Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Петровића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2069/10 од 7. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је 15. септембра 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2069/10 од 7. септембра 2010. године, због повреде права „да суд хитно одлучи о жалби на решење о продужењу притвора“ гарантованог одредбама члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је Виши суд у Суботици 12. августа 2010. године, у кривичном поступку који се води против подносиоца уставне жалбе, донео решење Кв. 230/10 и према подносиоцу продужио притвор. Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу 20. августа 2010. године, о којој жалби је Апелациони суд у Новом Саду решио 7. септембра 2010. године оспореним решењем Кж. 2069/10. Подносилац уставне жалбе сматра да из наведеног произлази да суд није хитно решио о жалби његовог браниоца, на начин на који то јемче одредбе члана 27. став 3. Устава и 5. став 4. Европске конвенције.
Подносилац уставне жалбе је захтевао да Уставни суд утврди повреде означених права, досуди му трошкове заступања пред Уставним судом и „наложи накнаду нематеријалне штете настале одуговлачењем са одлучивањем о жалби на притвор“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Суботици, одговор Апелационог суда у Новом Саду и списе предмета Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још два лица се пред Вишим судом у Суботици води кривични поступак у предмету К. 23/10, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Суботици (у даљем тексту: ОЈТ Суботица) Кт. 26/09 од 15. јуна 2009. године, због постојања основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09).
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 272/08 од 4. фебруара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 4. фебруара 2009. године. До доношења решења Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године, притвор је против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С. више пута продужен решењима Окружног, односно Вишег суда у Суботици, која су потврђивана од стране другостепеног суда.
Виши суд у Суботици је 12. августа 2010. године донео решење Кв. 230/10 којим је према подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С. продужио притвор, који по овом решењу може трајати најдуже два месеца, до 16. октобра 2010. године. Притвор је продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С. достављено преко Управе Окружног затвора у Суботици 13. августа 2010. године, браниоцу подносиоца уставне жалбе 17. августа 2010. године, а браниоцу окривљеног О.С. је достављено 2. септембра 2010. године, након другог покушаја.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења изјавио жалбу, која је у Вишем суду у Суботици примљена 20. августа 2010. године. Наведена жалба је са списима предмета прослеђена Апелационом суду у Новом Саду наредбом од 3. септембра 2010. године и примљена у том суду 6. септембра 2010. године. Првостепено решење и наведена жалба су 6. септембра 2010. године достављени Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду ради изјашњења, које се истог дана дописом Ктр. 1929/10 изјаснило о жалби.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2069/10 од 7. септембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године. Оспорено решење са списима предмета отправљено је из Апелационог суда у Новом Саду 8. септембра 2010. године и примљено у Вишем суду у Суботици 13. септембра 2010. године. Оспорено решење је подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С. достављено преко Управе Окружног затвора у Суботици 14. септембра 2010. године, када је достављено и браниоцу подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) (у даљем тексту: Европска конвенција) одредбом члана 5. став 4. утврђује да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), у делу у коме је регулисана мера притвора, прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, је прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), као и да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање у овој ствари прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6); да ће примерак жалбе првостепени суд доставити противној странци (чл. 162. и 163), која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу и да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.); да ће, ако се ради о кривичном делу за које се гони по захтеву јавног тужиоца, судија известилац списе доставити надлежном јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од петнаест дана, размотри и стави свој предлог или изјави да ће предлог ставити на седници већа и да их врати суду (члан 374. став 1.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. и члана 374. ст. 1, 3. и 4. овог законика (члан 402. став 1.).
Одредбом члана 114. тачка 4) Кривичног законика је прописано да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе, а одредбом члана 33. истог законика је прописано да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих ће се казнити казном прописаном за то дело.
5. Имајући у виду да је одредба члана 5. став 4. Европске конвенције у суштини идентична одредби члана 27. став 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да одредба члана 27. став 3. Устава гарантује сваком лицу лишеном слободе право жалбе суду који ће хитно одлучити о законитости лишења слободе и наредити пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Ово право се, пре свега, јемчи лицу лишеном слободе од стране вансудских органа, али како и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд истиче да се гаранције утврђене овом уставном одредбом односе и на притворено лице и протежу се на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Уставни суд истиче да се преиспитивање постојања разлога за притвор након подизања оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежног суда на сваких 30 дана, односно два месеца, у зависности од фазе у којој је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Истоветно становиште Уставни суд је већ изразио у својим одлукама Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену одлуку о притвору такође донео суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције“ (пресуда Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, од 24. јуна 2010. године, представка број 24202/05, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја.
Иако је, у конкретном случају, о жалби против решења о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром на то да је Виши суд у Суботици, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда, будући да из одредаба ЗКП неспорно произлази да се поступак по жалби против решења о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд).
Приликом оцене основаности навода и разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да је у овом случају од значаја чињеница да се предметни кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и још два окривљена лица због основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство, те да је решењем Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године продужен притвор против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С. Уставни суд је даље констатовао да је у конкретном случају од значаја и чињеница да је браниоцу окривљеног О.С. наведено решење о продужењу притвора достављено из другог покушаја, те да је бранилац окривљеног О.С. ово решење примио 2. септембра 2010. године.
Уставни суд је утврдио и да је поступак по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С. продужен притвор, трајао 25 дана, рачунајући од 20. августа 2010. године када је жалба браниоца подносиоца примљена у Вишем суду у Суботици, до 14. септембра 2010. године када је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2069/10 од 7. септембра 2010. године достављено подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу.
Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Суботици жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе примио у петак 20. августа 2010. године, те да је ову жалбу доставио Апелационом суду у Новом Саду у петак, 3. септембра 2010. године, који је жалбу примио у понедељак 6. септембра 2010. године. Апелациони суд у Новом Саду је истог дана доставио жалбу на изјашњење Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду, које је дописом Ктр. 1929/10 од 6. септембра 2010. године предложило одбијање жалбе браниоца подносиоца. Апелациони суд у Новом Саду је наредног дана, 7. септембра 2010. године, донео оспорено решење Кж.II 2069/10, које је 8. септембра 2010. године, заједно са списима предмета, упућено у Виши суд у Суботици. Оспорено решење је примљено у првостепеном суду 13. септембра 2010. године и наредног дана достављено подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу. Из наведеног произлази да је Апелациони суд у Новом Саду, као надлежни другостепени суд, о жалби браниоца подносиоца одлучио у року од једног дана, те да је жалбени поступак од тренутка пријема наведене жалбе у другостепеном суду у Новом Саду до тренутка отправљања решења о жалби, окончан у року од три дана.
На основну наведеног, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава и да подносиоцу уставне жалбе у поступку по жалби против решења о продужењу притвора није повређено означено уставно право оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2069/10 од 7. септембра 2010. године.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/).
Уставни суд је, на основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић