказа, па се фактичка истрага спроводила на главном претресу, чиме му је повређено право из члана 33. став 1. Устава, јер до коначног прецизирања оптужнице није знао које дело му се ставља на терет. Подносилац даље анализира основаност додељивања статуса сведока сарадника, доказујући да један од двојице сведока сарадника не говори истину, због чега је неодрживо да обојица имају овај статус, чиме му је повређено право на правично суђење. Такође, подносилац истиче да је судија који је био председник поступајућег већа приликом додељивања статуса сведока сарадника био и председник већа које је одлучивало о жалби против првостепене пресуде, па окривљеном није судио независан, непристрасан и законито састављен суд, чиме је повређено подносиочево право из члана 32. став 1. Устава. Даље се наводи да је у овом предмету пресуда већ укидана, па је другостепени суд имао обавезу прописану одредбом члана 377. став 1. ЗКП да одржи главни претрес тим више што је окривљени у жалби против првостепене пресуде предложио извођење доказа који оповргавају исказе сведока сарадника саслушаних у првостепеном поступку, па како је веће другостепеног суда одбило да отвори главни претрес и изведе предложене доказе, већ је одлуку донело у седници већа, повређено је подносиочево право на одбрану из члана 33. став 5. Устава. На крају, подносилац истиче да се пресуда не може заснивати само на исказима сведока сарадника, као што је овде случај, због чега пресуде сматра „правно неодрживим“. Предложено је да се утврди повреда означених уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорене пресуде, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Окружни суд у Београду – Веће за ратне злочине донео је 12. марта 2009. године оспорену пресуду К.В. 4/2006, којом је, поред осталих, Станко Вујановић осуђен на казну затвора у трајању од 20 година због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ, извршеног у периоду од 20. до 21. новембра 1991. године, на пољопривредном добру „Овчара“ у Вуковару, вршењем убистава, телесним повређивањем и нечовечним поступањем на начин којим се вређа људско достојанство, при чему је лишено живота најмање 200 ратних заробљеника, од којих је 193 лица идентификовано.
Одлучујући о жалби браниоца оптуженог и других, изјављеној против првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине донео је 23. јуна 2010. године оспорену пресуду Кж1 По2 1/2010 којом је, у односу на подносиоца уставне жалбе, првостепену пресуду потврдио.
4. Одредбама члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбе члана 33. Устава, између осталог, утврђују: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Чланом 40. став 5. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да судија или судија-поротник не може вршити судијске дужности ако је у истом кривичном предмету вршио истражне радње, или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је испитан као сведок или као вештак.
Одредбом члана 341. став 1. ЗКП прописано је да, ако тужилац у току главног претреса оцени да изведени докази указују да се изменило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу усмено изменити оптужницу, а може предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице.
Члан 376. ЗКП прописује да другостепени суд доноси одлуку у седници већа или на основу одржаног претреса, а да ли ће одржати претрес, одлучује веће другостепеног суда.
Одредбе члана 377. ЗКП, поред осталог, прописују: да ће се претрес пред другостепеним судом одржати само ако је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази и ако постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес (став 1.); да се, изузетно од става 1. овог члана претрес пред другостепеним судом мора одржати ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута (став 5.).
Одредба члана 144. Кривичног закона СРЈ ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и "Службени гласник РС", број 39/03), који се примењивао до 1. јануара 2006. године, прописивала је да ће се, ко кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља, присиљавања на вршење службе у оружаним снагама непријатеља, или лишавање права на правилно и непристрасно суђење, или ко изврши неко од наведених дела, казнити затвором најмање пет година или затвором од двадесет година.
Одредба члана 22. овог закона је прописивала да ће се, ако више лица, учествовањем у радњи извршења или на други начин, заједнички учине кривично дело, свако од њих казнити казном прописаном за то дело.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Подносилац истиче да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је кривични поступак против њега трајао седам година.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежнот Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка. Према наводима уставне жалбе, оспорени кривични поступак је, до доношења правноснажне пресуде, трајао седам година.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Испитујући наведене критеријуме ради утврђивања евентуалне повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је у овом предмету било врло сложених правних и чињеничних питања која су захтевала посебно обиман и дуготрајан доказни поступак. Задатак кривичног суда је у конкретном поступку био да потпуно и правилно утврди чињенично стање код оптужења за ратни злочин против ратних заробљеника извршеног вршењем убистава, телесним повређивањем и нечовечним поступањем на начин којим се вређа људско достојанство, при чему је лишено живота најмање 200 ратних заробљеника, од којих је 193 лица идентификовано. При томе се мора имати у виду и: да је оптужено 18 лица, које је било потребно саслушати на велики број околности; да је било потребно саслушати десетине сведока и оштећених; да се велики број њих налази ван територије Републике Србије, углавном у Хрватској, те да су недоступни државним органима Републике Србије, па је већина њихових исказа прибављена путем видео конференцијског линка; да је било потребно прибавити велики број писаних доказа, како од домаћих, тако и од страних органа и организација; да је било потребно прибавити низ извештаја, укључујући и извештај Бироа за алкохол, дуван, ватрено оружје и експлозив Министарства правде САД; да је било потребно извршити низ вештачења, као и саслушати вештаке на околности из њихових извештаја. Све наведено се мора сагледати у светлу чињенице да се ради о кривичном делу при чијем извршењу је лишено живота најмање 200 лица.
С обзиром на сложеност правних и чињеничних питања које је у овом поступку било потребно утврдити и разјаснити, динамику којом је суд заказивао главни претрес, као и остале радње које су судови у поступку предузимали, уз констатацију да су првостепене пресуде у овом поступку два пута укидане и враћане на поновни поступак, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућих судова, односно о томе да су судови непотребно одуговлачили поступак и толерисали злоупотребу права лица која у њему учествују.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Уставном жалбом се, поред осталог, истиче да је судија који је био председник већа које је одлучивало о додељивању статуса двојици сведока сарадника у оспореном кривичном поступку, био председник већа које је одлучивало о жалби против првостепене пресуде, па подносилац уставне жалбе сматра да му није судио независан, непристрасан и законито састављен суд, чиме је повређено његово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Иако подносилац уставне жалбе није пружио доказе да је исти судија поступао као председник већа другостепеног суда, као и приликом додељивања статуса сведока сарадника, имајући у виду да је одредбом члана 40. став 5. ЗКП прописано да судија или судија-поротник не може вршити судијске дужности ако је у истом кривичном предмету вршио истражне радње, или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је испитан као сведок или као вештак, Уставни суд сматра да се забрана прописана овом одредбом ЗКП не односи на конкретну ситуацију. Наиме, председник већа другостепеног суда није у истом предмету вршио истражне радње, није учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, нити је испитан као сведок или као вештак, већ је био председник већа приликом одлуке о процедуралном питању као што је додељивање статуса сведока сарадника.
Стога су, по оцени Уставног суда, неосновани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Повреду права из члана 33. став 1. Устава подносилац аргументује тврдећи да је оптужница подигнута без ваљаних доказа, да се фактичка истрага спроводила на главном претресу, па до коначног прецизирања оптужнице није знао које дело му се ставља на терет.
Анализом поступања надлежног тужилаштва, Уставни суд је утврдио да је у односу на подносиоца уставне жалбе оптужница Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије Ктрз. 3/03 од 4. децембра 2003. године, којом је подносилац уставне жалбе оптужен за извршење кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ, остала непромењена све до коначног пресуђења. Чињеница је да је Тужилаштво у више наврата прецизирало и мењало оптужни акт, на шта је овлашћено одредбом члана 341. став 1. ЗКП. Међутим, то је чињено искључиво ради спајања више оптужних аката у један, односно ради једновременог суђења свим окривљенима, и на тај начин није дирано у правну квалификацију кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет.
Стога, наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права зајемченог одредбом члана 33. став 1. Устава, Уставни суд сматра неоснованим.
9. Према наводима уставне жалбе, подносиоцу је пред другостепеним судом повређено право на одбрану из члана 33. став 5. Устава, тиме што Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине није одржао главни претрес, иако га на то обавезује одредба члана 377. став 5. ЗКП.
Према схватању Уставног суда, одредба става 5. члана 377. ЗКП не значи да се претрес пред другостепеним судом мора одржати увек када је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута. Ова одредба се мора сагледати у логичкој и правној вези са одредбом става 1. овог члана, као и са одредбама члана 376. ЗКП. Наиме, по оцени Уставног суда, другостепени суд је обавезан да одржи претрес када одлучује о жалби против првостепене пресуде, ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, само уколико је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази, односно да се отклони уочена апсолутно битна повреда одредаба кривичног поступка, како се поновним укидањем пресуде и враћањем предмета првостепеном суду ради одржавања главног претреса не би сувишно одуговлачило са пресуђењем кривичне ствари. Уколико другостепени суд сматра да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, па нема потребе за извођењем нових доказа, нити за понављањем већ изведених доказа, а не постоје ни други разлози да се предмет врати првостепеном суду на поновни главни претрес, по ставу Уставног суда, без обзира што је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, нема обавезе тог суда да одлуку донесе на основу одржаног претреса, већ то може учинити у седници жалбеног већа.
Имајући у виду изложено, Уставни суд сматра да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је одбијањем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине да у конкретном случају отвори главни претрес и изведе накнадно предложене доказе, повређено право на одбрану из члана 33. став 5. Устава.
10. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда права на правично суђење и суђење у разумном року и повреда посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1. и 5. Устава.
11. Подносилац је у уставној жалби анализирао исказе сведока сарадника, доказујући да један од двојице сведока сарадника не говори истину, због чега сматра да је неодрживо да обојица имају овај статус, изводећи тиме закључак да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, чиме му је повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд и у овом конкретном случају указује на то да о основаности покретања кривичног поступка против неког лица и о постојању кривичног дела и његове кривице одлучује искључиво надлежни суд, као што је само тај суд овлашћен да изведе и оцени све потребне доказе и утврди чињенично стање. Уставни суд није надлежан да, уместо и након надлежних судова, оцењује изведене доказе и одлучује о неизведеним доказима у кривичном поступку, да одлучује о оптужби против подносиоца уставне жалбе, да утврђује чињенично стање, као ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом. У том смислу, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређеног Уставом зајемченог права не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, због ненадлежности.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић