Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славка Првуља из Чуруга, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славка Првуља изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 50/10 од 15. јануара 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 446/10 од 22. фебруара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славко Првуљ из Чуруга, преко пуномоћника Горана Крнчевића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 26. марта 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да су права подносиоца из члана 30. Устава повређена тиме што је суд, након изрицања неправоснажне пресуде, донео решење о поновном одређивању притвора подносиоцу уставне жалбе без његовог претходног саслушања, супротно одредби члана 142а став 1. Законика о кривичном поступку. Подносилац сматра да је морао бити саслушан, имајући у виду да је, након укидања притвора одмах по изрицању првостепене пресуде и након боравка на слободи 45 дана, притвор поново одређен иако за то време није починио никакво кршење закона, које би се могло квалификовати као кривично дело. Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе истиче повреду права зајемченог одредбом члана 30. став 2. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Окружним судом у Новом Саду вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. у стицају са кривичним делом изнуда из члана 214. став 1. Кривичног законика.
Решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 61/09 од 19. јануара 2009. године, подносиоцу је одређен притвор који му се рачуна од 17. јануара 2009. године.
Неправоснажном пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 186/09 од 26. новембра 2009. године, подносилац је оглашен кривим за кривична дела која су му стављена на терет и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од две године и шест месеци, а решењем претресног већа под истим бројем и истога дана укинут му је притвор. Решењем Врховног суда Србије Кж. 3675/09 од 10. децембра 2009. године, укинуто је решење Окружног суда у Новом Саду о укидању притвора подносиоцу и предмет враћен на поновно одлучивање. Решењем Окружног суда у Новом Саду Кв. 1215/09 од 17. децембра 2009. године одбијен је предлог Окружног јавног тужиоца у Новом Саду да се подносиоцу уставне жалбе одреди притвор након објављивања пресуде. Апелациони суд у Новом Саду је решењем Кж. 4/10 од 12. јануара 2010. године укинуо решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 1215/09 од 17. децембра 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
Виши (раније Окружни) суд у Новом Саду је, одлучујући поново о предлогу Вишег (раније Окружног) јавног тужиоца у Новом Саду, нашао да је окривљеном (овде подносиоцу уставне жалбе) неопходно одредити притвор из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Суд је сматрао да ранија осуђиваност окривљеног, и то више пута за кривична дела против имовине, скупа са неправноснажном осудом за кривично дело разбојништво у стицају са кривичним делом изнуда, која такође спадају у групу имовинских кривичних дела, представљају околности које указују на основану бојазан да би окривљени боравком на слободи могао наставити са вршењем кривичних дела, односно њиховим понављањем, и оспореним решењем Кв. 50/10 од 15. јануара 2010. године му одредио притвор, који му се има рачунати од дана и часа лишења слободе до упућивања на издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне затвора.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж. 446/10 од 22. фебруара 2010. године, решавајући о жалби подносиоца против првостепеног решења о одређивању притвора, одбио жалбу као неосновану и оспорено решење о одређивању притвора Вишег суда у Новом Саду Кв. 50/10 од 15. јануара 2010. године потврдио, сматрајући да и даље стоје разлози за продужење притвора окривљеном предвиђени чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
4. Одредбама члана 30. Устава је утврђено: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана, и да одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 24. став 6) (став 3.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да нa захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 141. став 1. и члана 142. став 1. ЗКП утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
У конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе је притвор одређеном решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 61/09 од 19. јануара 2009. године, који му се рачуна од 17. јануара 2009. године, када је лишен слободе. Овај притвор је више пута продужаван. Након изрицања неправноснажне првостепене пресуде, подносиоцу је притвор укинут и он је пуштен на слободу. Међутим, како је на то решење изјављена жалба, поступак одлучивања о притвору још увек није био правноснажно окончан и одлука о притвору није била и коначна. Потврђивањем одлуке којом је Виши суд у Новом Саду подносиоцу уставне жалбе поново одредио притвор, поступак одлучивања о притвору је окончан и подносилац се (сходно правноснажном решењу) морао наћи у притвору. Овај притвор по свом карактеру није представљао иницијални притвор, јер је иницијални притвор у претходном делу поступка већ био одређен, није одређен за ново кривично дело, нити су разлози и околности за његово одређивање били нешто што суд раније није ценио. Напротив, оспорени притвор је, као и раније, одређен због несметаног вођења кривичног поступка који је у току, за дело за које је и раније био одређен и продужаван, као и из разлога који су егзистирали и код претходних продужења притвора. Стога се, по оцени Уставног суда, суштински ради о наставку притвора који је већ раније био одређен и продужаван, односно о његовом континуитету. Како је на елементе и околности због којих је притвор оспореним решењима настављен, иако формално поново одређен, окривљени већ био саслушан током трајања истраге и у фази главног претреса, то Уставни суд оцењује да надлежни суд није био у обавези да ову радњу понови.
Имајући у виду да је приликом изрицања првостепене неправноснажне пресуде притвор укинут и подносилац у складу са ЗКП пуштен на слободу, првостепени суд је формално морао донети решење о одређивању притвора, чиме се не мења његова суштина – материјални континуитет притвора по неизмењеном законском основу. Томе у прилог говори и навод из оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду да се „основано првостепеним решењем продужава притвор према окривљеном“. Уставни суд, притом, оцењује правно ирелевантним наводе подносиоца да у периоду од 45 дана, колико се налазио на слободи до враћања у притвор, није извршио било какво кршење закона које би се могло квалификовати као кривично дело.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају нема повреде права зајемченог одредбом члана 30. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић